Pređi na sadržaj stranice
Uživo/Online Uživo
Vremenska prognoza

Kreativni industrijalci Ane Brnabić

| Postavio/la: Mirjana Dragaš

Kreativni industrijalci Ane Brnabić

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Kada je u junu 2017. godine Ana Brnabić postala premijerka Vlade Srbije, izložila je ekspoze u kojem je bilo reči o svemu i svačemu: o nastavku evropskih integracija, dijalogu sa Prištinom, razvoju ekonomije, povratku poverenja u obrazovni sistem, modernizaciji puteva i železnica, neizbežnoj digitalizaciji itd itd. O svemu je premijerka imala šta da kaže, jedino kulturi nije posvetila nijednu jedinu reč (i slovima: 0).

To nije bilo nimalo iznenađujuće, budući da je Brnabić tipičan birokrata činovničkog tipa, dušu dala za koleškog asesora ili gubernijskog sekretara, iz njenih nastupa je bilo jasno vidljivo da nije opterećena suvišnim čitanjem klasika književnosti, filozofije ili teorije, te da nju mučna pitanja tipa "kako primiti neprimljivi položaj čoveka" (Anre Breton) uopšte ne muče.

Kako je premijerka otkrila kulturu

Nije prošlo mnogo, jedva nekih devet meseci premijerskog mandata, a predsednica vlade doživela je nekakav kopernikanski obrt u poimanju sveta i njegovih složenih fenomena, te se iznenada zainteresovala za kulturu i uopšte za te - kako se ono beše zovu - umetnosti. Toliko je bila iznenađena otkrićem kulturnih delatnosti da je to svoje pozno otkrovenje morala hitno da pretoči u nešto konkretno. Tako je u martu 2018. godine premijerka osnovala Savet za kreativne industrije u koji su ušli brojni kreativci, što i sama reč kaže. Tu su se, između ostalih, našli Biljana Srbljanović, Jasna Dimitrijević, Andrej Nosov, Vuk Vidor, Nikola Božović, Lazar Džamić.

Povodom formiranja Saveta, premijerka je izdala i prigodno saopštenje u kojem se kaže: "Cilj uspostavljanja Saveta za kreativne industrije je omogućavanje još bržeg razvoja tog sektora, koji već doprinosi domaćoj privredi više nego pojedini tradicionalni sektori. U tom smislu, Savet će imati aktivnu ulogu u razmatranju predloga javnih politika vezanih za razvoj kreativnih industrija u Srbiji i pomagaće u određivanju prioritetnih ciljeva i aktivnosti u tom domenu. Kao telo sačinjeno od pojedinaca i organizacija iz različitih oblasti kreativnih industrija, Savet će imati ulogu da podstiče međusektorski dijalog i saradnju unutar kreativnih industrija, ali i njihovu vezu sa drugim granama privrede. Najzad, Savet će imati ključnu ulogu i u oblasti promovisanja inovativnosti i kreativnosti kao novih elemenata 'meke moći' u izgradnji novog imidža Srbije".

Drugim rečima, Savet će se uglavnom baviti poslom za koji su već plaćeni uposlenici Ministarstva kulture. Zašto se ovim pitanjima nadležno ministarstvo ne bavi, zašto je neophodno osnivanje novog tela, zašto je to telo osnovala premijerka (a ne Vlada Srbije) – sva ta pitanja ostala su bez odgovora.

Kreativne industrije, naša zavejana šansa

Iznenađujuću kreativnost koju je premijerka ispoljila stvaranjem Saveta odmah je pozdravio Goran Vesić, zvanično zamenik gradonačelnika Beograda čije ime skoro niko ne zna, a zapravo glavni čovek gradskih vlasti. On je u svojoj redovnoj kolumni za "Politiku" svojski podržao koleginicu: "Formirajući Savet za kreativne industrije premijerka je uradila ono što je njen posao. Prepoznala je industriju koja u Srbiji raste iznad proseka privrede, razumela je da se to uklapa u svetske ekonomske trendove i videla u tome šansu za razvoj naše zemlje.

Kreativne industrije stvaraju više od sedam odsto bruto društvenog proizvoda u svetu sa rastom od oko 10 odsto godišnje, dok je u najrazvijenijim zemljama ovaj rast i do 20 odsto godišnje. Ova industrija u Srbiji već sada zapošljava više od 100.000 ljudi, uglavnom starosti između 25 i 44 godine od kojih veliki broj čine žene.

Ukupni prihodi srpske kreativne industrije čine 13,5 odsto bruto društvenog proizvoda, odnosno 4,7 milijardi evra u 2016. godini, uz prosečni rast od 6,4 odsto godišnje u poslednje tri godine. Imamo li mi bilo koju drugu industriju sa ovakvim rezultatima? Nemamo. Zato su 'kreativne industrije naša šansa za brži privredni rast i razvoj društva i ekonomije', kako je to rekla premijerka".

Goran Vesić je vrhunski autoritet, čovek čija je istinoljubivost takoreći poslovična, kad on nešto kaže to mora da bude istina. Evo najsvežijeg primera, od pre koji dan. U četvrtak, 3. januara, sneg je iznenada pao, usred zime kad mu vreme nije, podmuklo i podlo, što je izazvalo kolaps na ulicama Beograda, saobraćaj nije funkcionisao satima, ljudi su peške išli na posao, autobusi su stajali u snegu i ledu, a nadležne službe za čišćenje snega očigledno nisu uradile svoj posao.

Sutradan je Goran Vesić poručio Beograđanima da ne veruju fotografijama na društvenim mrežama, jer nikakvog kolapsa nije bilo. Nije otišao toliko daleko da ustvrdi kako sneg nije pao, to je valjda ostavio za sledeću zimu. Uglavnom, Vesićeva poruka je jasna: ne verujte fotografijama koje su sklone laganju i falsifikovanju stvarnosti, jedna slika govori hiljadu lažljivih reči, verujte onome što vam ja kažem, svejedno da li je u pitanju nepostojeći kolaps u saobraćaju ili kolaps u najavi u vidu Saveta za kreativnu industriju.

Draga kreativna Saveta

Šta su to kreativne industrije? Privredna komora Srbije daje jasnu definiciju: "Sektor kreativne industrije obuhvata izdavaštvo, štampane medije, grafičku industriju, reklamnu industriju, muzičku industriju, filmsku industriju, dizajn, radio i televiziju". U pitanju je neoliberalan koncept koji je uvela Margaret Tačer, a naglasak je, kao što smo videli, na delatnostima koje donose profit.

Dakle, najbolji predstavnici kreativne industrije u Srbiji bi bili Jelena Bačić Alimpić i Ljiljana Habjanović Đurović sa svojim kič-romanima (u oblasti izdavačke delatnosti); Ceca Ražnatović, Seka Aleksić, Jelena Karleuša i slične umetnice (u oblasti muzičke industrije); tabloidi poput "Informera", "Kurira" ili "Srpskog telegrafa" (u oblasti štampanih medija – mada je to pod znakom pitanja, čak ni oni ne žive od tiraža, već od reklama i bliskosti s vlastima); dobro – u reklamnoj industriji ima para, kao i u dizajnu (pogotovo kad srpski dizajneri rade za strane firme), ali zato dobro znamo da je smešno govoriti o filmskoj industriji u Srbiji, tu se jedva sastavlja kraj s krajem, a i ne nudi se ništa vredno za izvoz, a radijsku i televizijsku produkciju bolje da i ne pominjemo.

Kako se stanje na terenu uklapa u navedene cifre, prosto nisam pametan. Osim ako premijerka i njeni kreativci u kreativnu industriju ne ubrajaju i dizajn video-igara, pravljenje raznih aplikacija, proizvođače softvera i ostale programere, onda se možda i namakne tih 4,7 milijardi evra.

Zbunjenost ne prestaje ni kad vidimo čime se Savet zapravo bavi. U jednom intervjuu član Saveta i direktor Hartefakt fondacije Andrej Nosov otkrio je šta konkretno radi Savet, rekavši da postoji "dvadesetak inicijativa na kojima Savet sa kabinetom premijerke radi", a one se uglavnom odnose na pravljenje specijalnih državnih fondova za festivale izvođačkih umetnosti, na formiranje pozorišnog centra Srbije, podršku institucija pozorišnom sektoru, na regulisanje statusa profesionalnih igrača, kako baletskih tako i onih koji preferiraju narodne igre, takozvani folklor, i sve u tom stilu.

Dakle, traže se načini kako će država izdvojiti još neke pare za kulturu i to u potpuno neprofitnim delatnostima. Gde je tu "doprinos razvoju privrede", gde je rast bruto društvenog proizvoda, kako se na ovaj način "doprinosi domaćoj privredi više nego pojedini tradicionalni sektori" – to uopšte nije lako vidljivo, čak ni uz pomoć teleskopa od sto sveća.

Polemika kreativnim fekalijama

Javnost je bila prilično zbunjena formiranjem Saveta, pa je došlo čak i do nekih polemika tim povodom, na izuzetno visokom intelektualnom nivou, kako i priliči članovima jednog ovakvog tela, zaduženog za ključna pitanja u ključnoj oblasti društvenog života.

Odmah po formiranju saveta, NVO aktivistkinja i političarka Aida Ćorović postavila je pitanje, izgleda iskreno začuđena (unapred se izvinjavam čitaocima Antene M koji nisu navikli na ovakav rečnik, ali stvarno nije do mene, već do naše elite): "Jesu li stvarno Biljana S. i Andrej N. u tom nekom državnom telu za kreativne industrije i proseravanje? Molim vas da demantujete ovu vest, dragi ljudi, jer sam već spremila kese s govnima".

Na legitimno pitanje, postavljeno doduše na neprikladan način, programska urednica Hartefakta Biljana Srbljanović odgovorila je vrlo iscrpno i temeljno (ponovo se izvinjavam čitaocima, ali zamislite kako je tek meni koji živim u zemlji gde su ovakvi poslenici pijačarskih međusobica - moralne, političke, umetničke i intelektualne veličine):

"Nisam članica vladinog tela, jer vladino telo ne postoji. Postoji savet Ane Brnabić, i tu jesam članica za oblast pozorišta i izvođačke umetnosti, za koju sam ekspert, barem mnogo ozbiljniji nego ti za svoju oblast, ma šta ona bila. zatim, ako ćemo oko toga da impliciraš da sam nešto plaćena, aida, to je bezobrazno i mnogo ruzno, to tvoje alkoholičarsko učitavanje sopstvenih motiva…. najedila si se i pošla dalje u poteru za finansiranje rakije i bekrije. mislim ovako da ti direktno kažem: jebi se ti malo sa svojim uvredama iza ledja, sa onim što pišeš u privatnim prepiskama, sa onim čime se protiviš gradjanskoj srbiji, a u ime sinekure demokratske stranke… a optužuješ mene, kojoj nemaš šta da pronadješ, osim da mi se iskreno i otvorenih usta diviš, za ono što sama ti radiš. serem ti se u tadića, što je doveo vučića, serem ti se u obe te vlasti, serem ti se u tvoje privilegije i tvoje preveslavanje, serem ti se u tvoju nezahvalnost što sam te branila kada niko nije…, serem ti se na tvoj integritet, na političku misao, na tvoje zanimanje, koje ne znam šta je, kao i na izbor pića koje te hrabrom čini. aj sad zdravo, aida i da ne zaboravim: serem ti se i u tebe".

Filantropi u premijerkinom telu

Eto, tako danas polemišu političarke i profesorke univerziteta u Srbiji, aktivistkinje za ljudska prava i spisateljice, intelektualni krem takoreći, u dlaku isto kao u vreme "Časa anatomije" Danila Kiša ili "Knjige o Zmaju" Laze Kostića. Vidi se da bogata polemička tradicija srpske kulture ima svoje dostojne nastavljače. Ipak su neki detalji pojašnjeni, između dve psovke: Savet nije Vladino telo, već premijerkino, a članovi Saveta izgleda nisu plaćeni za funkcije koje obavljaju.

To je potvrdio i Nosov u svom intervjuu, rekavši da "Savet nije organ ni vlade ni vlasti, već neplaćeno savetodavno telo jedne konkretne osobe, premijerke". Pošto je Savet savetodavno telo jedne osobe, predsednice Vlade, da li to znači da će biti ukinut kad Ana Brnabić ode sa mesta premijerke? Ili će ostaviti Savet u amanet budućem premijeru ili premijerki?

Ipak, posebno je zanimljiv deo o volonterskom statusu uglednih članova Saveta. Kakvi su to filantropi, njima je samo dobrobit Srbije na pameti, baš kao i premijerki koja je, kako reče, ušla iz privrede u politiku i to samo "iz ljubavi prema Srbiji". Prirodno je što šampionka filantropije privlači srodne duše i okuplja ih oko sebe. Tako smo došli do toga da najvažnije poslove u kulturi rade filantropi, i to bez ikakve nadoknade.

Za to je neophodno da su članovi Saveta bogati, posvećeni javnom dobru, vrhunski stručnjaci za kulturu, nadljudi koji su sposobni da i pored svojih brojnih obaveza izdvoje vreme za rešavanje ključnih problema u kulturi, inteligentni, obrazovani, pismeni (to se više ne podrazumeva), te izvanredno sposobni da sagledaju kompleksne probleme kulture i društva.

Lakše je u Srbiji naći živu i zdravu pticu dodo nego ljude ovakvih kvaliteta. Nema besplatnog ručka, a naši kulturci su poznati po sklonosti da obigravaju oko bogatunskih trpeza koje su postavljene mahom u vlastodržačkim kućama. Biće da njih ipak zanimaju neke druge stvari, znatno prizemnije, kao što su pravljenje serija na RTS-u, izložbe, pozorišne režije, mesta u upravnim odborima, kadriranje po institucijama kulture, klanovsko dovođenje svojih ljudi na funkcije i slične filantropske zanimacije.

Osvajanje Narodnog pozorišta ili žrvanj u sistemu

Da je premijerka u Savetu okupila ljude koji bi pre umrli nego što bi primili novac ili neku protivuslugu za svoj rad postalo je očigledno prilikom postavljanja novog rukovodstva u Narodnom pozorištu. Na mesto v.d. upravnice postavljena je rediteljka Ivana Vujić koja je požurila da istakne kako "mi imamo premijerku koja je izuzetna" i obećala da će vratiti ljubav u Narodno pozorište.

Ljubav prema vlastima je već vraćena u Narodno pozorište, mada je i za vakta bivšeg upravnika Dejana Savića stanovala u ovoj instituciji kao deo inventara, ostalo je još samo da se vrati i ljubav pametne i obrazovane publike prema pozorištu, što će ići malo teže, bojim se da će to biti još jedna nesrećna ljubavna priča.

Na mesto predsednice Upravnog odbora Narodnog pozorišta postavljena je Jasna Dimitrijević, članica Saveta za kreativne industrije, a na mesto direktorke drame dramska spisateljica Tanja Šljivar, na preporuku Biljane Srbljanović, takođe članice Saveta. Reklo bi se da je grupa okupljena oko premijerke dobila prvu instituciju kulture da u njoj ostvari zacrtane ciljeve glede kreativnih industrija – "omogućavanje još bržeg razvoja tog sektora, koji već doprinosi domaćoj privredi više nego pojedini tradicionalni sektori". Tako što uzima pare iz budžeta za pravljenje negledljivih predstava u parohijalnom duhu.

Novopostavljena direktorka drame odmah je opravdala ukazano poverenje antologijskom izjavom: "Ovo pozorište je ogroman sistem, ja sam samo jedan žrvanj u tom sistemu".

Odmah se videlo da izbor nije slučajan, jer je uticaj Ane Brnabić koja je, kako reče Rastislav Dinić, "poznata po svojoj posvađanosti sa jezikom" – više nego očigledan. Jer izraz glasi "šraf u sistemu", kao što zna svako osim naših najboljih i višestruko nagrađivanih pisaca i spisateljica kojima poznavanje srpskog jezika ne spada u opis radnog mesta.

A reč žrvanj znači vodenični, mlinski kamen, odnosno – ručni mlin, što je takođe svima poznato, a ako nekim čudom nije, tu je rečnik srpskog jezika da pomogne u nevolji.

Nova v.d. upravnica i direktorka drame najavile su da će u ovoj sezoni realizovati program bivšeg direktora drame Narodnog pozorišta Željka Hubača. Postavlja se pitanje zašto onda Hubač nije vraćen na mesto direktora drame, bar da završi započetu sezonu, pošto je zbog njegove smene i započeo veliki protest glumaca koji je rezultirao smenom Dejana Savića i postavljanjem novog rukovodstva. Kakav god bio, Hubač bar zna kako se pravi pozorišna predstava, a ima i izvesnog dramaturškog iskustva, za razliku od svoje naslednice koja je, doduše, obećala da će brzo učiti (ima mnogo onih koji su već naučili, pa nisu na mestu direktora drame).

Jedino logično objašnjenje je – zato što nije blizak Ani Brnabić i njenom filantropskom krugu. Šljivar je izjavila i da je njeno imenovanje "deo talasa u kojem su i Dimitrije Kokanov u Ateljeu 212 i Minja Bogavac u Šabačkom pozorištu". Odakle puše cunami koji je pokrenuo narečeni talas ostaje nepoznato, pošto poreski obveznici koji plaćaju to valovlje ne moraju baš sve da znaju, ali izgleda da dotično strujanje vazduha ne spada u onu vrstu koja duva kako pauci ne bi nebo premrežili.

Otpori Nezavisne kulturne scene

Premijerkino shvatanje kulture, umetnosti i takozvanih kreativnih industrija već je naišlo na ozbiljan otpor.
U okviru Hartefakt festivala održana je pozorišna konferencija "Budućnost izvođačkih umetnosti u Srbiji" koju je otvorila Ana Brnabić (a ko bi drugi, premijerka se bavi kulturom jako dugo, već nekoliko meseci, nema pozvanije osobe).

Njeno obraćanje prekinuli su članovi Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije koji su pročitali proglas u kojem su "izrazili svoje neslaganje sa neoliberalnim diktatom koji, ne samo da sužava prostor savremenih umetničkih praksi, već negira kulturu kao javno dobro i pravo svih građana i građanki".

Rekli su premijerki i ovo: "Savremene umetničke prakse nisu i ne bi smele da se posmatraju u svetlu kreativnih industrija. One nisu sredstvo za doterivanje i ojačavanje kapitalističkih struktura, već javno dobro. Akteri savremenih umetničkih praksi kritičku funkciju umetnosti pretpostavljaju apologetskoj.

Stoga takve prakse ne mogu biti asimilovane konceptom kreativnih industrija. Iako se baš to nameće kao izazov, ne vidimo perspektivu niti budućnost izvođačkih i drugih umetnosti kroz razvoj kreativnih industrija. Naprotiv. Smatramo da je kritičko i emancipatorsko delovanje u ovom trenutku nužno, a da je veličanje tržišne paradigme i dalji razvoj oruđa neoliberalnog poretka protiv interesa građana i isključivo u funkciji proizvodnje sve dubljih nejednakosti u društvu".

Otimačina javnih resursa

Članovi Asocjacije uputili su premijerki i neka logična pitanja: "Kako model koji se zasniva na monetizaciji kulturne produkcije može da se izjednači sa pretpostavkama savremenih umetničkih praksi, pretendujući da ih zameni, depolitizuje i učini dostupnim samo bogatim slojevima društva?

Zašto se razvoj kreativnih industrija stavlja ispred potreba većine aktera u nezavisnom i javnom sektoru, kao i naspram zadovoljenja osnovnih kulturnih potreba građana/ki? Zbog čega Savet za kreativne idustrije, sa većinskim članstvom iz biznis sektora, predlaže i analizira oruđa kulturne politike paralelno i mimo delovanja Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije koje ima zakonske ingerencije i odgovornost za taj posao?"

Potom su pozvali "Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije da preuzme odgovornost koju pred građanima ima, i da kroz otvoreni i transparentni dijalog sa javnošću, intenzivira rad na Strategiji razvoja kulture koja će odgovoriti na očekivanja i potrebe svih aktera u kulturi, kao i svih građana/ki, i suštinski ih uključiti u proces donošenja Strategije".

I još: "Pozivamo i predstavnike/ce javnih ustanova kulture, kao i sve nezavisne umetnike i umetnice da odbrane polje svog delovanja, a članove Saveta za razvoj kreativnih industrija da razmotre svoju ulogu u procesima uzurpacije javnih resursa i afirmisanju ideja koje samo njima donose korist. Pozivamo predsednicu Vlade, Anu Brnabić da preispita značenje termina kreativne industrije i da razume zbog čega se savremena umetnost ne može nazvati industrijom i 'privrednom granom' kako ne bi bila odgovorna za uništavanje sistema kulture u Srbiji kao javnog dobra svih građana i građanki".

Parainstitucionalna koterija

Jasno da jasnije ne može biti. Samo što je ovakav poziv na preispitivanje, promišljanje i dijalog unapred promašen. Jer poenta Saveta, kao i još nekih sličnih paravladinih tela, kao što je deliveri junit, leži u drugom domenu koji je precizno detektovao Rastislav Dinić.

Savet se ne nalazi pri Ministarstvu kulture jer je to "javna institucija podložna kakvoj-takvoj javnoj kontroli", a Savet je formiran jer je "neophodno zaobići i ova ministarstva i napraviti alternativne institucije, koje ne polažu računa nikome do samoj vlasti".

Ono što važi za deliveri junit važi i za Savet, to je institucija koja vrši svoju funkciju "izmeštajući centar političkog odlučivanja izvan domena javne kontrole, a pošto je, kako premijerka naglašava, ne plaćaju građani Srbije, jasno je i da ono što ona isporučuje nije ovim građanima ni namenjeno".

Sve je tu jasno kao dan, samo oni koji učestvuju u ovoj premijerkinoj ujdurmi moraju da smišljaju nekakve izgovore i da prave maglu, kako bi bilo manje vidljivo da se prosto radi o stvaranju parainstitucionalne koterije koja ima za cilj preuzimanje lukrativnih funkcija i institucija kulture.

Kad se sretnu diletantizam i ignorancija

U čitavoj priči nejasno je jedino zašto se Ana Brnabić prihvatila baš kulture kad je očigledno da ona spada u osobe koje se na sam pomen reči kultura odmah hvataju za digitalizaciju, repetiraju i pucaju u najbližu knjigu. Mislim da se odgovor na ovo pitanje krije u premijerskom radu Ane Brnabić.

Naime, od samog početka svog premijerskog mandata Brnabić se pokazala kao poslednji diletant, kao nadobudna ignorantkinja, kao neko ko je potpuno zalutao na funkciju koju obnaša. Teško je pobrojati čak i njene najveće gafove, jer je konkurencija ogromna.

Na samom početku mandata nosila je ruskom ambasadoru transkript svog intervjua agenciji Blumberg kako bi pokazala da je odana Rusiji. Negirala je genocid u Srebrenici kad god može, i to krajnje nevešto, navodeći uporno pogrešnu definiciju genocida.

Tim Sebastijan ju je sahranio u intervjuu za Dojče Vele, to je bilo tužno gledati, nema pitanja na koje je umela da odgovori. Obavljivala je tvitove tipa – na Vladi je "usvojen Zakon o elektronskom dokumentu", pokazujući da ne zna čak ni osnovnu podelu vlasti, što je greška na nivou direktora bolnice koji bi izjavio: "Pedijatar je upravo izvršio komplikovanu operaciju mozga, a neurohirurg ode da izvrši obdukciju".

Kad je mahniti poltron Aleksandar Vulin počeo da kači Vučićeve fotografije po svom ministarstvu, premijerka je reagovala primereno: "Mislim da treba da se nastavi da se jača kult nacionalnih simbola pre svega u Srbiji – i grba i zastave, i mislim da je to nešto što nam je malo falilo u prošlosti, tako da nemam nikakav problem sa tim da se slike predsednika stavljaju u institucijama, državnim institucijama".

Najavila je rekonstrukciju Vlade, pa joj je Vučić skresao da sad imaju pametnija posla i od toga ništa nije bilo. Optuživala je "takozvane istraživačke medije" da "kako god hoće, bez ikakve odgovornosti i bez toga da njih neko pozove na odgovornost, kopaju po imovini funkcionera", kao da to nije njihov posao, te uporno ponavljala kako joj nije jasno gde se to manifestuje nedostatak slobode medije.

Pa u toj izjavi o istraživačkim medijima, na primer! Ili, primer od pre par dana, kad je povodom ukidanja granice između Albanije i Kosova izjavila kako su "očigledno granice na stolu i sada imamo da za neke (Kosovo i Albaniju) mogu da budu, a za (bh. entitet) Republiku Srpsku ne mogu", pa joj je Željko Komšić očitao lekciju u tri poteza. I sve tako, uvek isto, nekompetentno, glupo, neznalački, promašeno, postidno, amaterski, jadno, nikakvo, ispod svakog nivoa, ma koliko on nizak bio. Ukratko – dno dna.

Verovanje u prevaru kao osnovno načelo

Budući da se izveštila u obavljanju posla o kojem ništa ne zna, logično je bilo da se premijerka okrene oblasti u kojoj je načelo prevare poslednjih decenija postalo osnova svakog delanja – kulturi i umetnosti. Jer se u tim oblastima najlakše sprovodi u delo ono što Predrag Čudić naziva "lažno predstavljanje", tu je veština obmanjivanja dovedena do savršenstva, tako da se naša takozvana umetnost pretvorila u masovnu proizvodnju privida.

Ne važi to za sve umetnosti, u nekima foliranje nije moguće, na primer ako ne umete da svirate violinu nećete biti primljeni u orkestar, ali zato su književnost, pozorište, vizuelne umetnosti, film – postali poligon za iživljavanje kojekakvih polupismenih banauza, operisanih od svakog smisla za umetnost.

I to nema više nikakve veze s ideologijom, u fabrici privida rade zatočnici svih ideoloških usmerenja, jer se u osnovi ovakvog pogleda na svet nalazi nešto starije i bazičnije od levičarenja ili desničarenja. Tu do izraza dolazi onaj Konstantinovićev palanački čovek, netvorački subjekt, koji veruje da je "vrhovno načelo svuda: u odnosima čoveka i čoveka, ali i u odnosima čoveka i same egzistencije (samog njenog bića), načelo prevare.

Uvek je reč samo o tome ko će koga prevariti, pa i u ovome potonjem odnosu, u odnosu čoveka prema samoj egzistenciji". Takav subjekt svuda oko sebe širi pričine, pretvarajući čitav svet u svet privida. Kao što kaže Konstantinović: "Svet je svet privida, i on je to utoliko više ukoliko je više jedan strogo-zatvoreni svet u kome strah od tragedije vodi zatvaranju ali i verovanju u prevaru kao osnovno načelo".

Mrtav se mrtvom raduje

To načelo prevare izbija iz svake reči koju Brnabić izgovara na raznim kulturnim manifestacijama. Recimo, na Oktobarskom salonu: "Kultura i umetnost su nešto što svakom društvu treba, da bude moderno, savremeno i konkurentno". Ili na Bitef festivalu: "Bitef je ambasador kreativnog lica Srbije. Bitef je kreativa Srbije. Bitef pokazuje hrabrost Srbije, originalnost Srbije, inovativnost Srbije, sve ono najlepše što Srbija ima".

Ili na otvaranju kulturne stanice "Svilara" u Novom Sadu: "Kreativci i inovatori su naš najveći izvozni potencijal, oni su naša razvojna šansa za 21. vek". Ili u obilasku Jugoslovenskog dramskog pozorišta: "Mi smo zaboravili koliko je kultura važna za sve nas. Kultura je nešto bez čega ne možemo da imamo jaku Srbiju, koja ima održiv, jak ekonomski rast i razvoj".

Strašan je ovaj mrtvi, mehanički, birokratski jezik kojim Brnabić pokušava da kaže nešto na temu o kojoj ama baš ništa ne zna, koja joj je tuđa kao holoturija ili kao Sirijus. Nije ni čudo što je oko sebe okupila pulene kojima je takav jezik blizak, neki čak njime i pišu takozvana književna dela. Što bi rekli stari Kartaginjani - mrtav se mrtvom raduje.

Trenje trunja

Uzaludni su svi napori Ane Brnabić i njenih kreativnih industrijalaca, sve je to – što bi rekao Marko Ristić (ni kreativac ni industrijalac) – "trenje trunja". A trunje se brzo istare i prođe. Dobiće premijerkini kulturci sve na šta su se namerili – i institucije vrane po livadi razigrane, i rukovodeća mesta, i pare, i slavu, i ogrlicu sa zlatnim povocem i kultur-salaše, ali sve je to uzalud, jer će zauvek ostati u predsoblju duha. Pod optimističkom pretpostavkom da i dotle mogu da se dogegaju. Kad su kultura i umetnost u pitanju, stvari su zapravo jednostavne, tu vlada surovi zakon: ono što je mrtvo ne može se oživeti, a ono što je živo ne može se ubiti.

A ono što je živo u srpskoj kulturi i umetnosti nastaje mimo sve te medijske i kreativno-industrijske halabuke, mimo lažnog sjaja pseudoumetničkih šljokica, mimo devastiranih institucija u kojima obitavaju paučina i praznina, ponekad čak i u ljudskoj formi. Ono što je istinski živo, kao što je poznato, izbegava industrijske zone, makar i kreativne, jer je tu zagađenost najveća; više mu prija prozračna atmosfera Kavafijevog Grada ideja. Ako mi ne verujete, vidimo se na ovom istom mestu na kraju vremena, pa ću vam onda reći ko je bio u pravu.

Komentari

supermen,

Diskreditacija Tanje Sljivar u ovom tekstu je iznesena na osnovu clanka ojavljenog u Kuriru, tabloidu! Takodje, ako cemo o leksici srpskog jezika i njenoj upotrebi od strane onih koji se pisanjem bave - cunami ne puse, zato sto je plimski talas, a ne vetar. Neprofesionalno i pausalno

Milos,

Zanimljivo je kako si provukao mantru o Srebrenici i granicu sa Albanijom vs RS kroz sve ovo. I, kada si ga već pomenuo, zašto nisi detaljnine zašao u to šta je Delivery Unit, ko ga je formirao i čemu služi u široj slici. Tada bi ovo možda postao dobar tekst. Ovako, to je bavljenje jednim pixelom.

Anonimus,

@Kole, zaslužio si sendvič, samo reci šta nije u pravu...

Kole,

Bas se potrudio, napisao pravu knjigu da bi ispao duhovit i pametan. Sve sa pozicije posmatraca sa strane, čini mi se ovo ono, uspeo je samo da demonstrira mrznju i neku vrstu zavisti prema aktuelnoj vlasti.

prevara kao osnovno načelo,

Ne spomenuste pored Hartefaktovaca pulene; Tasovca, Nakaradu, v.d. direktora MSU i Aju Krtolica, Pavić, Jung, za koju se kancelarka posebno zauzima, protežira je i podržava, otvara njene "kreativne kreacije", sluša je i veruje joj, iako već vrapci na grani znaju o kakvoj Minhauzenki je reč!

Sonja,

Brnabicka je pajser, rad i plan saveta ne razumem. Shvatam ga kao moralnu obavezu pojedinca da promeni nesto u svojoj oblasti po cenu sramote sopstvene jer se to radi sa radikalima. Sta je drugo pustiti da se kultura samoubije pa poceti sve iz pocetka msm ne znam ni sama

Alex,

Dosta od rečenog je inteligentno primećeno, samo kako neko može ovoliko reči da upotrebi ne bi li nešto porušio, a da mu se ne omakne ni jedna ideja, ni jedan predlog ŠTA UMESTO? Vrhunac mi je zamešateljstvo sa Čudićevim PRIVIDIMA - strašno me zanima ko su ljudi koji treba da ih razotkriju???

Ostavi komentar

0/300