Tomislav Marković: Srbija se sa zločinima suočava čvrsto zatvorenih očiju

Satiričar Tomislav Marković za Oslobođenje govorio je o svojoj knjizi “Velika Srbija za male ljude”, važnosti satirične književnosti i aktuelnim društveno-političkim temama regiona.

Intervju koji je uradio Đorđe Krajišnik prenosimo integralno.

Prošle godine je u izdanju Buybooka objavljena Vaša knjiga “Velika Srbija za male ljude”, nakon nekoliko knjiga u kojima ste jezikom pjesničke satire tretirali užase koji su nam se desili devedesetih, a i sada nam se, dojma sam, uveliko dešavaju, ova knjiga uglavnom proznim sredstvima tretira nimalo vesele teme naših života. Zašto ste se ovoga puta odlučili za prozni izraz?
 

Marković: Tekstovi iz ove knjige nastajali su paralelno sa pesmama iz zbirke “Čovek zeva posle rata”. Razmišljao sam čak i da sav taj prozni i poetski materijal objavim u okviru istih korica, ali sam se na kraju ipak odlučio da ih žanrovski podelim. Jedna tema se može napadati različitim stilskim sredstvima, proza i poezija nisu tu ni jedini mogući žanrovi. O stanju poricanja, ratnoj prošlosti, udruženom zločinačkom poduhvatu i nacionalističkom mahnitanju pišu se i kolumne, studije, istorijske monografije, to je tema istraživanja mnogobrojnih disciplina. Neki motivi su prosto pogodniji za proznu obradu.

Recimo, ako želim da napišem lažna sećanja književnog istoričara na prijateljevanje sa Radomirom Konstantinovićem, tu se nameće forma ispovesti; za parodiranje Ustava Srbije proza je opet pogodnija od stihova, parodiranje Starečnika ili Harmsove proze neminovno poprima formu kratke priče, žitije četničkog koljača Milorada Vukojičića Mace kog je SPC proglasio svetiteljem takođe zahteva prozni izraz itd. Jednostavno, sama stvar, da se poslužim izrazom Marine Cvetajeve, nameće formu u kojoj želi da se izrazi. Ponekad to bude lirika iz redenika, a ponekad paraprozne formacije.

Koliko ta promjena, prelazak sa stihovane na proznu satiru, zapravo jeste potreba da se iznova aktueliziraju neke, očito je, još uvijek nesvarene i neobrađene traume naše prošlosti?
 

Marković: Nažalost, to uopšte nisu teme koje pripadaju prošlosti, nečemu što je – kako se to kaže – bilo pa prošlo. Bilo jeste, ali prošlo nije. Upravo je agresivno, nametljivo prisustvo te prošlosti koja determiniše sadašnjicu motiv za pisanje.

Zločinačka prošlost je živa i zdrava, eno je u parlamentu, u državnim institucijama, u medijima, u obrazovnom sistemu, eno je i na vlasti i u opoziciji, eno je u kulturnim ustanovama, u književnom životu. Gde god pogledate, videćete tu prošlost i to u punoj snazi.

Ono što je i dalje marginalizovano su retki glasovi otpora zlu. Ako Srbija ne priznaje genocid u Srebrenici, ako većina građana Srbije nije ni čula da je postojalo nešto kao opsada Sarajeva, ako su ratni zločinci uzorni junaci na koje mladi treba da se ugledaju, ako na nacionalnim frekvencijama gledamo masovne ubice kako se šepure i plešu svoj verbalni kazačok po humkama svojih žrtava, ako nas istoričar i zamenik predsednika SPS-a Predrag J. Marković ubeđuje da je granica na Drini privremena, ako se bijeljinska ulica u kojoj je pripadnik Srpske dobrovoljačke garde šutirao mrtvu Tifu Šabanović danas zove Ulica Srpske dobrovoljačke garde – onda, bojim se, ne možemo govoriti o aktuelizovanju, jer za tim nema nikakve potrebe.

Ne može se aktuelizovati ono što je toliko aktuelno da od te njegove raspomamljene aktuelnosti ne možemo da dišemo. E, sad, što smo se mi navikli na život u poricanju, na zamrznuti konflikt u ljudskim glavama, pa se ničemu više ne čudimo i sve nam deluje normalno i prirodno, to je već drugi par rukava. Ne čudimo se ni zašto bilo šta postoji kad bi bilo mnogo prirodnije da ničeg nema.

“Čovek je biće koje se na sve navikava i mislim da je ovo njegova najbolja definicija”, pisao je Dostojevski u pismu bratu pre jednog i po veka. Navikne se čovek na sve, pa i na život u postgenocidnom stanju, na život sa čudovištem, kako bi rekao Konstantinović. Ono što pišem moglo bi se čitati i kao pokušaj razbijanja tih ustaljenih navika.

Nisu tu teme pretežne, već način na koji se njima pristupa, da ne kažem stil. To je dobro definisao Mirnes Sokolović, objašnjavajući kako je to kad se “semantički incidentno otkrije genocid, kako se može biti humorno hirovit u naglašavanju krivice za zločine, a asocijativno oslobođen dok se nabrajaju modusi prešutkivanja tih zločina”, te “koliko treba hiperboličke umješnosti i vladanja alogičnim, da se dohvate razmjere zločinačke imaginacije”.

Ta stvarnost kojom pokušavam da se bavim kroz poeziju, prozu, satiru, kolumne toliko je iščašena, pomerena, sumanuta, nadrealna – da se jedino radikalnim stilskim sredstvima može koliko-toliko domašiti njena iskrivljenost. Tu se pisanje objavljuje kao traženje avangardnog ključa za genocidnu bravu.

Opšta društvena klima u većini država nekadašnje Jugoslavije nije ni najmanje naklonjena satiri, ona se, vidimo iz mnogih primjera, svakodnevno napada i tumači uz falsificiranje njenog izvornog nauma. Kako vidite poziciju satiričara u ovakvim okolnostima?
 

Marković: Naša društvena klima ne trpi nikakvu kritičku misao, pa ni satiričnu, moglo bi se reći da joj potonja posebno ide na živce, usled tog prokletog neprijateljskog humora i rugalaštva koji nacionalne svetinje izvrću tumbe. I nije to tako samo danas, već je ovde netrpeljivost prema svemu što štrči iz sveopšte uravnilovke oduvek neupitna dogma. Bogdan Bogdanović je govorio o tome u jednom intervjuu pre 30-ak godina: “Jedna od osobina tog našeg primitivnog mentaliteta jeste i porazno uskraćivanje prava na ličnost, neprihvatanje ličnosti, naročito ako je drukčija, druga, drugoslovna...

Ako niste “naš čovek”, niste čovek uopšte. Najzad, ne voli se ni usamljen pojedinac”. To je neminovna posledica stavljanja zajednice ispred pojedinca, još jedan od mnogobrojnih izraza nepoštovanja ljudske ličnosti, a na tom preziru i mržnji prema individualnosti utemeljene su sve naše društvene zajednice, u biti kolektivističke. U takvom okruženju, pozicija nekog ko je sklon satiričnom izrazu i sumnji u zvanične državne i nacionalne idole nije baš zavidna. Ali, to je tek jedan sitan aspekt sveopšte otrovne društvene klime, ima i onih kojima je mnogo gore nego satiričarima, pa je nepristojno žaliti se.

U okvirima nacionalističkog diskursa obično se govori o svetim i nedodirljivim stvarima, satira upravo, čini se, na toj svetosti najviše pokazuje zube. Da li za satiru mogu postojati ograničenja i ono što se ne bi trebalo dirati?

Marković: Nacionalizam živi od tabua i zabrana; budući da je reč o političkoj religiji, neminovno je da ona uzdigne raznorazne obične, svetovne, profane pojave u rang nedodirljivih svetinja.

Pošto nacionalisti tvrde da su vernici, uglavnom hrišćani raznih denominacija, valjalo bi ih podsetiti da takvom lažnom sakralizacijom svetovnih stvari kao što su nacija, država, zastava ili neki istorijski događaj krše drugu Božju zapovest koja zabranjuje klanjanje idolima. U tom smislu, moglo bi se reći da je satira borba protiv idolatrije.

Ograničenja, naravno, postoje, ali nisu karakteristična samo za satiru već uopšte za moralni život čovekov. Svako ljudsko biće je svetinja, a satira, kad je prava, obrušava se na sva ona idejna strujanja koja bi da žrtvuju tog jedinstvenog, nezamenljivog pojedinca zarad nekakvih “viših interesa”, ispod kojih se uvek krije neki Moloh, maskiran nacijom, rasom, klasom, Bogom, crkvom, širenjem demokratije… Niz je beskrajan.

Jedno od opštih mjesta kritike satire, posebno one koja se bavi aktuelnim trenutkom, jeste da je ona navodno kratkog vijeka, tačnije, da se usljed jurenja za trenutkom izgubi ono, kako se kaže, za vječnost. Kako gledate na to, te da li satirična književnost u današnjim okolnostima može preživjeti trenutak?

Marković: Takva kritika satire i uopšte književnih dela, po logici stvari, dostupna je samo onim retkim pojedincima koji su u bliskoj i redovnoj komunikaciji sa večnošću. Jeste da živimo u doba ekstremno razvijenih komunikacija, ali čini mi se da mašine za izravno opštenje sa večnošću još nisu ušle u masovnu upotrebu, jer ne postoje, ili bar ja o tome nisam obavešten.

Nema te mobilne mreže ili interneta koji dobacuju do večnosti. Usput budi rečeno, pojam večnosti kojim se ovde operiše nije više deo religijske predstave o svetu, već je sekularizovan. A u takvom svetu bez Boga i zagrobnog života, bojim se da se ne može govoriti o večnosti, već samo o kraćem ili dužem trajanju, pošto večnosti biti neće, entropija radi svoj posao, nisu večni ni planeta Zemlja ni Sunce, ni ostala nebeska tela, a kamoli književna dela.

Ne piše se ni zarad večnosti ni zarad trenutka, već iz neke unutrašnje potrebe koja nije kalkulantska, koja je nespojiva sa takvim račundžijskim mentalnim sklopom.

Verujem da svakom dobro napisanom rečenicom pisac postaje “građanin grada ideja”, kako reče Teokrit mladom pesniku Eumenu u Kavafijevoj pesmi “Prva stepenica”. Kad se budemo sreli na ulicama tog grada, prozborićemo koju i o tome šta je preživelo trenutak.

Kada se vraćamo u prošlost satire ovih prostora, moglo bi se u tom kontekstu reći da su, recimo, Nušić i Domanović i danas iznimno aktuelni autori. Znači li to da se nismo suviše mnogo odmakli od njihovog vremena, ili da se neki obrasci ovdje permanentno vraćaju?

Marković: Aktuelni su i Nušić i Domanović, ali aktuelna su i “Guliverova putovanja”, i Sviftove priče, i biblijski proroci. Kada sam pisao poemu “Knjiga proroka Jeremije Krstića”, koristio sam brojne stihove starozavetnih proroka, na desetine sam citirao i parafrazirao i uklapao ih u tkivo poeme. Ispostavilo se da tekstovi nastali pre 25 stoleća vrlo precizno govore o stvarnosti Srbije potkraj 80-ih godina prošlog veka. Evo, na primer, prorok Isaija: “Istine je nestalo, i ko se uklanja od zla, postaje plen”.

Od domaćih književnih dela, naročito su aktuelni Sterijini “Rodoljupci”, oni nikako da izađu iz mode. Šerbulići, Žutilovi i Smrdići okupirali su društvenu i političku scenu, a na književnoj sve vrvi od Lepršića. Naše društvo tapka u mestu, pokušavajući na sve moguće načine da se odupre neminovnoj modernizaciji, razvoju, usložnjavanju, promeni i usklađivanju s duhom vremena. Otuda i stalno ponavljanje istih obrazaca kako bi se jedna konzervativna, mračna, patrijarhalna, monolitna, krvožedna i retrogradna ideologija održala u postojanju. Na račun života miliona ljudi koji velikom većinom daju svoj dobrovoljni pristanak sopstvenom uništenju. U korenu svega leže strahovi, strah od sveta, od slobode, od sebe samog. Da su pobrojani satirični pisci aktuelni samo kod nas, to bi još bilo dobro. Mislim da bi, recimo, Domanovićev “Vođa” bio vrlo aktuelan i razumljiv u današnjoj Rusiji ili Belorusiji.

Presuda Radovanu Karadžiću i sve što je za njom uslijedilo ponovo nam je pokazala da su društva nekadašnje Jugoslavije još uvijek duboko zakrvljena. Kako iz Vaše beogradske pozicije gledate na sve to, kako vidite današnju ulogu Srbije u suočavanju sa zločinima u kojima je, nesumnjivo, učestvovala?

Marković: Srbija se sa zločinima suočava – čvrsto zatvorenih očiju. A kad otvori oči, onda zločince hvali, slavi i diže ih na pijedestal, jer je – kako to nadahnuto reče ministar odbrane Aleksandar Vulin, nekadašnji potrčko Mirjane Marković, a danas na istoj funkciji kod Aleksandra Vučića – “prošlo vreme stida, došlo je vreme tihog ponosa”.

Danima su dežurni branitelji srpstva naricali nad nesrećnom Karadžićevom sudbinom, nad nepravednom presudom antisrpskog suda, plakali su vlastodršci, ridala je opozicija, zapomagali mediji, kuknjava i lelek orili su se na sve strane, probijajući nam uši. Osudiša našeg heroja na pravdi Boga, samo zato što je počinio genocid i zločine protiv čovečnosti, sa čim Srbija, naravno, ništa nije imala.

Srbija je Karadžića samo naoružala, pretvorila JNA u Vojsku RS-a koju je plaćala sve vreme rata, a akademici i ostali intelektualci samo su mu dali ideološku podlogu za klanje. Srbija mu je samo napravila stranku i dovela ga na mesto lidera bosanskih Srba, a u potonjem je ključnu ulogu igrao Dobrica Ćosić, čime se otac militantne nacije sam hvalio u ‘Dugi’ 9. jula 1994. godine.

Sve te činjenice danas nemaju pravo građanstva u Srbiji, zvanično je Srbija uvek bila žrtva i nema ništa ni sa kakvim zločinima. A ako je nekakvih zločina i bilo, to su samo pojedinačni incidenti koji se tumače kao osveta za ono “što su oni nama radili”, nije bilo nikakvog udruženog zločinačkog poduhvata, nikakvih planova za stvaranje “velike Srbije za male ljude”.

Ukratko, ja bih bio najsrećniji da je moja knjiga zastarela, neaktuelna, anahrona, preživela, nesavremena i relikt davne prošlosti. Jedva čekam dan kad će teme mojih knjiga i tekstova biti nešto što pripada pluskvamperfektu kojem ćemo se svi iščuđavati. Ako dočekam.

 Već nekoliko mjeseci u Beogradu i drugim gradovima Srbije traju protesti pod nazivom „1 od 5 miliona“. Mnogo je kontradikcija u vezi sa tim protestima, čini se. Jedna od najvećih je da se kao jedan od trenutnih vođa protesta nametnuo Boško Obradović. Kako gledate na te proteste i to što se oko njih dešava?

Marković: Treba razdvojiti protest građana kojima je dozlogrdila autokratija Aleksandra Vučića, privatizacija države, odsustvo slobode i perspektive, i nepodnošljiva atmosfera u društvu koju kreiraju naprednjaci – i Savez za Srbiju koji se šlepa uz proteste.

Građani su opravdano nezadovoljni, najzad su izašli na ulicu da iskažu nezadovoljstvo i neposluh prema režimu. S druge strane, SzS baš i nije neka snaga koja bi vodila promenama. Nedavno je istoričar Milivoj Bešlin zaključio da nacionalistička opozicija okupljena u SzS ne može biti alternativa Vučićevoj autokratiji i konstatovao da je “najdestruktivniji režim u regionu kreirao ideološki još mračniju opoziciju”.

Kolumnista Dragan Bursać bio je još jezgrovitiji: “Borba protiv Vučića sa Boškom Obradovićem i Dverima je poput liječenja gripa ešerihijom koli”. Nisu problem samo Dveri, u programu SzS nijednom rečju se ne spominje Evropska unija, Obradović je nedavno u “Utisku nedelje” rekao da se EU ne pominje jer će se ionako za 10 godina raspasti; ali zato SzS čvrsto stoji na stanovištu da treba braniti Kosovo.

Ne znam samo zašto se onda ne udruže sa vladajućim režimom, pa da udruženim snagama odbrane to srpsko Kosovo, zajedno su jači. Ovo pitanje je usko povezano sa prethodnim.

Presuda Karadžiću bila je tema protesta u Novom Sadu, na šta su oštro reagovale Dveri saopštenjem u kojem se pitaju: “Da li je moguće da je Radovan Karadžić bio najvažnija tema sinoćnog protesta protiv gradskih vlasti u Novom Sadu, u kojem rame uz rame sa narodom učestvuju i lideri opozicionog Saveza za Srbiju?“

Mediji su pisali da su na samom protestu “pojedini građani negodovali zbog ove teme iz publike, uz komentar da ‘nisu došli da protestuju protiv Karadžića, već protiv Vučića’”. Pa onda džaba krečite, prijatelji. Ni Vučić i njegova vlastela se ne bune protiv Karadžića, naprotiv, on je njihov intimni heroj. Po čemu se onda u vrednosnom smislu razlikujete?

U Srbiji postoje i neki drugačiji opozicioni glasovi, recimo, nedavno je formiran Građanski demokratski forum koji se zalaže za evropski put Srbije, obračun sa zločinačkom prošlošću i potpisivanje sporazuma s Kosovom. Problem je što su ovakvi glasovi na margini evo već tri duge decenije. Srbija uporno pokušava da iznova ide jednim te istim putem, svaki put se nadajući da će da završi na nekom drugom mestu.

U korenu problema leži odsustvo suočavanja s prošlošću, nedostatak istinitog uvida u ono što je srpski režim činio devedesetih godina, i nepostojanje volje da se prizna sopstvena odgovornost za uništavanje zemlje, silne zločine i nepočinstva. Bez tog prvog koraka bojim se da nikakvo pomeranje s mrtve tačke nije moguće.