Stado

Piše: Dejan Ilić

Iz praktičnog ugla svakodnevnog života žitelja Srbije, ne vidi se zašto im je predsednik Rusije uopšte došao u jednodnevnu posetu.

„Memorandum o razumevanju“ o saradnji između Rusije i Srbije u „istraživanju i korišćenju kosmičkog prostora u mirnodopske svrhe“ Dimitrij Rogozin i Nenad Popović mogli su potpisati i bez njega. Najbolje bi bilo da uopšte nismo ni saznali da je to potpisano, jer je beskrajno, kao sam kosmos, besmisleno.

Izuzev ako srpski partner nije ruskim kolegama ponudio kineske leteće automobile za put u svemir. Inače, papci i kokošje nogice sasvim sigurno nisu ni od kakve koristi za „istraživanje kosmičkog prostora“.

Isto tako, Emiru Kusturici je i neki u hijerarhiji ruske administracije niži činovnik od Putina mogao ponuditi ili obećati podršku iz tamošnjeg budžeta za njegove brdske festivale.

Niti je to morao niti priliči da to radi ruski predsednik lično; kao što, s druge strane, to nikakve veze nema sa životom bezmalo svih žitelja Srbije, baš kao ni Rusije – pa nam je domaća i ruska politička i kvazikulturna elita samo još jednom potvrdila da u odnosu na svoje „obične“ sugrađane spokojno živi u oblacima (dobro, i ovde bi umesto „u oblacima“ trebalo da stoji – u kosmosu).

Ali, pustimo druge da analiziraju i sude o konkretnim dobitima od Putinove posete za ljude u Srbiji, ako već mi u tome ne možemo ništa da vidimo.

Ne verujem pak ni da se nešto posebno ima reći o političkom značaju susreta srpskog sa ruskim predsednikom, a da i to već nije rečeno i do sad mnogo puta ponovljeno. Ruska politika na Balkanu je poznata, jasna i neprekidno se manifestuje, tako da Putin lično nije morao da dolazi da je dodatno utvrdi ili, što je ipak nezamislivo, javno objasni (prevashodno onima koji trpe najveću štetu od nje).

Ne verujem ni da bi Vučić umeo da ponudi dobre razloge za ruski rukavac – koji sve više izgleda kao glavni tok – svoje kako unutrašnje tako i spoljne politike. Ali, i taj ruski element njegove politike već je analiziran i odbačen kao nerazuman. Što ne znači da neće biti zanimljivo videti kako će se novoradikali sa Vučićem na čelu ponašati kada (i ako) im u posetu – kako je najavljeno – uskoro dođe francuski predsednik.

Za nas bi poseta ruskog predsednika i događaji u vezi sa njom trebalo u stvari da budu najzanimljivi i (potencijalno) najkorisniji iz jednog sasvim drugog ugla – iz perspektive, dakle, novih izbora.

Najbolje je da okupljanje oko Putina vidimo kao pokaznu vežbu uzurpiranja apsolutno svih državnih resursa za uskogrudu demonstraciju političke/stranačke sile. Organizovanje više od 100 hiljada ljudi iz cele Srbije da u jednom danu stignu i okupe se na jednom mestu – zamašan je, zahtevan i skup posao.

Samo je za više stotina autobusa bilo potrebno par stotina hiljada evra da dovezu više desetina hiljada ljudi iz svih delova zemlje. Na taj trošak treba dodati novac za sendviče i vodu u plastičnim bocama. Pa dnevnice za policajce iz raznih mesta koji su poslužili kao stranačko obezbeđenje na improvizovanim parkinzima, to jest na zauzetim i za ostale stanovnike grada blokiranim ulicama u centru.

Mi sad, naravno, možemo reći da je ta masa sveta okupljena kao stado, dakle kao skup pojedinaca koji tu nisu svojom voljom nego su na razne načine bili prisiljeni ili ucenjeni da se tu nađu. Možemo dalje spekulisati i o tome da su oni tu bez ikakvih uverenja, kao nesolidna politička osnova za izvođenje bilo kakve političke vizije.

Ali, umesto potencijalne bezvoljnosti, za analizu je daleko važnije jedno drugo njihovo svojstvo – bespogovorna poslušnost. Utoliko poređenje sa stadom zavodi na krivi trag, jer zapravo imamo posla sa dobro strukturiranom grupom koja ponajviše podseća na paravojnu formaciju.

Iz toga sledi jednostavan izvod – kako su ljudi kao stado ili kao paravojne jedinice izvedeni pred Putina, tako će sutra biti izvedeni i na glasanje. Kada se broje ljudi na zaravni ispred hrama, baš kao i kada se broje glasovi, nije presudan njihov pretpostavljeni ili stvarni (politički ili moralni) kvalitet; naprotiv, računa se samo i isključivo – kvantitet.

To je jedina bitna i, ne treba u to sumnjati, sasvim namerna iako ne i sasvim eksplicitna poruka koju nam je režim poslao juče – novoradikali su još jednom pokazali šta treba imati u vidu kada se iz ugla opozicije sprema i izlazi na (još jedne) izbore.

Govoriti sad s omalovažavanjem da je tu reč o stadu ucenjenih osoba, te da se uzurpiraju resursi države u stranačke svrhe, što je očigledno kršenje zakona – bilo bi samo ponavljanje onoga što smo već naučili i što dobro znamo. Umesto toga, jedino bi bilo važno da razmislimo – kakav je naš odgovor na to?

Zluradi komentator mogao bi ovo pitanje preformulisati i ovako – kako se grla/glasovi iz režimskog stada prevode u opoziciono krdo? I još, bez zluradosti: ima li u Srbiji potencijala da na izbore izađe više opoziciono nastrojenih birača nego što ima glasova u režimskim paravojnim formacijama?

Sva je prilika da efikasni odgovori i na prvo i na drugo pitanje – ostavimo zluradost po strani, da nam ne zamagli pogled – traže jednako mnogo rada i resursa kao i masivno okupljanje ispred hrama. Pa nam ostaje pitanje za kraj: ko je ovde spreman na to?