Piše: Vladimir Jovanović
O tome što se uistinu dešavalo između Cetinja i Petrograda po pitanju kanonizacije Svetoga Petra Čudotvorca nešto konkretnih podataka 1949. objaviće dr Risto Dragićević. Sve do te godine – kad se zaoštrava sukob jugoslovenske i sovjetske države oko Rezolucije IB – malo se zna da su se iz vrha Ruske pravoslavne crkve protivili kanonizaciji mitropolita Petra I Petrovića. No, članak R. Dragićevića, sa objavljenim dokumentom, nakon toga, potonuće u istoriografski „zaborav”, te je uglavnom nepoznat za sadašnje generacije.
Prije R. Dragićevića, na tu je temu, istina, pisao i Vuk Vrčević (1811–1882). Međutim, njegova studija „P. P. Njegoš, posljednji vladajući vladika crnogorski” – štampana posthumno, 1914. godine – temelji se u ovome dijelu na interpretacijama. Lišena navođenja pisanih izvora, sadrži i niz netačnih autorovih tumačenja.
„Ovo proglašenje Sv. Petra”, tvrdio je, „budući sljedovalo bez ikakvog početka i svrhe crkvenih kanoničnih pravila, prouzrokovalo je OGROMNU NEMILOST RUSKOG DVORA SPRAM VLADIKE [Petra II Petrovića Njegoša] PO PODNESENOJ TUŽBI SVJATJEJŠAGO SINODA, KOJI JE BIO NA PRVI MAH PODVRGAO VLADIKU NA TEŠKU EPITIMIJU I ODGOVORNOST I, ŠTA VIŠE, LIŠIO SVAKE DUHOVNE VLASTI DO RAZVIĐENJA I NJEGOVA OPRAVDANJA”.
V. Vrčević ne veli ništa o tome u čemu se sastojala navodna povreda „crkvenih kanoničnih prava”? U nastavku piše: „Vrijedno bi bilo ovđe u prijepisu dostaviti opravdanje vladičino Sinodu, jer je predmet sam po sebi vrijedan; a drugo, moralo je biti pravdanje sasvim rijetkog sadržaja. Nije bilo osnovano ni na kakvom dogmatičnom temelju, nego – po svoj prilici – dokazivo je da je bio primoran postupati po želji onog prostog i neobuzdanog, a pri tom pobožnog naroda. Mnogo sam tražio u nekoliko pisama koja su mi na Cetinju pri ruci bila, ali, na moju žalost, nigđe ne mogah naći kopiju ovog opravdanja”.
Jeremija Gagić, konzul u Dubrovniku, prvi je ruski zvaničnik koji doznaje o čudesnome događaju na Cetinju – objavi svetitelja. Njegoš ga je 25. oktobra 1834. pismom o tome izvijestio. Odgovoriće mu J. Gagić 1. novembra 1834, ne skrivajući iskreno oduševljenje što mu je Njegoševo dostavio „izvješće o iznenadnom otkriću netljenosti [netruležnosti] tijela Vašeg pretka po priznanju njega svetim”.
„U vrijeme Vaše uprave stadom Hristovim u Crnoj Gori, Gospodu Bogu bilo je ugodno, k većemu utvrđenju blagočestija okruženoga goniteljima pravoslavija u rodu njegoških Petrovića proslaviti osobitim znamenjem blagodati spomen doblestvenoga pobornika pravoslavne vjere i otečestva – Svetoga Petra.
U OVOM NEOBIČNOM SOBITIJU I NISPOSLANJU MILOSTI BOŽIJE NA VAŠE PREOSVEŠTENSTVO I NA NAROD CRNOGORSKI KOJEGA VI PREDVODITELJSTVUJETE PO PREDANIJU ISTOGA SVJATITELJA, VAŠEGA PREDKA, VIDI SE MAGNOVENIJE BOŽIJE DESNICE, KOJA, POSREDSTVOM SVJATITELJA PETRA, ARHIPASTIRSKI VAŠ PRESTOL I BITIJE NEZAVISIMOGA I SLOBODNOGA NARODA CRNOGORSKOGA UTVRĐUJE NA TVRDOM OSNOVANJU BLAGOČESTIJA I BLAGOGOVJENSTVA.
S srdačnim sakrušenjem umoljavajući Vsevišnjega, da utvrdi u Crnoj Gori postojani mir, da ulije u srce Crnogoraca međusobnu ljubav i poštovanje k svome načalstvu duhovnome i mirskome i proslavljajući Svjatitelja Petra, - Vaš J. Gagić”.
O novoobjavljenome svetitelju Njegoš je, kako smo viđeli, 8. novembra 1834. obavijestio Sinod Ruske pravoslavne crkve. Jedno pismo šalje Serafimu V. Glagoljevskom, predstojatelju Sinoda, mitropolitu novgorodskome i petrogradskome, a drugo, istoga dana, Stepanu D Nečajevu, ober-prokuroru Sinoda.
Visokopreosvećeni SerafIm (1757–1843) diplomirao je na čuvenoj Slovensko-grčko-latinskoj akademiji u Moskvi, potom je predavač na bogosloviji i akademiji. Zamonašio se 1787, rukopoložen 1799. za episkopa. U arhiepiskopa uzdignut 1812, kada postaje član Sinoda. Imenovan 1821. za mitropolita Petrograda i nastojatelja Aleksandro-Nevske lavre.
Zalagao se za oštru duhovnu borbu protiv misticizma, sekti i masonstva. Autor spisa:
„Исследование доказательств бытия Божия”; „Пастырское увещание по случаю холеры”; „Предупреждение относительно опасности от мистицизма”; „Слова и речи на разные случаи”...
Kada je Njegoš jula 1833. putovao u Petrograd, radi dobijanja episkopske hirotonije, „javio se, najpre, još s puta, mitropolitu petrogradskom Serafimu i molio ga da mu odobri stanovati u Aleksandro-Nevskoj lavri; kad je ušao u varoš jamačno je odmah tamo kolima okrenuo; tu je pohodio mitropolita i bio lepo primljen od njega”.
Srpski autor Pavle Popović, na osnovu arhivskih istraživanja, pisao je 1920. da je „u tom manastiru ogromnih, čisto ruskih dimenzija, koji se nalazi u varoši, na južnom kraju Nevskoga prospekta, i koji svojim obilnim zidom obuhvata 12 velikih crkava, puno manjih kapela, dom Duhovne akademije, dom duhovne Seminarije, dom za mitropolita i druge zgrade, dalje bašte i parkove, Njegoš dobio stan i sve potrebnosti“.
Nakon susreta sa Serafimom, Njegoš je „odmah učinio dve posete“. „Na mitropolitovom ekipažu [luskuznoj kočiji sa poslugom – prim.a], prešao je dugi i sjajni Nevski prospekt, gde su veličanstvene crkve i zgrade, i pri kraju svrnuo u desno, na Dvorcov trg, na Pjevčevski most”.
Pośetio je Njegoš Ministarstvo vanjskih poslova, tj. ministra i kancelara, grofa Karla Vasiljeviča Neseljrodea, koji je, „odmah, posle Njegoševe posete, otišao Caru [Nikolaju I Pavloviču] da mu referiše o toj stvari”.
A „Njegoš je otišao ekipažem na kej, na Nevu, prošao pored admiraliteta i spomenika Petru Velikom, i zaustavio se pred gorostasnim domom Sv. Sinoda, crvenim i belim, po naročitoj ruskoj arhitekturi. Tu je izašao pred Stepana Dmitrijeviča Nečajeva, koji je, baš mesec-dva ranije, a u svojoj 40. godini, postavljen za ober-prokurora Sv. Sinoda, dobio jedno od najvažnijih mesta u Rusiji”.
Uzmu li se u obzir želja i pokušaj da dobije rusku hirotoniju Petra I, uzorita strica Njegoša (a Rusi su ga odbili, pa je, pod odluci Cara Austrije, posvećen kod Srba u Sremskim Karlovcima), očekivan je izbor Crnogoraca da 1833. arhipastira svoje autokefalne Crkve – tada u činu arhimandrita – za episkopa posvete u Rusiji.
I odlukom „vseopšteg crnogorskoga naroda sobranija” i Praviteljstva Crnogorskoga, dakle, vjernoga naroda crnogorskoga, na skupu održanome 23. maja 1833, Njegoš je poslat u Rusiju. O tome je Njegoš izvijesto ruske vlasti:
„U vseopštem crnogorskoga naroda 23. ovog mjeseca držanom sobraniju Praviteljstvo Crnogorsko zaključilo je poslati mene avgustjejšemu dvoru vsjerosijskomu s prošenijem da bi vsemilostivijejše blagoizvolio dozvoliti mene proizvesti arhijerejom davno udove Mitropolije crnogorske, a ravnim načinom i neke narodnje nužde koljenoprekolno pretstaviti jego imperatorskomu veličanstvu“.
Po Njegoševom prispijeću u Petrograd, „Sinod, u punoj sednici“, saopštava P. Popović, „s mitropolitom Serafimom na čelu, uzme stvar u pretres i reši je povoljno. ’Ne gledajući na dvadesetogodišnju mladost arhimandrita’ – tako glase akta – ’a imajući u vidu primere ranijih vremena, Sinod ne okleva blagosloviti ga na viši jerarhijski stepen’”.
Nesporna je u ovoj stvari blagonaklonost i predusretljivost mitropolita Serafima, iako je konačnu, usmenu i pismenu naredbu da se u Ruskoj crkve odobri posvećenje Njegoša za episkopa donio lično Car – Njegoš se s njim susrio 2. avgusta 1833. na Jelaginome ostrvu kraj Petrograda.
U 11 sati 4. avgusta 1833, u zdanju Sinoda započeo je ceremonijal uvođenja Njegoša, arhimandrita Petra, u episkopski sân, njegovim narečenjem – imenovanjem. Službom je načelstvovao mitropolit Serafim.
„Preobražaj i proizvođenje episkopa crnogorskoga”, nastavljeno je 5. avgusta 1833. noćnim bdenijem u Preobraženskome saboru, kada su se, poslije 9. pjesme, oglasila crkvena zvona.
Novonarečeni episkop Petar, śutradan, 6. avgusta, na Preobraženje, „poslije osam sati, u mitropolitskome domu, obukao je mantiju i pošao sa mitropolitom Serafimom u Preobraženski sabor”. Tu je u prisustvu Cara, te brojnoga naroda Petrograda, obavljen, naravno pod Serafimovim načelstvovanjem, ceremonijal hirotonije Njegoša.
„Ceremonijal posvećenja uređen je bio po obredu arhijerejskom uobičajenom pri posvećenju arhijereja ruske crkve”, piše P. Popović, „samo je U TOM OBREDU IZOSTAVLJENO BILO, PO ODOBRENJU CAREVU, SVE ŠTO SE ODNOSI NA VLADIKE RUSKE DRŽAVLJANE”.
Sinodalna GRAMATA o posvećenju u episkopa Njegoša je od 28. avgusta 1833, a prvi od potpisanih jerarha je upravo Serafim. On i Njegoš, skupa sa Jonom, bivšim egzarhom Gruzije, osvećivali su u Petrogradu vodu 30. avgusta 1833, etc.
Utvrđena Njegošem, ruska hirotonija postaće svojevrsna tradicija u autokefalnoj Mitropoliji crnogorskoj – Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi. Ne samo zbog toga, Njegoš je na sebe navukao trajnu odioznost dijela onovremene srpske jerarhije koju je personifikovao i njen docniji patrijarh.
Tim hirotonijama, po kanonskome pravu, nije se mogla zasnovati nikakva podređenost Crnogorske crkve prema Sinodu Ruske crkve.
Međutim, upravo mitropolit Serafim je 1834. u pogledu kanonske valjanosti Njegoševa proglašenja Petra I Petrovića svetiteljem pokušao de facto proširiti jurisdikciju njegova Sinoda na Crnogorsku crkvu. Bio je to treći po redu takav pokušaj Ruske crkve. Prethodna dva su se desila za arhipastirstva mitropolita Petra I Petrovića. O tome Risto Dragićević piše:
„Moram napomenuti i to, da nije čudno što je petrogradski mitropolit [Serafim] preporučivao Njegošu komplikovanu proceduru i mnogobrojne dokaze za kanonizaciju mitropolita Petra I, jer je to bio onaj isti crnogorski mitropolit, koji je 1785. godine protjeran iz Rusije, a koga je Sveti praviteljstvujušči vserosijski sinod ruski zvao 16 октобра 1803 . godine ‘ pred svoj sud’, da će ga u slučaju nedolaska ‘odlučiti od Crkve’ i pozvati Crnogorce da izaberu ‘drugoga dostojnijega pastira’ da ga ‘pošalju u Peter-Burg, da ga zavladičimo’”…
(Nastavak feljtona u četvrtak 15. februara)
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR