EKSKLUZIVNO: Nekoliko dokumenata o borcima Za Pravo, Čast, Slobodu i Nezavisnost Crne Gore (3)

Piše: Vladimir Jovanović

U drugoj polovini juna 1921. izvještavalo se službeno da su „gotovo svi poznatiji odmetnici iz Crne Gore prešli sada u Hercegovinu”. To je prećerivanje, ali je istina da se većina od oko stotinjak komita sa širega područja Nikšića zaista do tada u nekoliko grupa dislocirala na neuporedivo slabije militarizovana istočnohercegovačka područja. I onda se, između ostaloga, na staroj pruzi između Zelenike i Uskopolja, dogodio prepad na voz, jedna od većih akcija koju je, navodi se, „izvršila družina Đure Todorovića i Zeke Delibašića, ranije oglašenih i ucenjenih odmetnika”.

„Njihova družina”, dalje se kaže u srpskim izvještajima, „bila je obučena u žandarmerijsku uniformu koju su oni opljačkali prilikom nekolikih ranijih sukoba sa žandarmerijskim patrolama”.

Zeko J. Delibašić je iz Lastve (Velimlje), a major Đuro K. Todorović iz Smrduše (Velimlje). Kompoziciju putničkoga voza, koja je krenula iz Zelenike kod Herceg-Novoga, a vukle su je dvije lokomotive, oko 19 sati 23. juna 1921. zaskočili su komiti na uzbrdici kod sela Glavska: „Dva strahovita pucnja bombe prolomiše večernju tišinu i od silnog potresa zadrhtaše okna na vagonima, a odmah zatim izleteše pred lokomotivu nekoliko naoružanih ljudi u vojničkim uniformama, vičući mašinisti da stane”.

Prema izjavi svjedoka, uz još pucnjave, psovki i prijetnji, „kad se voz potpuno zaustavio, jedan čovek u uniformi ruskog oficira, sa još 20-30 ljudi, takođe u vojničkoj uniformi, opkoliše vagone sa noževima na puškama. – SVI SRBIJANCI NEKA IZAĐU NAPOLJE! – zapovednički viknu oficir”.

„Nekoliko vojnika, koji su bez ikakvog oružja išli kućama na odsustvo, dušmanski su kundacima izudarani”, navodi se. „Tim vozom iz Zelenike putovao je jedan naš žandarmerijski oficir, bio je sa ženom, kome je tu skoro uvažena ostavka, jer nije hteo da služi u Crnoj Gori”. Izgleda da je taj oficir pokazao komitima pisani dokaz o tome. No, glava mu time još nije bila spašena.

„Njemu je prišao vođa bandita i upitao ga: šta je po nacionalnosti? Ovaj odgovori da je Hrvat i oficir u ostavci. – Od Vas i Vaše žene nećemo uzeti ništa. Mi tražimo samo one koji danas ugnjetavaju i progone Crnogorce. ŽIVELA CRNA GORA!”

Premda se srpska propaganda trudi da borce Za Pravo, Čast, Slobodu i Nezavisnost Crne Gore predstavi običnim razbojnicima, tu-i-tamo im se omakne po neki detalj koji upućuje na zaključak da se radi o disciplinovanim grupama koje, pod neopozivom komandom svojih školovanih oficira, okupatoru u uslovima gerilskoga ratovanja zadaju osvetničke udare na način kako, koliko i kada mogu.

Naime, „kad su svršili posao za koji su se potrudili čak do železničke pruge”, stoji u srpskome izvještaju, „razbojnici su naredili putnicima da uđu u voz, a mašinistima da kreću; i da cela ova krvava i žalosna stvar dobije još jedan izraz krajnje drskosti, cinizma i samopouzdanja, putnici su iz voza, koji je odmicao, slušali kako jedan nevidljivi trubač svira vojnički zbor, dok razbojnici žurno grabe uz krš”.

Ne znamo pouzdano da li su u ovoj grupi komita bili i Pero Babić iz Pljevalja, Novica Lazović iz sela Ledenice u Krivošijama, Jovan S. Krtolica iz Duge (Nikšić, star 28 godina, rasta srednjega, očiju crnih, kose crne, lica dugoga, brkova crnih – tako glasi policijski opis) i Mašan M. Bataković iz Oraha (Nikšić, star 23 godine, rasta maloga, lica okrugloga, očiju graorastih, kose smeđe, brkova malih smeđih)?

Bataković se prethodne godine kretao u grupi sa nikšićkim komitima Đorđijem Kustudićem (iz Glibavca), Boškom Agramom (iz Straševine), Stankom-Sabakom Ivanovićem (iz Dragovoljića), Nikolom Vujinovićem, Markom S. Ćetkovićem (iz Ozrinića). Oni su 11. novembra 1920. izveli akaciju na Javorku, na Papratnim dolovima: ubili su jednoga a izranjavali dvojicu žandarma (jedan ostao invalid).

Sva četvorica – Babić, Lazović, Krtolica, Bataković – postradali su upravo sredinom 1921. u istočnoj Hercegovini. Izuzevši smrtno ranjenoga Babića, trojica su dospjeli zatočeništva – od njih su dovojica prethodno ranjeni u borbi sa žandarmima; jedan od ovih komita je ubijen ili dotučen pri bjekstvu iz zarobljeništva, a dvojica su na smrt osuđeni po kratkome postupku i odmah strijeljani.

Srpska istoričarka, dr Draga Mastilović („Hercegovina u Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca: 1918-1929”, str. 241), o tome piše: „U obračunu sa žandarmerijom Pero Babić je likvidiran, Mašan Bataković je teško ranjen, a Jovan Krtolica je uhvaćen i presudom prijekog suda strijeljan u Nevesinju 1. jula 1921. godine. Četvrti iz ove grupe Vidak Mandić je ranije prešao u Crnu Goru”. Pomenuti Vidak J. Mandić je iz Duge (Nikšić), tada 20-ogodišnji mladić. U grupi je moguće bio i Ilija A. Subotić iz Kusida (Nikšić), kome je suđeno u Dubrovniku, etc.

Za Pera Babića se onomad službeno navodi: „Razbojnik iz Pljevalja, smrtno je ranjen u borbi sa žandarmima i podlegao je ranama na putu kod Nevesinja”. Novica Lazović „izvršio je nekoliko razbojništava u Hercegovini, osuđen je na smrt i streljan u Trebinju”. Jovan Krtolica „ranjen je u borbi sa žandarmima u desnu očnu kost, osuđen je na smrt i streljan 11. jula [1921] u Nevesinju”. Mašan Bataković „ranjen je u borbi sa žandarmerijom prilikom begstva i umro je pre suđenja”…

U ovome nastavku objavljujem nepoznate portrete ubijenoga Pera Babića i njegovih uoči smrti uslikanih saboraca Za Pravo, Čast, Slobodu i Nezavisnost Crne Gore: Novice Lazovića, Jovana Krtolice, Mašana Batakovića.

(Nastavlja se)