Pređi na sadržaj stranice
Uživo/Online Uživo
Vremenska prognoza

Kosovo kao abrakadabra srpskog nacionalizma

| Postavio/la: Jelena Ćetković

Kosovo kao abrakadabra srpskog nacionalizma

Za Antenu M piše Tomislav Marković

Predsednik Srbije izjavio je da je Kosovo uvek bilo i uvek će biti, a predsednica Vlade je dometnula da oko Kosova nema, dok ministar spoljnih poslova tvrdi da naša politika u pogledu Kosova mora, lider jedne opozicione partije misli da je Kosovo uvek, a lider druge je naglasio kako Kosovo nikad, dočim lider treće stranke mni da kad je Kosovo u pitanju ne sme, patrijarh SPC poručio je u poslanici da od Kosova nipošto, ugledni profesor univerziteta naglašava da s Kosovom ili na njemu, dok poznati intelektualac opšte praksi drži da će Kosovo svakako ako ne i obavezno, a višestruko nagrađivani pisac se zakleo da Kosovo pre ili kasnije, dok većina ostalih na Kosovo gleda kao na i nikako drugačije…

Na prvi pogled u ovoj rečenici nedostaju neki delovi, ali zapravo je sve tu, jer je potpuno svejedno šta su članovi naše političke i intelektualne elite rekli o Kosovu, to su ionako iste mantre koje ponavljaju decenijama, predajući novim generacijama u amanet borbu za Kosovo, sve dok u Srbiji uopšte bude nekih novih generacija. Informativne emisije postale su potpuno nepodnošljive, ko o čemu naše političke babe o kosovskim uštipcima sa glazurom od slavnih božura koji rastu samo na Kosovu i nigde drugde.

Nepomeranje s mrtve tačke

Neupućeni posmatrač sa strane mogao bi lako doći do zaključka kako je Srbija jedna divna, bogata, prosperitetna, pravno uređena zemlja u kojoj žive zadovoljni građani, država koja je sve svoje probleme rešila, jedino joj je ostao još taj nesrećni status Kosova, samo to još da se reši, pa će u Srbiji nastati raj na zemlji. Kad bi se malo bolje uputio u ovdašnje prilike, nakon desetak minuta pomnog promatranja, naš bi posmatrač došao do nešto drugačijeg zaključka: da se našao među nekim čudnovatim ljudima upitnog duševnog zdravlja.

Pripadnici pozicije i opozicije neprestano naglašavaju kako se bore za Kosovo, kako je Kosovo srpsko, kako su nam oteli Kosovo i sve u tom stilu. Nikom od njih, naravno, ne pada na pamet da pomene šta se zaista dogodilo, da se malo pozabavi aparthejdom koji je vladao na Kosovu, da podseti građane kakvi su sve zločini počinjeni u njihovo ime, da malo istraži zločinačku ulogu srpske vojske i policije, da pomene hladnjače i masovne grobnice.

Nikoga od kosovobranitelja istina ne zanima, a – budimo realni – ne zanima ih ni Kosovo. U njihovim glavama Kosovo nije realna teritorija i nema veze sa stvarnošću, to je mentalna, ideološka konstrukcija koja ima vrlo konkretnu, praktičnu funkciju. Odbrana Kosova je šifra za odsustvo volje da se u srpskom društvu bilo kad bilo šta promeni, to je zagovaranje nepomeranja s mrtve tačke i ostajanja u ćorsokaku, van civilizacije, u malom toplom nacionalističkom brlogu.

Sveti gral, zlatno runo, kamen mudrosti

Svaki samozvani i takozvani borac za Kosovo je čovek sa figom u džepu, on dobro zna da se ni za kakvo Kosovo ne bori, a to dobro znaju i njegovi istomišljenici i mnogobrojna publika. Parola "Kosovo je Srbija" zapravo je znak prepoznavanja, onaj ko izgovara ove magične reči, kao nekakvo abrakadabra srpskog nacionalizma – deklariše se kao pripadnik jednog tajnog kulta, opskurne grupe koja realnost doživljava kao svog smrtnog neprijatelja.

Čitanje paramitoloških naracija naših nacoša o Kosovu ostavlja začudan utisak. Kosovo u njihovim fantazijama igra ulogu svetog grala, zlatnog runa, kamena mudrosti; čini se da je život bez Kosova u srpskim granicama besmislen, a da će zadobijanjem Kosova doći do otkrovenja konačnog smisla, Srbija će se odjednom preobraziti, vaspostaviće se hiljadugodišnje carstvo na zemlji. Kad bi se sutra dogodio Hristov drugi dolazak, mi bismo na taj događajčić obratili pažnju samo ako nam Sin Božji vrati Kosovo. U suprotnom, nastavili bismo da životarimo kao da se ništa epohalno nije dogodilo. I da se borimo za Kosovo, naravno.

To što je Kosovo bilo deo Srbije skoro čitav vek, pa se nikakvo čudo nije dogodilo – na zatočnike "zavetne kosovske misli" ne ostavlja neki naročit utisak. Jer na njih činjenice i stvarnost nemaju nikakav uticaj, oni su jednostavno neprobojni za iskustvo. Na kraju, Kosovo upravo tome i služi, da bude koprena, maska, neprobojni zid koji od nas zaklanja mrsku realnost u svim njenim pojavnim oblicima.

Očajnički urlik "Kosovo je Srbija" koji odzvanja srpskim medijskim prostorom i javnom scenom, probijajući uši milionima nesrećnih medijskih konzumenata, potpunce je lišen značenja. Reći "Kosovo je Srbija" ili reći, na primer, "Džrm mrgnm ajhtruz hjuit znim" podjednako je besmisleno. S tom razlikom što je prva rečenica apsolutno idiotska, a druga bi mogla da prođe kao zaumna poezija.

Kosovo i ništavilo

Srbija se nije mrdnula od Miloševićevog mitinga na Gazimestanu, stoji zakovana u vremenu koje je odavno prošlo i nema nameru da se makne s tog nemogućeg položaja. Silni političari svih boja, crkveni velikodostojnici, ugledni intelektualci, javni radnici troše ogromnu energiju i nezamislive količine reči baveći se problemom Kosova. A suština je da se oni bave – ničim. Da su umesto što su pisali i izgovarali silesiju tekstova glede Kosova isto to vreme posvetili nekoj drugoj delatnosti, na primer da su mahali rukama po vazduhu – učinak bi bio potpuno isti. Osim što je potonja aktivnost dobra za zdravlje, dočim prva nanosi neizmernu štetu čitavom građanstvu Srbije.  

Tužno je gledati celu jednu zemlju kako se koprca zapetljana u sopstvenim lažima, obmanama i iluzijama, nemoćna da skine koprenu sa očinjeg vida, da pogleda stvarnosti u oči i počne da živi kao sav normalan svet. Pogotovo ako čovek živi u toj zemlji.

Zvuči paradoksalno, ali Kosovo je u priči o odbrani Kosova zapravo potpuno sporedno i nebitno. Kosovo se tu našlo igrom slučaja i istorijskih okolnosti, u jezgru nacionalističkog mita kojim radimo sebi o glavi. Lako je moglo da se desi da nešto drugo igra ulogu Kosova u nacionalističkom narativu, jer nije bitno Kosovo samo po sebi, već njegova funkcija u okviru fantazmagorijske priče koju nam naci-žreci uporno poturaju kao nekakvu realnost.

Strah od života

Iza sveopšte kosovizacije stoji najobičniji, mali, jadni, kukavni strah. Strah od realnosti, strah od izazova koje nam nameće vreme u kojem živimo, strah od sopstvene nemoći, u krajnjoj liniji – strah od života samog. Otuda nije nikakvo čudo što su se zatočnici "kosovskog zaveta" listom priklonili ideologiji smrti, i što se učinci njihove kosovske raskokodakanosti mere pobijenim civilima, spaljenim selima, opljačkanim kućama, proteranim ljudima, leševima žena i dece u hladnjačama i masovnim grobnicama.

Ukoliko Srbija ikada smogne snage da izađe iz začaranog kruga u kojem se dobrovoljno vrti, to će se desiti samo radikalnim prekidom sa oveštalim kosovskim lažipričama. Prva rečenica novog političkog programa koji bi bio okrenut životu i budućnosti morala bi da glasi: Kosovo nije Srbija. Kako sada stoje stvari, bojim se da ćemo na taj trenutak morati malo da pričekamo, koju deceniju ili koji vek. Jer je za takav poduhvat neophodno savladati i onaj neizbežni, najgori, najpodmukliji strah koji nas drži u mentalnom kavezu što smo ga sami konstruisali – strah od samog sebe.

Ostavi komentar

0/300