Piše: Snežana Čongradin
„Predsednik Srbije Aleksandar Vučić rekao mi je da mu poručim i da ga javno pozovem da promeni odnos prema Crnoj Gori i Severnoj Makedoniji i da im pokaže da se prijateljstvo sa Srbijom mora zaslužiti“, saopštio je ministar odbrane Aleksandar Vulin, reagujući na podršku ove dve bivše jugoslovenske republike prema kojima srpsko nacionalističko rukovodstvo iz devedesetih, i danas, ima pretenzije u kontekstu i kompleksu svoje veličine.
Vulin je naveo da su „Crna Gora i Severna Makedonija na skupštini Interpola podržale ulazak kosovskih narko-kartela u policijsku organizaciju. Stale su na stranu Kosova svesne da time vređaju Srbiju“, odnosno srpski narko-kartel, kao i da tom podrškom svesno ugrožavaju profit nas, koji sve to kontrolišemo.
Ministar odbrane iz najgorih noćnih mora i gotovo nemoguće pretpostavljenih aktuelnosti, u odnosima u kojima stvarnost premaši i najdublju maštu ili besmisao izmišljotina, infantilno i poremećeno upire prstom na druge države, pozivajući predsednika da povede u sukob sa njima. Jasno je da je taj poziv Vučiću uputio sam Vučić, koristeći talenat svog ministra Vulina, za laganje i manipulaciju narodom. Tako identifikovan sa onim što naziva Srbijom, Vulin dalje nastavlja da objašnjava Vučiću stanje svesti u koje mu je sam predsednik Srbije prethodno rekao da upadne, ne bi li po ko zna koji put zajedno i uspešno izveli predstavu za narod.
„Ako nisu imali hrabrosti da glasaju protiv, mogli su da se uzdrže i pokažu da im je stalo i do onog što Srbija misli i oseća.“ Vulin kaže predsedniku da udari na Crnu Goru, da opali Makedoniju, jer, misli taj opasni i neodgovorni mozak, one nisu glasale za Kosovo, one su glasale protiv Srbije. Potom trijumfuje Vulin, izvesno već osamostaljen, u ličnom zamahu i inspiraciji, svojstvenoj pokvarenoj i ratno huškačkoj retorici: „Njihovi glasovi nisu promenili odluku Skupštine Interpola ali treba da promene odnos Srbije prema njima. Predsednik Vučić u vladama Crne Gore i Severne Makedonije nema iskrene sagovornike a Srbija nema prijatelje.“
Zato, kaže Vulin, udri predsedniče, povedi nas ponovo u rat, daj smisao života siromašnima, a nama bogatima još veći profit na njihovoj smrti i gladi.
Pobedio je tako Vulin, došao bar blizu nivoa utiska na javnost, koji je dan ranije ostavio šef diplomatije. Drugorazredan, ipak, u odnosu na ratno huškački aktivizam Ivice Dačića, kao politički potomak Mirjane Marković za razliku od potomka „glave kuće“ Slobodana Miloševića. Jer, ko bi mogao da nadmaši „genijalnost“ i smisao za humor portparola genocida i ratnih zločina iz devedesetih, koji, vidi se, potpuno samostalno smišlja tekst kao odgovor na naredbe iz kabineta predsednika Srbije.
Tako će šef diplomatije Srbije reći da je celo Kosovo na poternicama Interpola pa su težnje nekadašnje južne srpske pokrajine da postane članica te međunarodne organizacije potpuno besmislene. „Ha, ha.“ Ali, to nije sve. Tek onda je usledio hit. Hit nad hitovima, onaj koji izaziva salve smeha i prelepog raspoloženja u srcima građana, koji u najvećem broju žive sa dve stotine evra mesečno, za razliku od humoriste i cirkuzanta Dačića. Rekao je Dačić da nije ni čudo što Kosovo nije primljeno u Interpol kada su tamo hteli da uđu „preko Kurca“.
Ostrvio se time na austrijskog kancelara Sebastijana Kurca, domašio čak humorističke visine sa zločinačkim posledicama i samog Vojislava Šešelja… Pažljivo čekajući iza ugla izvesno i Skota, američkog ambasadora Kajla, da ga ponizi zbog značenja koje njegovo ime u srpskom jeziku, Dačić veruje u promenu američke spoljne politike, promenu granica na Balkanu i ljubav koja samo što se nije rasplamsala između Vladimira Putina i Donalda Trampa. Zato ćuti na razočaranje koje je američki ambasador izrazio povodom neprijema Kosova u Interpol.
Na kraju, u susret rešenju kosovskog problema koji građanima priređuju upravo oni koji su za taj problem najviše odgovorni – podela Kosova, ili razmena teritorije, predstavljala bi ogromnu satisfakciju nosiocima veliko srpskog projekta iz devedesetih, argumentovalo i relativizovalo silne ratne zločine i genocid nad muslimanima, na koje su inspirisali i huškali, i po kojima su ostali zapamćeni u udžbenicima. Zauvek bi njihove bolesne i ratno profiterske umove rasteretilo, pridajući im drugačiji smisao od onoga koji određuje izvesno najnegativnije političke uloge u novijoj istoriji Evrope. Oni bi nastavili da uživaju u svom bogatstvu, stečenom na grbačama i otimačini najsiromašnijih građana kojima vladaju, besramno i lagodno, poput pravih monstruma u državi, odnosno simulaciji pakla na zemlji.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR