Žitije svetog Milorada Vukojičića Mace

Piše: Tomislav Marković

Sveti otac naš Milorad Vukojičić rodio se 1917-og leta Gospodnjeg (kada su satanski komunistički nekrsti srušili bogopodobnu vlast u majčici Rusiji i umorili svetog strastoterpca cara) u gradu Pljevlji, od blagorodnih i bogoljubivih roditelja. Vaspitao se u nauci i strahu Gospodnjem, i izučio Sveto Pismo, što sve odvodi čoveka vrlo brzo k Bogu. Od mladosti je zavoleo Boga, a omrznuo svet, pogotovo njegovo levo krilo. Hristovu nauku izučio je u Bogosloviji u Sarajevu, predan molitvi, postu i proučavanju svetih spisa. Blaženi Milorad beše među drugovima bogoslovima kao neko božansko svetilo, svetleći mnogima svetlošću bogopoznanja. Ali već nastade vreme da se upaljena sveća stavi na svećnjak: da sveti Milorad, koji je svetleo vrlinama, uziđe na stepen đakonstva & sveštenstva, kako bi mnoge prosvećivao i putem spasenja vodio.

Za đakona i sveštenika rukopoložen je 1940. godine, u predvečerje jačanja i organizovanja crvene pošasti koja se okupila pod providnim izgovorom borbe protiv okupatora, iako i anđeli na vrhu igle znaju da je bogoborstvo bilo njihov primarni program i cilj. Milorad postade sveštenik u smutna vremena, i pokaza se dostojan svešteničkog zvanja. Ispunjen Duhom Svetim, želeći da umnoži Hristovo slovesno stado, otac Milorad propovedao je Jevanđelje i širio veru pravoslavnu po svojoj parohiji, čuvajući parohijane od zlih neznabožaca i njihove pogubne doktrine o jednakosti, slobodi, bratstvu i antifašizmu.

Krstaški rat za veru po partizanskim kućama

Kada je Drugi svetski rat ušetao na tenkovima i bombarderima i u naše zabačene krajeve, otac Milorad je shvatio da borba za duše propovedanjem Jevanđelja, služenjem svete liturgije, pričešćivanjem na evharistiji i svetim tajnama više nije dovoljna. Došlo je vreme da sluge Hristove pređu sa reči na tela. Prosvećen Duhom Svetim, ava Vukojičić je spoznao da se nad veru pravoslavnu nadnosi opasnost komunističke aždaje koja se nameračila da proguta i crkvu, i relikvije, i svete mošti, i sveštenstvo, i brojanice i lojanice, i celokupno pravoslavlje. O srpstvu da i ne govorimo.

Vođen nepogrešivom rukom Proviđenja, otac Milorad se pridružio lokalnom četničkom odredu, jer se slatko pravoslavlje više nije moglo uspešno odbraniti u hramu Božijem, na domaćem terenu, već se moralo krenuti patronažno, po neznabožačkim kućama. Ono što neuki ateisti zovu "srećna okolnost", a što je zapravo, kad se pogleda duhovnim okom, božansko Proviđenje, uredilo je da italijanski okupatori, Bog im svako dobro dao, imaju iste ciljeve kao četnici – istrebljenje komunističke gamadi. Četnici su se odmah pridružili Italijanima na zajedničkom delu (grčki: liturgija) i stavili se pod okupatorsku komandu da bi zajedničarili s Bogom kroz uništenje njegovih mrzitelja.

Zajedno sa svojim duhovnim čedima Vojislavom Kovaljskim i Milisavom Jestrovićem, sveti Vukojičić formira crnu trojku po uzoru na Svetu Trojicu koja daje i uzima život. Uzevši za svoju ideju-vodilju izreku na koju se pozivao i sveti vladika Nikolaj Velimirović "Ko se ne osveti, taj se ne posveti", crna trojka predvođena svetim Miloradom kreće u krstaški rat za veru bez večere po partizanskim kućama. Tada dobija i nadimak Maca, koji nema nikakve veze sa životinjama, zverima pogotovo, već sa macolom, oruđem Gospodnjim za prevaspitavanje zabludelih ovčica.

Sveštenoslužitelj Svete Crne Trojice

Umesto krstom, služio se kamom, što nije nimalo slučajno, jer ako malo pažljivije pogledamo kamu jasno je da se radi o stilizovanom krstu. Klao je žrtve za njihovo dobro, zarad večnog života u rajskom naselju, da bi spasao njihove zabludele duše sablažnjene levičarskom prelesti. "Ako je Avram bio spreman da zakolje rođenog sina Isaka i prinese ga kao žrtvu Jahveu, zašto mi ne bismo klali otpadnike od svete vere i prinosili ih na trpezu Gospodnju", često je sveti Maca postavljao retoričko pitanje u propovedima sugrađanima čiji je um ogrezao u materijalno i očigledno, pa nisu bili u stanju da u klanju civila vide bogougodno delo.

Otac Maca je prilagodio tradicionalne svete tajne Srpske pravoslavne crkve, saobrazivši ih potrebama poslednjeg doba, kao pravi reformator, ali sve u duhu pravoslavlja i svetosavlja. Broj svetih tajni je ostao isti – sedam – ali su one, primenjene na neizlečive marksistvujušče neznabošce, izgledale ovako: krštenje bezbožničkom krvlju, pričešće svetom kamom ili svetim metkom krvotočivim, pokajanje pod udarcima macolom, miropomazanje sopstvenim telesnim tečnostima, jeleosvećenje suzama, brak sa smrću. Poslednju svetu tajnu – sveštenstvo, sveti Milorad je sačuvao za sebe postavši sveštenoslužitelj Svete Crne Trojice.

Spasavanje zabludelih duša kamom

Pošto su partizani obično obitavali u šumi, gde ruka Gospodnja još nije kročila, sveti Vukojičić je bio prinuđen da se za krst časni bori po kućama, hapseći žene partizana i simpatizere pokreta otpora fašizmu & pravoslavlju. Najveću akciju spasavanja zabludelih duša pop Maca sa saslužiteljima izveo je u martu i aprilu 1944. godine kada je više osoba otpravljeno Bogu na istinu, pa nek Tvorac vidi ko je vera a ko je nevera. U to vreme je u okupiranim Pljevljima stolovala nemačka uprava, ali sveti Milorad je bio spreman da se udruži i sa crnim đavolom da bi porazio crvenog satanu.
Čuvena je blagočestiva akcija izvedena noću, između 6. i 7. aprila 1944, kada su uhapšene i privedene Bogu Ocu Savaotu Zora Karamatijević, Ljubica Stojkanović, Savka Matović, Milica Janketić i Mileva Žugić. Prelazak iz ove doline plača na onaj svet, u tzv. Nebesku Srbiju, izveden je na Dajevića Hanu kroz svetu tajnu streljanja.

Neoboženom umu, pogruženom u tamu ovoga sveta i prolazna zemaljska zadovoljstva, Macina borba za veru može izgledati surovo, ali je svakom iskrenom verniku jasno da se sveti Milorad rukovodio jevanđelskom idejom da je duša pretežnija od tela, i da je bolje da čitavo telo propadne, nego da duša bude bačena u pakao gde su plač i škrgut zuba. Ako se pitate otkud duši zubi, kao što je to činio nepopravljivi jeretik Vaskrsije Mudić u “Ljudskim slabostima” Predraga Čudića, znači da vam je zapadnjački racionalizam nagrizao ostatke mozga zaklanog poluvekovnom komunističkom vladavinom, krajnje je vreme da se bacite na Isusovu molitvu!

Fašistički mučenici i njihovi domaći pomagači

Duhovna borba svetog Mace kamom, macolom, ognjem i puškom nije bila dugog veka. Krajem 1944. godine Gospodnje samozvani Narodno-oslobodilački pokret predvođen crvenim demonima proterao je fašističke mučenike i odmah započeo progon poštenih hrišćana koji su se tokom rata borili za duše neznabožačke, ne birajući sredstva. Sveti Vukojičić se neko vreme sklanjao od očiju novih bogoboračkih vlasti, ali pošto se grad, po rečima Jevanđelja, ne može sakriti kad na gori stoji, to se i blaženi Maca nije mogao sakriti od kneza ovog sveta u obličju komunističkih komesara.

Ne shvatajući presvetu Macinu misiju, zemaljska komisija ga je osudila na smrt i utvrdila da je Vukojičić, sa saučesnicima Vojislavom Kovaljskim i Milisavom Jestrovićem "učestvovao u hapšenju i strijeljanju mirnih građana grada Pljevalja u 1944. godini". U odluci se navodi da je Vukojičić kriv za smrt Dika Stamenića, zemljoradnika, Ljuba Stamenića, automehaničara, Jule Stamenić, domaćice, Ljubice Stojkanović, studenta, Zore Karamatijević, domaćice, Mileve Žugić, domaćice, Savke Matović, domaćice, Miladina Božovića, penzionera, Božane Mišović, domaćice i Živka Kontića, penzionera. Spisak duša spasenih od propasti u ateizmu je mnogo duži, ali svetitelju nije padalo na pamet da se hvali dobrim delima pred neprijateljima Boga, srpstva i pravoslavne filijale hrišćanstva.

To izusti, pa kamu ispusti

Lažljivi komunistički pseudoistoriografi beleže da je sveti Maca, nakon izricanja presude, počeo da plače i traži milost, što je ordinarna laž. Sveti Vukojičić je sveštenomučenik, a sveštenomučenici (pogotovo sveštenomučenici srpske veroispovesti) ne plaču, nego umiru pevajući "Srb je Hristov, raduje se smrti/nema lepše vere od hrišćanske". Pošto je duhovnik Milorad kanonizovan kao mučenik, jedina prihvatljiva verzija je da se Maca đavolovim komesarima nasmejao u staljinistički brk i odbrusio im: "Kada krv svoju budem prolio za Boga mog, prineću mu je na žrtvu. Time ću, iako ne potpuno, a ono delimično uzvratiti Bogu mom što je za mene prolio krv svoju. Jer me Hristos, car moj, iskupi svojom skupocenom krvlju". To izusti, pa kamu ispusti.

Srpska pravoslavna crkva proglasila je 2005. godine Milorada Vukojičića Macu za sveštenomučenika postradalog za živu veru. Zli jezici koji zanose ulevo tvrde da je Sabor SPC na čelu sa patrijarhom Đavlom beatifikovao Macu samo zato što su ga streljali partizani. Međutim, istina je negde drugde. Sabor SPC je sačinjen od episkopa koji su tu dospeli po apostolskom prejemstvu, što ih čini sposobnim da prepoznaju božje ugodnike upodobljene Hristu.

Čak i da nije mučenički usnuo u Gospodu, u Maci bi Sabor svakako prepoznao svetiteljski potencijal i štof. Samo bi oreol koji mu blista nad glavom bio svetiteljski, a ne sveštenomučenički zlatan. Nakon kanonizacije protestovali se članovi porodica žrtava, i dalje ne shvatajući da ih je sveti Maca pomorio za dobrobit njihovih besmrtnih duša. Neverničkom svetu se ne može ugoditi.

Tropar svetom Maci

Milorade, bogomudri četnikougodniče
Hor zaklanih anđela tvoje ime kliče
Ispod mantije nosio si svetu kamu
I sečivom razdirao komunističku tamu

Ne štedeći sebe, crvene si klao
I njihove duše Bogu si predao
Telo od duše rastavljao si maljem
Neka se tvoja slava širi sve dalje

*Iz knjige ”Velika Srbija za male ljude” (Buybook, Sarajevo, 2018)