Pređi na sadržaj stranice
Uživo/Online Uživo
Vremenska prognoza

Vaša zaostalost je naša prednost

| Postavio/la: Jelena Ćetković

Vaša zaostalost je naša prednost Foto: Al Jazeera

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Na hipotetičko pitanje “Koja vam je genijalna misao Dobrice Ćosića  najbudalastija?”, uopšte ne bi bilo lako dati odgovor, usled goleme konkurencije. U uži izbor svakako bi ušla znamenita ratnička apologija o Srbima koji dobijaju u ratu, a gube u miru – iz koje sledi logičan zaključak o večnoj borbi do istrebljenja. Nije loša ni ona ulizička: “Miloševića nije stvorila srpskim vođom partija, ni socijalistička ideologija: takvim su ga mogli učiniti samo nacionalne energije i državotvorstvo”. A tek ona suptilna rasistička teza o Albancima: “Taj socijalni politički i moralni talog tribalnog varvarskog Balkana uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda”.

Nije to bio nikakav izuzetak u Ćosićevoj misli, pre će biti da se radi o kontinuitetu nacionalističke mitomanije, o čemu svedoči i jedna nepravedno zaboravljena misao o Makedoncima iz knjige “Promene”: “Makedonski nacionalizam je po svojoj ‘naučnoj’ argumentaciji možda najveći ideloški apsurd savremene Evrope. Oni su sa republičkom teritorijom koju im je obeležio Tito, ignorišući istorijske, etničke i relevantne političke činjenice, izvršili makedonizaciju tj. eksproprijaciju srpske srednjevekovne teritorije i kulture. Ta agresija na istorijsku egzistenciju jednog naroda, mogla je da omogući i učini legalnom samo KPJ, uz pomoć srpskih komunista, Titovih vazala". Reče pisac koji se u svojstvu književnog paža vozikao Titovim “Galebom” oko sveta.

Nemušti nasrtaji na mišljenje

Ima Ćosić i nenadmašnih logičkih uzleta: “Najgore što je EZ, od samog početka sukoba, stala na stranu jednih, a ne drugih”. Ne bi trebalo zanemariti ni jednu manje poznatu, ali ništa manje mudru mudroliju iz dnevnika “U tuđem veku” koja glasi: „Na temu, koji narod čime misli, može se bez preterivanja i cinizma reći da mladi srpski naraštaji misle kurcem". Ništa gore nego kad Oca nacije razočaraju rođena deca, tuga pregolema.

Imao je Ćosić i nekih pokušaja da filozofira, mada niko ne zna šta mu je to trebalo. Evo šta naš nacionalni mudrac kojem su se klanjale horde pisaca, pesnika i ostale menažerije ima da kaže na večnu filozofsku temu vremena: "Od spoljnih nepogoda ljud­skog života najužasnija je nepogoda - Vreme. U radosti ima brzinu svetlosti, u patnji staje. Malo ga imamo za razumevanje sveta u kome smo bez krivice, a osuđeni da ga s mukom shvatimo, svaku istinu preplatimo, najbitnije ne saznamo." Ovaj Ćosićev nemušti nasrtaj na mišljenje potanko je analizirao pisac Slobodan Blagojević u eseju “Epika i vreme”, evo malog odlomka: “Tako govori Dobrica Ćosić, Vernik. Prva rečenica ovog pokušaja filozofiranja otkriva jedno posve nepromišljeno, naivno naturalističko poimanje fenomena (ljudskog) života. Vrijeme koje je ontička srž samoga života i ontološka srž njegove povijesnosti za našeg je pisca nepogoda. Ono bez čega ne bi ni bilo života, Postojećeg u svijetu, pisac naziva nepogodom. Pa mu nije bilo ni to dosta već govori o spoljnoj (ne unutarnje imanentnoj) nepogodi. Svoju negativnu komparaciju on razvija do samoga kraja, i veli da je to najužasnija od svih spoljnih nepogoda. Dakle, sam je život (kao bezuslovna vremenost!) jedna užasna, najužasnija, spoljna nepogoda. Pisac ne raščlanjuje kakav bi to Život bez vremena bio, kakvo Ništa od života”.

Ćosićev duh u premijerkinom telu

Ipak, moj lični favorit je znamenita Ćosićeva misao o zaostalosti kao našoj prednosti u odnosu na razvijene narode. Tu genijalnu misao Ćosić je izneo u “Tezama za novu politiku" 1992. godine: "Uvideti i imenovati preimućstva civilizacijske zaostalosti, a ona postoje, osobito u sferi ekonomije i urbanizacije. Naša dosadašnja razvojna politika nije ih uvažavala. Optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti. Ona su naš početni intelektualni kapital”. Ima više razloga zašto ova Ćosićeva misao zavređuje posebnu pažnju. Prvo, iznenađujuće je živa i aktuelna, nalazi svoje dostojne naslednike i to tamo gde bi se malo ko nadao. Drugo, ta misao uopšte nije nova, prilično je izanđala, zna joj se i tačan pedigre, a Ćosić je potura kao nekakvo svoje otkriće. Treće, besmisao, nonsens i oksimoron koji prosto vape iz ove misli su prosto neodoljivi. I četvrto, u njoj se – sasvim neočekivano – može pronaći zrno istine, samo je potrebno protumačiti je na pravi način.

Koliko je Ćosićeva misao živa najbolje svedoči beseda premijerke Ane Brnabić kojom je otvorila pozorišnu konferenciju "Budućnost izvođačkih umetnosti u Srbiji - perspektive i izazovi" u okviru Hartefakt festivala. Brnabić je zborila tako da se ni Ćosić ne bi postideo: "Četvrta industrijska revolucija donosi disruption, donosi nerede, donosi sistem u kojem nema poretka. To je njima najveći izazov, to je nama najveća prednost. Mi smo navikli da žvimo u 'disruption', da živimo u društvu u kome nema sistema. Mi se ne plašimo šta će da se desi sutra, jer toliko decenija mi nismo znali šta će da se desi sutra. Ono što je njima najveći izazov, to je naša najveća šansa".

Ili, što bi rekao pokojni pisac: “Optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti. Ona su naš početni intelektualni kapital”. To što premijerka naziva neredom i životom u društvu u kojem nema sistema – zapravo se odnosi na odsustvo vladavine prava. Na prvi pogled je čudno što se premijerka time hvali, budući da je njen posao da uređuje zemlju na čijem se čelu nalazi, ali recimo da ona ne shvata svoje obaveze baš doslovno, već u tome ispoljava izvesnu kreativnost, posebno kad nastupa pred kreativnim industrijalcima i ostalom dvorskom svitom. A i zašto bi se trudila da radi ono za šta je plaćamo kad je optimalno iskoristila preimućstva zaostalosti ove sredine i postala premijerka? Neuređeno društvo u kojem srpska premijerka, u svojoj beslovesnosti, vidi “našu najveću šansu” – posledica je onog što Hana Arent u “Izvorima totalitarizma” zove “neprijateljstvo prema državi kao instituciji”, a što je karakteristično za sve pan-pokrete i plemenske nacionalizme.

Barbarogenijalna tradicija

Nije ta ideja o prednostima zaostalosti originalna, kao što ni inače Ćosićeve ideje nisu baš Ćosićeve, zato su i postale toliko popularne, jer kroz našeg pisca progovara duh plemena. U eseju “O ideološko-političkom obrascu u SPC” Mirko Đorđević je podsetio na oca Justina Popovića koji je “u glasilu ‘Narodna odbrana’ sasvim ozbiljno dokazivao da je odsustvo kulture prednost”, a tu ideju je zapravo preuzeo od ruskog slovenofila iz XIX veka Alekseja Homjakova.

Đorđević ukratko opisuje genezu Ćosićeve mudre ideje: “S. Homjakov je ruski mislilac poznat između ostalog i po Poslanici Srbima iz Moskve, koji u svojim spisima dokazuje da je zaostalost prednost a ne mana jer je ruski čovek tako bliži bogu nego onaj na razvijenom Zapadu. U časopisu ‘Narodna odbrana’ godine 1928. ovu misao je Justin Popović ponudio kao svoju misao o srpskom narodu. Godine 1992. akademik D. Ćosić je tu ‘misao’ ponudio kao svoju”.

Bilo je još sličnih ideja u prošlosti, neki umnici su išli i dalje od navedenih autora, pa su u srpskoj zaostalosti videli ne samo prednost, već i jedinu mogućnost spasa za čitavu dekadentnu Evropu, tzv. truli Zapad. Tu se uklapa ideja o Barbarogeniju zenitiste Ljubomira Micića.

Kako izgleda njegova verzija “zaostalosti kao naše prednosti” opisao je Radomir Konstantinović u “Biću i jeziku”, pišući da je Micić našao Barbarogenija “kao balkansko-srpsku ili veliko-srpsku nacionalističku varijantu, koja konzervitivizam plemenske svesti balkanskoga agrara, uplašene od ‘tuđinstva’ (od imperativa njenog izlaska u ‘Evropu’, u kapitalizam), pokušava, u delirantnoj konfuziji te svesti, da preobrazi u jemstvo autentične, radikalističko-nihilističke, ‘varvarske’, revolucije. On je u ovekovečenju ‘primitivizma’ srpskoga čoveka (kao čoveka primitivne privrede, odnosno primitivnoga, patrijarhalno-plemenskoga morala) video jedini spas (i to ne samo za tog, srpskog, čoveka, nego i za celu Evropu)”.

Telepatski uticaji na Dobricu

A nije ni Micić bog zna koliko originalan, stara je to ideja o dekadentnim narodima, o civilizaciji koja se istrošila i potrebne su joj mlade, sveže, zdrave snage kako bi je povratile u život, a to su narodi koji tek stupaju na istorijsku scenu. Ima toga kod slovenofila, ali nije to ni njihov izum, već su te ideje pronašli kod nemačkih romantičara, recimo kod Fihtea u njegovoj poznoj fazi. Fihte je, kako piše Isaija Berlin u “Korenima romantizma”, “završio kao zagriženi nemački patriota i nacionalista”.

Berlin iz fihteovske perspektive izlaže te ključne patriotske ideje: “Ako smo slobodan narod, ako smo veliki stvaralac angažovan na stvaranju onih velikih vrednosti koje nam je istorija nametnula zato što nismo korumpirani velikom dekadencijom koja je zahvatila latinske narode; ako je ispalo da smo mladi, zdraviji, snažniji od tih dekadentnih naroda (ovde se ponovo javlja frankofobija) koji nisu ništa drugo nego ostaci onoga što je nekada nesumnjivo bila sjajna rimska civilizacija - ako je to ono što jesmo, onda moramo biti slobodni na račun bilo čega i, prema tome, pošto svet ne može biti poluropski i poluslobodan, moramo savladati druge i apsorbovati ih u naše tkivo”.

Kako god pogledamo, Ćosićeve ideje su samo daleki eho nekih mnogo zanimljivijih i značajnijih mislilaca i pisaca. Naš Otac nacije se pokazuje kao prazan lonac koji čak i ne zna šta sve u njemu odjekuje, niti odakle potiču ideje kojima bi – ni manje ni više – da presudno utiče na sudbinu čitavog naroda.

Ko je iza, taj je ispred

Ćosićeva ideja je čist nonsens i apsurd u ogoljenoj formi, jer pokazuje potpunu mentalnu konfuziju koja vlada u glavi našeg uglednog akademika, a demonstrira i nesvakidašnju dezorijentaciju u prostoru. Pojmovi zaostajanja, prednosti, preimućstva pripadaju trkačkim metaforama; upućuju na to da su neke nacije naprednije, a neke zaostalije, da je, dakle, neko ispred, a neko pozadi. Kod Ćosića je sve izvrnuto naglavce: onaj ko je zaostao je u stvari ispred, a oni koji su ispred nemaju prednost u odnosu na one koji su iza, već obrnuto – što više neko zaostane, to ima bolji plasman u trci.

Ispred je iza, a iza je ispred. Kako je to lepo sumirao Andrej Nikolaidis: “Ne samo da je nazad ispred ispred, nego je i prednost u prednosti nad preimućstvom”. Pod uslovom da je ispred onaj ko je zaostao, a da su zaostali oni koji su ispred. Ili tako nekako. Što bi rekao Ćosićev voljeni narod: Kako god se okreneš, ispred ti je otpozadi. Vaistinu, mudra i neodoljiva misao našeg narodnog mudraca sklonog počveništvu i poprošćavanju.

Poruka elite narodu: Vaša zaostalost je naša prednost

Na kraju, šta je to istinito u Ćosićevoj ideji? Ako njegove reči o preimućstvu zaostalosti primenimo na čitav narod – ništa. Međutim, ako njegove reči protumačimo malo drugačije, otkrićemo u njima vrlo konkretan smisao. Zaostalost nesrećne zemlje Srbije zaista se pokazala kao ogromna prednost – za Ćosića i njegovu braću akademike, pisce, intelektualce, vladike SPC, demagoške političare i slične prevarante. Ono što ta parazitska klika već decenijama poručuje svom voljenom narodu glasi: “Vaša zaostalost je naša prednost”. A Ćosićeva rečenica “Optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti” pokazala se kao njihov životni moto.

Sva ta bulumenta koja je zajahala osamdesetih godina XX veka da nikad ne siđe sa narodne grbače, svi ti Ćosići, Bećkovići, Ekmečići, Krestići, Đoge, Noge, Vitezovići, Kapori, Toholji, Vučelići, Rakitići i ostali Radovići zaista su optimalno iskoristili preimućstva zaostalosti, a oni koji su pretekli trude se iz petnih žila da nacija ostane u zatečenom stanju kako bi i dalje mogli da joj piju krv na slamčicu i da sede na svojim udobnim položajima.

Za svetlim primerom intelektualnih gromada krenuli su i izvođači rušilačkih radova, predvođeni političarima, povlašćenim tajkunima, mafijašima, crkvenim velikodostojnicima, delovima vojnog i policijskog aparata, i drugim članovima vladajuće oligarhije. Svi oni rade pod Ćosićevim sloganom “Optimalno iskoristiti preimućstva zaostalosti”, jer samo u zaostaloj zemlji, u društvu bez sistema, kako reče Brnabić u obraćanju umetnicima, u neredu – takvi ljudi mogu da poseduju ugled, počasti i moć.

Nije to ništa novo, još je početkom devedesetih Slobodan Blagojević u eseju “Narodnjačka uzurpacija tradicije” opisao tu situaciju iskorišćavanja zaostalosti u lične svrhe, na primeru nacionalnog barda: “Kaže Matija Bećković: ‘Više želim sa svojim narodom biti na pogrešnoj strani, nego sa njegovim dušmaninom na pravoj.’ Ovo je, zapra­vo, definicija potpune propasti kulture. Onaj koji bi trebao uspostaviti kulturni kriterij (transcendentalitet) predaje se imanenciji onih kojima je kriterij neophodan za civiliziran život - da ga oni izdržavaju u jednom neciviliziranom životu. Jer, on drugom nije dorastao. Njemu je potreban zapušten, neciviliziran narod da bi on svojom lažnom svjetlošću, imitacijom transcendentaliteta, sijao u njemu”.

Zaustavljanje nacije u prirodnoj evoluciji

Ako ovo nekom izgleda preterano, neka zamisli, na primer, Anu Brnabić ili Aleksandra Vučića kao nemačke političare i protivkandidate Angeli Merkel. Ili Marka Atlagića kao poslanika u Bundestagu. Prilično nezamislivo, zar ne? Ako to nije dovoljno, neka sumnjičavac zamisli Dobricu Ćosića, recimo, u Francuskoj. Šta bi nesrećni Ćosić radio pored Sartra, Kamija, Beketa, Joneska, Kenoa, Fukoa, Deride, Bataja, Lakana, Liotara, Levi-Strosa, Kristeve, Blanšoa, Kastorijadisa, Altisera, Barta, Ransijera..?

Zaista zvuči smešno stavljati Ćosića pored ozbiljnih pisaca i mislilaca. U okviru francuske kulture Ćosić ne bi ni postojao, već bi bio neka lokalna zamlata koja svoje nacionalne jadikovke isporučuje uskom krugu ekstremno desničarske omladine na subotnjem kružoku. A kod nas je neupitni intelektualni autoritet i nacionalna veličina. Ako se neko pita zašto nam ide ovako sjajno, eto mu odgovora.

U već citiranom eseju “Narodnjačka uzurpacija tradicije” Blagojević razmatra ulogu intelektualca u društvu i navodi reči Tomasa Mana: ‘Ne bi li mislilac, kome nevolje zajednice svakako leže na srcu, bolje učinio da sebi kao cilj postavi istinu a ne zajednicu, jer se ovoj posredno i na dugi rok istinom, pa čak i gorkom istinom, služi bolje nego mišljenjem koje smatra da treba da joj služi na račun istine, a u stvari takvim poricanjem na najstrašniji način iznutra razara osnove prave zajednice.’ To kaže Mann.

Južnoslavenski nacionalistički pisci i mislioci, pak, znaju da se ovim načinom (služenja istini) ne može doseći status ‘uglednog nacional­nog pisca’ što je jedini status koji njih zanima. Umjesto da kritički preispi­taju oni, svjesno ili nesvjesno, zataškavaju karakterne nacionalne mane i tako odbacuju vlastiti intelektualni razvoj i postajući, takvi, nacionalni pisci, naciju zaustavljaju u prirodnoj evoluciji”.

Služenje istini kao komična fraza

Ako ne računamo retke izuzetke, Blagojevićeve reči bi se mogle primeniti na sve elite u Srbiji koje su sačinjene od ljudi koji nastoje da optimalno iskoriste preimućstva zaostalosti. Zato je, recimo, motiv za ulazak u politiku najčešće želja da se zaposedne budžet i nekažnjeno krade. Svi znaju da će, ukoliko dođu na neku visoku političku funkciju, moći da rade šta im je volja, da otimaju i zgrću, a da im niko neće tražiti da ispostave račune, pogotovo ne oni od kojih su pare oteli. Kako živ čovek da odoli takvom iskušenju?

Ovde Manovo “služenje istini” zvuči kao komična fraza, a ne kao imperativ mislećih ljudi. A one koji se zaista trude da služe istini većina smatra budalama, idealistima, ljudima kojima je glava u oblacima, nepraktičnim osobama koje umesto da gledaju sopstvenu korist teraju neki inat i mak na konac, naivčinama koje ne shvataju realnost i uopšte čudnim, inokosnim ljudima koji se nepotrebno izdvajaju iz društva. A posle ti isti ljudi, koji sa prezirom i nipodaštavanjem gledaju na posvećenike istine i pravde, kukaju kako žive u sistemu sveopšteg javašluka, korupcije i nepotizma.

Neka se uteše rečima svog Oca nacije, jesu opljačkani, ojađeni i poniženi, jeste da ih elite tretiraju kao neiscrpni resurs za bogaćenje i bahaćenje, ali su zato - kako ono beše – pripadnici “najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda”. A u odnosu na neke srećnije države i narode, imaju veliko preimućstvo koje im niko ne može oduzeti – zaostalost. Ako im je lakše, mogu da mu nadenu i neko drugo ime. Recimo – autohtoni, autentični i bogomdani nacionalni identitet.

Komentari

danilo s.,

Izvanredno, kao i uvijek, Zaista je pravo zadovoljstvo čitati tekstove g. Markovića

Realista,

Hvala na odličnom pregledu situacije. Ćosić u koga se kunu svi velje Srbi... Ne znam da li ljudi shvataju da je nacionalizam usko vezan za svjesnost ljudi. Tako da recimo svi najveci umovi svijeta su rado govorili da se nacionalno osjećaju kao zemljani ili ti kosmopoliti, da li je to dovoljno?

Ostavi komentar

0/300