Pređi na sadržaj stranice
Uživo/Online Uživo
Vremenska prognoza

Novi Ustav SPC kao Amfilohijev politički testament

| Postavio/la: Nikoleta Rakočević

Novi Ustav SPC kao Amfilohijev politički testament

Piše: Tomislav Marković

Došlo vreme poslednje kad je i najkonzervativnija institucija u Srbiji, Srpska pravoslavna crkva, odlučila da menja svoj Ustav. Komisija Svetog arhijerejskog sabora za reviziju Ustava SPC spremila je novu, apdejtovanu verziju najvišeg kanonskog akta ove popularne i profitabilne kompanije, a sve pod mudrom palicom predsednika Komisije mitropolita Amfilohija Radovića.

Novi Ustav predviđa brojne promene, između ostalog i preobražaj 13 episkopija u mitropolije na čijem će čelu stajati arhiepiskopi, a sve u cilju jačanja vladičanske vlasti, koja je do sada bila apsolutna, takoreći feudalna, a sad će biti još apsolutnija i još više nalik na neprežaljeno srednjovekovno doba.

Preventivno sprečavanje mišljenja

Novi Ustav predviđa i ograničenje slobode mišljenja i govora sveštenicima, pa će sadržati i član koji klericima zabranjuje javnu kritiku crkve, a ko se od sveštenih lica odvaži da prozbori koju istinitu i kritičku reč o vladikama i crkvenoj jerarhiji, biće podvrgnut sudsko-crkvenom postupku. Nije da SPC baš obiluje klericima koji su spremni da kritikuju crkvu, ali ipak se nađe neka ludo hrabra crna ovca u crnom, pa bolje nesreću i bruku preduprediti na vreme.

Šta ako se pojavi neki novi đakon Bojan Jovanović, pa krene da zbori o svetoj vladičanskoj pedofiliji, o orgijama u Patrijaršiji, o vanbračnoj episkopskoj deci, o seksualnom zlostavljanju i sve tako nekim nepriličnim temama kojima nije mesto u medijima, već u tami isposničkih kelija, daleko od očiju javnosti?

Ili ako se grupa profesora teologije ponovo odvaži da kaže nešto razumno, normalno, utemeljeno, znalački – kao što je to učinilo nekoliko profesora Bogoslovskog fakulteta povodom rasprave o Darvinu i teoriji evolucije, pa je patrijarh bio prinuđen da im zabrani da bez njegove dozvole daju izjave, da im oduzima parohije, kao i razne druge funkcije koje su obavljali. Šta ako se sutra pojave neki teolozi-modernisti koji tvrde da je Zemlja okrugla? Bolje to preduprediti, prevencija je pola zdravlja, neka svako ko veruje kako može da misli i govori na svoju ruku, bez naredbe iz Centralnog komiteta SPC, bar zna šta ga čeka.

Pećka patrijaršija, zadnja pošta Beograd

Pored ovih vidno liberalnih reformi, novi Ustav donosi i neke promene koje jasno nose pečat mitropolita Amfilohija. Pre svega, reč je o promeni imena organizacije, koja će se od sada zvati Srpska pravoslavna crkva-Pećka patrijaršija. Menja se i titula poglavara crkve, koji će od sad biti oslovljavan i kao patrijarh srpskih i pomorskih zemalja, a do sada je bio samo patrijarh srpski.

Promena imena nije mala stvar, pogotovo kad je reč o verskoj organizaciji. Ni mnogo manje kompanije ne odlučuju se lako na takav korak, Simensu i Mercedesu ne pada na pamet da menjaju ime, ali za razliku od ovih konzervativnih, okoštalih firmi, u SPC je očigledno prevladao reformatorski duh koji se ne boji ni najradikalnijih transformacija. Na prvi pogled, promena naziva je dosta riskantan potez koji bi mogao da unese pometnju među vernike.

Već je došlo do malog nesporazuma između patrijarha Irineja i javnosti, jer je "Kurir" objavio intervju s patrijarhom pod naslovom "Lepo je da SPC promeni ime, ali se ne selim na Kosovo", posle kog je odmah usledio demanti iz patrijaršije. "Patrijarh Irinej govorio je isključivo o značaju Pećke patrijaršije kao drevnog istorijskog sedišta SPC i o Beogradu kao njenom administrativnom sedištu. Komentarišući mogućnost da budući poglavari SPC imaju sedište u Peći, patrijarh nijednom rečju nije pomenuo sebe, niti je o tome uopšte bilo govora", navodi se u saopštenju.

A šta je zapravo Irinej rekao? Nešto potpuno suprotno od senzacionalističkog naslova: "Patrijarh se ne može preseliti u Peć, Beograd je ipak administrativni centar". Jasno da nijednom rečju nije pomenuo sebe, jer kad patrijarh kaže "patrijarh", on očigledno ne misli na sebe, već na patrijarha. A kad kaže da se patrijarh neće preseliti u Peć, to nipošto ne znači da se patrijarh Irinej neće preseliti u Peć, iako nema nameru da se seli. Sasvim logično!

Dobro, jasno je da se patrijarh ne seli nigde iz Ulice kralja Petra u Beogradu, a pogotovo ne na to daleko Kosovo, u nekavu, božemeprosti, Peć, pogotovo što idu topliji dani kad nikakve peći nisu potrebne. Jedino što to može da zbuni verske i ostale turiste, dođu ljudi da posete instituciju koja se zove Srpska pravoslavna crkva-Pećka patrijaršija, i zavedeni imenom, krenu u Peć, do patrijaršije, da posete patrijarha, kad tamo – patrijarha ni od korova. Ko im je kriv kad veruju svemu što je napisano? Možda bi u nazivu SPC negde trebalo dopisati, sitnim slovima: Zadnja pošta Beograd?

Gde Koštunica stade, Amfilohije produži

Nesrećne turiste na stranu, jasno je da SPC promenom imena želi da naglasi svoje kosovsko poreklo, te da je reč o još jednom pokušaju da se sačuva "sveta srpska zemlja", "kolevka srpstva" i "najskuplja srpska reč". U tom patriotskom preduzeću crkva ne preza ni od kakvih sredstava, pa je posegla za vračanjem i čaranjem, pridajući magijsku moć rečima. Jer ako u Ustavu SPC i u njenom nazivu stoje magične reči "Pećka patrijaršija", to znači da je Kosovo deo Srbije, bez obzira što to nema baš nikakve veze s realnošću.

Čim SPC promeni ime u SPC-PP, odmah će Kosovo postati još srpskije nego do sad, a ko zna – možda se i tih par miliona Albanaca popišmani, pa se kolektivno presele u Albaniju ili već na tako neku nama stranu destinaciju. Onomad smo probali silom da ih raselimo, NATO-dušmani nam ne dadoše, ali ako nisu uspeli tenkovi, hladnjače, mitraljezi i puške, možda svete reči budu imale više sreće.

Amfilohije očigledno sledi svetli primer svog političkog pandana Vojislava Koštunice, koji je iz istih pobuda i na isti način onomad doneo Ustav Srbije, uz sasluženje skoro svih političkih partija. Ključni razlog za donošenje tog Ustava bila je preambula u kojoj stoji da je Kosovo deo Srbije. Koštunici nije uspelo da zadrži Kosovo u okrilju Srbije, ispostavilo se da preambula nema magično dejstvo na realnost, uprkos očekivanjima pravnih eksperata, ali nema ničeg lošeg u tome da sad SPC pokuša sa istim trikom. Ko zna, uz Božju pomoć, možda Amfilohiju pođe za mađioničarskom rukom ono što Koštunici nije upalilo. Čuda su moguća. Sreća prati hrabre. Nikad se ne zna. Sve je moguće.

Patrijarh okeanskih zemalja

Promena patrijarhove titule takođe nije sitnica. Odjednom se tu pojaviše zemlje, i to ne samo sprske, već i primorske. S jedne strane, lepo je što crkveni glavari pokazuju iskrenost i otkrivaju do čega im je stalo – pre svega do zemalja, baš kao u himni Srbije. Kako ono beše išla radikalska parola iz ratnih devedesetih? Gde su srpske zemlje, tu su srpski… episkopi? Tako nešto.

Hajde, za te srpske zemlje i nekako, SPC je ionako onomad dala podršku svakome ko je bio voljan da se bori za ujedinjenje "srpskih zemalja" u Veliku Srbiju, pa je red da se to nekako ozvaniči, da se taj program pretoči i u neki član Ustava ili bar u titulu, to je sasvim u redu, pozdravljam. Ali, otkud ove primorske zemlje? Na koje li teritorije misle Amfilohije i ostali jerarsi zaduženi za mišljenje u SPC?

Na pitanje o primorskim zemljama, sekretar Amfilohijeve Komisije Velibor Džomić kaže "da SPC nije prisutna samo u iscepkanim država bivše Jugoslavije, već na svim kontinentima, od Evrope do Australije i Novog Zelanda, i da se time postiže jedinstvo crkve". Australija, Novi Zeland i more? Zanimljiva geografija. Samo da bacim pogled na mapu sveta, možda je i tu bilo nekih reformi, ko zna. Izgleda da ipak nije, sve je na svom mestu. Tako da bi onda bilo logičnije da poglavar SPC-PP nosi titulu "patrijarh srpskih i okeanskih zemalja". Ako već govorimo o Australiji i Novom Zelandu.

Zapišavanje teritorije svetom vodicom

Meni se sve čini da ne treba ići tako daleko, već da ovaj pridev "primorskih" cilja na nešto bliža geografska područja. Ako znamo da je Amfilohije na čelu Komisije, reklo bi se da je more o kom je reč Jadransko, a da se sintagma "primorske zemlje" odnosi pre svega na Crnu Goru. Mada, nije zgoreg bezecovati ni parče hrvatskog primorja, makar do Karlobaga. Što bi Amfilohije i SPC-PP bili skromniji od vojvode Šešelja? Ako je Amfilohije već ostvario najveći san velikosrpskih nacionalista tako što je sačuvao Kosovo u nazivu SPC-PP, zašto ne bi titulom patrijarha realizovao i drugi veliki san svojih istomišljenika – onaj o izlasku Srbije na more? Što reče Kiki Pilot bez aviona, svet je lep kada sanjamo. Kako se u kanonskom pravu stručno zove ovakav postupak? Zapišavanje teritorije svetom vodicom.

Kakav jerarh, takva i oporuka

Amfilohije je već gospodin u godinama, bliži mu se čas susreta s poslodavcem (ne sa Tvorcem, već sa onim drugim kome verno služi tolike decenije), pa je rešio da ne ode tek tako sa ovog sveta, već da iza sebe ostavi zaveštanje u vidu novog Ustava SPC-PP. Najavljenim promenama Amfilohije čini koliko je do njega da oteža razlaz Srbije sa Kosovom, uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa Kosovom i Crnom Gorom, te da zagorča život budućim generacijama žitelja ove nesrećne zemlja koja, pored svih samoskrivljenih zala, ima i ovakve crkvene jerarhe. U neku ruku, Ustav SPC-PP je Amfilohijev politički testament. Kakav jerarh, takva i oporuka.

Srpskoj pravoslavnoj crkvi zaista su potrebne reforme, ali nipošto ne ovakve kakve su joj Amfilohije & co. namenili. Ono što našoj crkvi nedostaje nije nacionalizam, toga joj ne manjka, nisu ni teritorijalne aspiracije, ni gušenje slobode, već – hristijanizacija. Jer, uprkos tome što nas crkvena lica neprestano demantuju, crkva bi ipak trebalo da bude hrišćanska organizacija. U tom duhu, ponudio bih nekoliko amandmana na predviđene ustavne promene.

Ne beži od siromaštva i patnje

Član 1.

Bog Svetog pisma, koji mrzi žrtve paljenice i dela filistara koji sebe smatraju pravednicima, neprijatelj je kumira, fetiša i rezbarenih likova svih vrsta – bogova, crkava, obrednih žrtava, zastava, nacija, seksa, uspeha, ideologija i tome sličnog. Poznaćete ga kad vidite da su gladni nasićeni dobrima, a bogataši otpušteni praznih ruku.

Član 2.

Spasenje nije stvar kulta, zakona i crkvenih rituala, održavanja posebnih verskih običaja, slavljenja slave, držanja posta, pa čak ni veličanstvene moralnosti. Spasenje je pitanje hranjenja gladnih, dočekivanja emigranata, posećivanja bolesnika i zaštite siromašnih, osirotelih i postradalih od nasilja bogatih.

Član 3.

Isusova je poruka da je Bog na strani ljudi, uprkos njihovoj pokvarenosti – da izvor života koji neiscrpno uživa u sebi samome, a Hrist ga naziva svojim Ocem, nije ni sudija, ni patrijarh, ni superego, nego ljubavnik, prijatelj, suoptuženik i branitelj optuženih.

Član 4.

Ne beži od siromaštva i patnje, oni uzdižu tvoju molitvu u Nebo.
Blažen je onaj koji daje, teško onome koji uzima

Član 5.

Postoje dva puta: jedan života, a drugi smrti, i velika je razlika između ta dva puta. Put života je ovaj: prvo, "ljubi Boga koji te je stvorio"; drugo, ljubi "bližnjega svoga kao samoga sebe". I sve što hoćeš da ti se ne čini, i ti ne čini drugome. Nauka pak ovih reči je ova: "Blagosiljajte one koji vas kunu, i molite se za neprijatelje svoje", a postite za one koji vas gone. Jer "kakva vam je zahvalnost ako ljubite one koji vas ljube? Ne čine li to i neznabošci? Ali vi volite one koji vas mrze", i nećete imati neprijatelja.

Član 6.

Udaljavaj se od telesnih i svetskih želja. Ako te ko „udari po desnom obrazu, okreni mu i drugi" i bićeš savršen. "Ako te ko potera jednu milju, idi s njime dve". Ako ti ko „uzme haljinu, podaj mu i košulju". Ako ko uzme od tebe ono što je tvoje, ne traži mu natrag, jer ne možeš. „Svakome koji od tebe ište podaj, i ne potražuj da ti vrati". Jer Otac hoće da svima daješ od svojih darova.

Član 7.

Blažen je onaj koji daje, shodno zapovesti, jer je on nevin. Teško onome koji uzima. Ako pak neko uzima zato što ima potrebu, takav će biti nevin; a ako uzima onaj ko nema potrebe, biće suđen zbog čega je uzeo. Kada bude pritešnjen, biće ispitivan za to što je učinio i "neće izaći odande dok ne vrati i poslednji dinar". Ali i o tom davanju je rečeno: Neka se oznoji milostinja tvoja u rukama tvojim, dok ne poznaš kome ćeš dati.

Sve što imaš podeli sa bratom svojim

Član 8.

Ne budi takav da za primanje imaš ruke ispružene, a za davanje stisnute. Ako imaš nešto da daš što je rukama tvojim stečeno, podaj to za otkup grehova svojih. Nemoj se ustezati da daš, niti kada daš da žališ, jer ćeš poznati ko je Dobri Nagradodavac. Ne izbegavaj onoga ko je u nemaštini; sve što imaš podeli sa bratom svojim, i nemoj reći da je nešto tvoje vlasništvo. Jer ako ste zajedničari u besmrtnome, koliko li većma u smrtnim stvarima?

Član 9.

A put smrti je ovaj: Pre svega, taj put je zao i prokletstvom ispunjen. Jer na njemu su: ubistva, preljube, pohote, blud, krađe, idolopoklonstva, mađije, vračarije, otimačine, lažna svedočenja, licemerja, dvoličnost, podmuklost, gordost, zloba, samovolja, gramzivost, sramotne reči, zavist, drskost, nadmenost, oholost, odsustvo straha Božijeg.

Tim putem idu: progonitelji dobrih, mrzitelji istine, ljubitelji laži, oni koji ne znaju platu pravednosti, koji se ne drže dobra niti suda pravednog, koji bdiju ne na dobro nego na zlo, od kojih je daleko krotkost i trpeljivost, koji ne miluju siromaha, koji ne saosećaju sa patnikom, koji ne poznaju svoga Stvoritelja; ubice dece, upropastitelji stvorenja Božijeg; koji okreću lice svoje od potrebitoga, koji vređaju već uvređenoga; ulizice bogatima, nepravedne sudije siromašnima; prepuni svakoga greha.

Ne budite kao oni i spasite se od sviju takvih.

U službi onih koji trpe, najsiromašnijih i najpotrebitijih

Član 10.

Kad jedan politički sistem prestane da obezbeđuje zajedničko dobro, u korist samo jednog dela povlašćenih, crkva mora ne samo da razobliči nepravdu već i da se odvoji od tog nepravednog sistema. Raskrinkavanje nepravde podrazumeva i da se onemogući služenje hrišćanstvom za legitimisanje postojećeg izrabljivačkog poretka. Jedan od najjasnijih znakova nezavisnosti i jevanđelske slobode koji naša crkva mora dati jeste raskid svake ekonomske veze s političkom vlašću i odbacivanje bilo koje legalne zaštite ili povlastice, uključujući sve privilegije stečene tokom novije istorije.

Član 11.

Crkva mora raskinuti svaku konkretnu povezanost s bilo kojim tipom političke, ekonomske i socijalne vlasti, i mora da se izloži opasnosti da bude kritikovana i progonjena ili da oskudeva u ekonomskim sredstvima i mogućnosti podrške, kako bi uvek, poput Hrista, bila u službi onih koji trpe, najsiromašnijih i najpotrebitijih.

Član 12.

Progonstvo je karakterističan znak autentičnosti crkve. Crkve koja ne trpi progonstva nego uživa u privilegijama i uzda se u zemaljske stvari - treba se plašiti! To nije prava crkva Isusa Hrista. Zato crkva mora biti odvojena od države. To odvajanje je vanredno važno da bi se crkva oslobodila od vremenitih privezanosti i od slike što je pruža o svojim vezama s vlašću. To će je učiniti mnogo prikladnijom da govori, to će pokazati da se za ostvarenje svog poslanja više uzda u božiju silu nego u snagu vlasti i tek tada će ostvariti jedinu povezanost koja joj priliči: zajedništvo s razbaštinjenima naše zemlje, s njihovim nemirima i borbama.

Kidati okove nepravedne, podeliti hleb svoj sa gladnima

Član 13.

Naša pastirska dužnost je da razobličimo sve što ugrožava pravednost, sve što podstiče na tlačenje i sve što razara bratstvo među ljudima. Na to nas potiče zadatak solidarnosti sa siromašnima kojoj nas vodi delotvorna hrišćanska ljubav. Solidarnost znači da njihove probleme i borbe smatramo svojima i da umemo da govorimo u njihovo ime. To se mora konkretizovati u razobličavanju nepravde i tlačenja, u hrišćanskoj borbi protiv nepodnošljivog stanja u kojem su siromašni najčešće žrtve. Sam gospod Bog nam je kroz proroka Isaiju zaveštao šta treba da činimo da bismo bili u zajednici s njim: "Ovo je post koji mi je po volji: kidati okove nepravedne, razdrešiti remenje od bremena, puštati na slobodu potlačene, slomiti sve jarmove; podeliti hleb svoj sa gladnima, uvesti pod krov svoj beskućnike, odenuti onog koga vidiš golog". Hrišćanin koji ovu obavezu solidarnosti sa siromasima ne želi da sprovodi u delo, nije dostojan hrišćanskog imena.

Član 14.

Zato je crkvi stroga zabranjeno da prima novac iz budžeta, da traži restituciju nepravedno stečene imovine, da se otima oko blaga zemaljskog, da se bavi nekretninama (uključujući i Kosovo), i da pothranjuje zlo imperijalnim težnjama prema susednim državama.

Napomena. U izradi amandmana jednočlanoj Komisiji za reviziju Ustava SPC u sastavu Tomislav Marković, nesebično su pomogli Teri Iglton, Evagrije Pontski, Učenje dvanaestorice apostola (Didahi), Gustavo Gutijerez i episkopi iz Medeljina.

Komentari

Принц Павле,

А тај тзв. Томислав Марковић, које је вере. Има ли какву школицу завршену. Чисто да видим колико је компетентан за амандмане.

gost,

Odlican tekst! I drago mi je da ga je povezao sa himnom Srbije...

Daka,

Svaka cast, steta sto se ovo ne objavi u SPC, Svetigoru itd. Da ovaj covjek gostuje na tv da ga cio narod cuje, valjda bi se jos neko opametio.

GRAĐANSKI,

FE-NO-ME-NAL-NO! SVAKOJA ČAST ZA TEKST!

Ostavi komentar

0/300