Pređi na sadržaj stranice
Uživo/Online Uživo
Vremenska prognoza

"Galeb svoj tekst urezuje u sebe ponosno trpeći bol"

| Postavio/la: Marija Mitrović

"Galeb svoj tekst urezuje u sebe ponosno trpeći bol"

U daljem tekstu, pročitajte književnu kritiku "Pevanje i umiranje" o djelu "Nelagode" - Sandro Galeb.

Autor je Vladimir Arsenić.

"Pisanje pod pseudonimom često je u današnje vreme motivisano pokušajem da se autor odvoji od sopstvene ličnosti, da se posmatra sa distance, iz trećeg lica. Posebno je to tačno kada je pseudonim poznat, kada nije predmet skrivanja, odnosno kada autor ne žudi za bezbednošću anonimnosti jer, bez obzira na sve, možemo reći da su u društvima u kojima živimo ideološke maske pale i nema potrebe da se neko krije iza lažnih imena.

Pseudonim, dakle, nema isključivu političku, već pre estetsku funkciju odmaka, promišljanja iz izmenjene perspektive, gledanja sebe i svog delovanja sa fiktivnog mesta izvan sopstva. On je istovremeno i potreba za distancom i priznavanje njene nemogućnosti, njenog unapred već priznatog odsustva. Autor/ka je svestan/na da ne može da se skloni od sebe, ali uporno to pokušava u potrazi za empatijom. Ova dvostruka igra proizvodi nova značenja i zbog toga je autobiografsko pisanje pod pseudonimom pre svega estetski imperativ.

    Knjiga Sandra Galeba Nelagode u stvari je beležnica Jovana Nikolaidisa u koju su unešeni - iako bi prava metafora bila urezani - događaji (dela i dani rekao bi Hesiod) koji opisuju autorovo odvajanje od sveta i izgradnju kuće na vrhu brda Oštra Glavica ponad Ulcinja. Razlika između dve metafore koje sam upotrebio suštinski je bitna za prirodu Galebovog teksta: unošenje podseća pre svega na računovodstvo i ekonomiju, dok urezivanje podrazumeva posao u kojme se upotrebljava fizička sila da bi se crtež ili slova urezali u čvrstu površinu kamena ili drveta, a u umetnosti reči ova se metafora može prikazati i kao trpljenje radnje urezivanja teksta u telo.

Na ovo poslednje sam najviše i mislio jer Galeb svoj tekst kao da urezuje u sebe ponosno pri tom trpeći bol. Na koncu, za njega pisanje i nije ništa nego jedan bolan proces sazrevanja i saznavanja, proces mišljenja i pevanja rekao bi Hajdeger, ili pevanja i umiranja, ako gledamo kroz perspektivu Branka Miljkovića. Galeb se osamljuje samo da bi se predao pisanju i da bi se kroz pisanje predao drugima. Beg od Drugih, na taj način, paradoksalno postaje beg za Druge jer čak i da ćuti, njegov beg bi ostao kao svedočenje Drugima. Međutim, Sandro Galeb ne ćuti, naprotiv.

    On beleži i misli ljudsko stanje, koje je u današnje vreme raspada i truljenja odista samo stanje nelagode, stanje neprijatnosti. I nije samo u pitanju svetska kriza, raspad Jugoslavije, krvavi ratovi i zločini, u pitanju je ljudsko trajanje koje je jedna velika nelagoda raspetosti između tela i uma, između moći i hteti, između imati i želeti (pri tom ne misleći ni najmanje na materijalno). Ova univerzalnost Galebovog teksta mnogo mi je bliža od njegove političnosti koju ne skriva i sa kojom se takođe slažem, ali ona je prolazna, ona je bolest koja nije iskonska, iako se na našim prostorima ne čini da nije tako.

S jedne strane, govoreći o Zeitgeistu, o dugoj tradiciji zla, neukosti, zavisti i mržnje među Crnogorcima, Srbocrnogorcima, Srbima, Bošnjacima, Albancima i drugim narodima koji nastanjuju prostor u kojem se Galeb mahom kreće, on se nastavlja na dugu tradiciju pisaca moralizatora, pisaca poučitelnih, ljudi koji ne mogu i ne žele da ćute pred nepravdom. S druge strane, govoreći o iskonskom u čoveku koji lagano propada, koji je od rođenja osuđen na smrt, koji uspeva da nađe zajednički jezik sa prirodom, čak i onda kada je neumitno kroti, kada je odomaćuje, odnosno gradi kuću u njoj, Galeb svojim političkim i usudio bih se da kažem dnevnim nelagodama, daje filozofski, stoički smisao. Daje im, ako hoćete, notu večnosti.

    Stvarajući u hibridnom žanru koji se kreće između narativa, eseja, filozofke rasprave, sociološke studije o karakterima, istoriografije, Galeb stvara jedan, dozvolite mi da to kažem, monaški, u pravoslavnoj tradiciji čak isposnički, spis. I zbog toga nije ni čudno što je jedna od njegovih velikih tema upravo bog i odnos prema bogu, gde se naravno odbacuje sve ono što je ljudsko/običajno u verovanju, a podstiče se ono što je lični odnos sa bogom lišen svih kongregacijskih uzusa. Živeći na vrhu oskudnog brda sa pogledom na more, albanske planine, nebesa, pod stalnim uticajem vetra i vremena, prirodno je da se Galeb okreće iskonskom u sebi, da se okreće onome što neizostavno smatra većim od sebe, a to najčešće nazivamo božanskim. I gde ga nalazi ovaj dobrodušni, ali ogročeni isposnik sa Oštre Glavice?

Naravno u prirodi, u menama svetlosti i senke, u ruži vetrova, u kretanju insekata i gmizavaca, u zavijanju šakala i bojama grmlja što raste unaokolo. Božansko je večno, božansko je ono što će nas nadživeti i što će nadživeti i ljudsku zlobu i niskost. Zbog toga su Nelagode i jedna duboko religiozna knjiga koja nema nikakve veze ni sa jednom od lokalno važećih religija. One su lična apoteoza života u skladu sa prirodom, života skromnog sa sušenom jaretinom i čašom teškog vina kraj vatre u „smederevcu“, života koji je, i tu je taj dubinski paradoks, ta iskonska nelagoda, zauvek usmeren ka Drugome, ka dostizanju božanskog u ljudskom.

    Galeb piše dirljivu knjigu koja se lako čita i teško zaboravlja, koja dotiče svakoga ko nije lišen (est)etičkog u sebi. Naizgled puna ekstrema, od egzaltacije božanskim, do zgađenosti nad ljudskim, ona svedoči o mogućem putu iskupljenja kroz skromnost i pokornost Prirodi i Umetnosti."

Ostavi komentar

0/300