Đurović: Amfilohije obmanuo litijaše, ali je zasad osujećen u namjeri da stvori autokefalnu Crkvu

Piše: Vladimir Jovanović

 Za „Antenu M” razgovaram sa protojerejem dr Zoranom Đurovićem. On je jedan od trenutno najuticajnijih i najobrazovanijih srpskih teologa. Svojim člancima i stavovima izaziva polemike i kontroverze. Ima veliki broj protivnika u SPC, ponajviše u Mitropoliji crnogorsko-primorskoj.

Očevim porijeklom je iz Srbije, a majčinim iz Crne Gore, od Vuksanovića. Rođen 1968, odrastao u Sutomoru, gimnaziju učio u Titogradu. Nakon diplomiranja na Pravoslavnome bogoslovskome fakultetu (PBF) u Beogradu, paroh u Smederevu.

Od 2002. u Rimu na postdiplomskim studijama iz patrologije. Tamo je magistrirao, potom na Pontificio Istituto Patristico Agostiniano, Pontificia Università Lateranense doktorirao sa temom „Protologija i eshatologija u ‘De Genesi ad litteram’ Svetoga Avgustina: Egzegetsko-teološka analiza”. Slika freske i ikone.

Saglasni da smo neistomišljenici, po mnogim pitanjima koja se ne tiču sušastva ispovijedanja istočno-pravoslavnoga hrišćanstva – naš razgovor možda nije neinteresantan…

 - Amfilohija ste upoznali prije nego je 1990. imenovan za mitropolita crnogorsko-primorskoga SPC?

- Bilo je to u manastiru Stijena Piperska 1987, na nekoj slavi. Godinu dana pre toga sam počeo da odlazim u crkvu; 1988. sam upisao Teološki fakultet u Beogradu (PBF) i tada banatski episkop Amfilohije bio mi je profesor. Viđali smo se i van nastave. Bio sam sa njim i u Crnoj Gori, i usudio se da ga posavetujem da ne dolazi često u CG, jer bi 1-2 puta godišnje bilo dovoljno i imalo bi velikog odjeka.  

 - Postajete đakon kod Amfilohija…

- Od 1992. do 1996. bio sam đakon Amfilohijev. Završavao sam PBF i bio u Beogradu. Patrijarh Pavle mi je dao da jednu godinu budem pri crkvi Sv. Jovana Krstitelja na Centralnom groblju. Tu sam primao korvanu.

 - Cetinje, od ranih 1990-ih dva odvojena badnjaka. Bili ste tada tamo. Uz Amfilohija, a sa kalašnjikovim…

- To je događaj kada je došlo do težeg sukoba Perovićevih liberala i „prosrpskih“ vernika. „Pobjeda” je objavila moju sliku i napisala „Kalašnjikov ispod mantije“. To nije tačno, imao sam samo levor. Bog nas je sve sačuvao da niko ne pogine.

 - Zbog čega se, kad ste diplomirali, nijeste vratili kao sveštenik u Crnu Goru?

- Hteo sam, ali mi Amfilohije nije ponudio ništa dobro; i kako mi kao đakonu nije dao za 5 godina nijednu platu, nisam mogao da verujem da će pomagati. Ni radni staž mi nije uplaćen, a omeo me je da odem u inostranstvo na specijalizaciju.

 - Kako se to desilo?

- Mamutski ispit je bio Liturgika kod Pribislava Simića. Skoro svi su to ostavljali za kraj, ja nisam. Za kraj sam ostavio najlakši, Katihetiku kod Amfilohija. Kako sam uvek čitao neke studije koje nisu propisane za predmet, Simić se oduševio kad sam mu, između ostalog, ispričao koja familija je spremala daske Rubensu i na koji način. Pozvao me je u svoj dekanski kabinet posle ispita i ponudio da mi obezbedi stipendiju za specijalizaciju u Švajcarskoj, što je podrazumevalo i formalni Amfilohijev blagoslov – dopust, i nikakve druge obaveze u materijalnom ili bilo kakvom drugom smislu. To je antologijsko onemogućavanje sa Mitropolitove strane da odem na doktorske. Sve je uradio da me spreči, ali je Bog velik, tako da sam, kada već nisam bio kod njega, otišao za Rim i doktorirao sa magna cum laude (sa velikom pohvalom – prim).

 - Kako su se kasnije kretale relacije sa Amfilohijem?

- Nismo imali nekih odnosa, osim kada me je 2013. iznenada napao u „Pravoslavlju” (glasilu Patrijaršije SPC – prim). Otpisao sam mu kako dolikuje, pa je tražio moju i glavu urednika „Pravoslavlja”, protojereja prof. Aleksandra Đakovca, jer je ovaj pustio taj moj odgovor. Pozvao me je na jednu večeru u Rimu 2107. i tu upitao: „Šta to bješe pa si me nešto napao u ‘Pravoslavlju’?” – Nasmejah se.

 - O čemu ste polemisali u „Pravoslavlju”?

- Neki moj „dobroželatelj“ iz Mitropolije crnogorsko-primorske ga je savetovao da me napadne, jer sam pozitivno pisao o papi Francisku i govorio o njegovim programima neupućenom svetu u bivšoj Jugi. Pored omalovažavačkog tona, kojim je natopljen taj tekst, on (Amfilohije) je rukovođen i mržnjom prema katolicima i daljem cementiranju Raskola, jer se upotrebljava proverena taktika da se mi i katolici dogmatski sasvim razlikujemo, što je jednostavno netačno ili zlonamerno mišljenje.

Kako me je nazvao diletantom i opsenarom neukih narodnih masa, otpisao sam mu pozivanjem na neosporni autoritet blaženog episkopa Nikodima Milaša, koji eksplicitno veli da nije vera ta koja deli pape od nas nego ovozemaljski interesi. Mitropolit je lukavo ubacio i filiokve, jer računa na neupućenost prosečnog vernika, a sam zna da je taj dogmatski problem prevaziđen. No i nečasna sredstva su dozvoljena kada se valja obračunati sa mojom malenkošću.   

Mi se razlikujemo u shvatanju duhovnosti i Crkve, odnosno hrišćanskog života. Preferiram prosvetljenje duha na kritičkom istraživanju i samokritičnosti; ne stvaranjem idolopokloničkog i neslobodnog mentaliteta. No, kad imate odgovorne i slobodne osobe, njima ne možete da manipulišete i koristite u ovozemaljske ciljeve.

Amfilohije ima „vojsku“ batinaša i plašio sam se kako će se stvari razvijati u ovogodišnjoj krizi. Njegov program odvajanja od SPC se nažalost gradi na antisrpstvu.   

  - Kakva je to Amfilohijeva „vojska” batinaša?

- Ovi „tamburaši” i vernici koji su poklonici već izgrađenog Đedovog kulta. Pozivaju me u Crnu Goru da bi me ispreremetili, a neki mi pišu da će, kad neki izađu iz apsane u Italiji, doći da me posete na kućnu adresu.

Ta talibanizacija je posledica „promicanja ljubavi Božije“ koju sprovodi Mitropolit. Njegove kaluđerice kunu i mene i moju porodicu... E, to su duhovni plodovi Mitropolitovi.

Da ne pričam bezveze, setite se samo fajta Amfilohije-Tasinih (Atanasija Jevtića – prim) monahâ sa Artemijevim (Artemije Radosavljević – prim) u Dečanima; ili Antonija monaha-nemonaha gde se kao mečkić tuče na ulicama Beograda. „Artemiti” me pak pozivaju da dođem u Ljuljke da me malo zaljuljaju...

Sve ovo je poznato u istoriji Crkve, a znameniti primer imamo u Sv. Kirila Aleksandrijskog koji je tako radikalizovao svoje pristaše da su uništili Serapion i rastrgli Hipatiju. Ne velim da je Kirilo naredio da joj školjkama skinu meso sa kostiju, ali je svakako pripremio mentalitet. Isti ti fundamentalisti su odrali od batina malo kasnije Sv. Flavijana Carigradskog, pa je ovaj umro.

 - Rekoste da Amfilohije „program odvajanja od SPC nažalost gradi na antisrpstvu”. Javnost u CG možda neće ovo razumjeti, jer bio neko njegov simpatizer ili protivnik u njemu dominantno vidi eksponenta srpstva. U čemu se ogleda Amfilohijevo antisrpstvo?

- Ima srpstava i srpstava. Ne prepoznajem se u srpstvu jednog Slobodana Miloševića, ili Amfilohijevog prijatelja Arkana. Oni su meni anti-Srbi, jer kao što je neko mogao postati Jevrejinom prihvativši judaističku paideju, tako i ovde važi. Nacionalni identitet ne počiva samo na krvi, a nekad ga krv čak i isključuje.

Sâm Amfilohijev rad na pravljenju autokefalne CPC je antisrpski projekat. Aktivno pomaže srpske episkope u SAD koji rade na raskolu, jer se verovatno nada delu kolača; zaštitio je ep. Maksima (Vasiljevića) na majskom saboru (2019) rečima: „On barem nije peder!”

Mitropolit je već izbacio iz naziva MCP odrednicu „srpska“; pomirio se s time da se jezik u CG ne zove srpski; okrenuo je leđa Rusiji, a sam je kleo takve... Njemu su sva vrata u Rusiji zatvorena. Joanikije (Mićović) je išao u Rusiju, Amfilohije nema poziva.

 - Amfilohije decenijama javno negira da je nacionalni Crnogorac, tvrdi da je Srbin. Nije li to dokaz njegove pravovjernosti u srpstvo…

- Nije, jer se sudi po delima, a ne rečima. On je u pismu Patrijarhu (Irineju Gavriloviću) oko vanrednog Sabora zapretio raskolom. O raskolu je i Njegova Svetost govorio u Žiči (2019) kao opasnosti koja se nadvila nad nama.

  - Uopšte, kako tumačite da u Amfilohijevoj eparhiji, u Crnoj Gori, a ni u cjelokupnoj SPC koliko mi je poznato, nema niti jedan klirik crnogorske nacionalnosti? To recimo nije slučaj u Ukrajini ili Makedoniji, đe strukture Ruske ili Srpske crkve imaju dominantno ne samo sveštenike nego i episkope nacionalne Ukrajince ili Makedonce…

- Ima. Npr. Gojko Perović. I nije sam. U slučaju otcepljenja, videćete koliko njih će se početi izjašnjavati kao Crnogorci. Perović ubacuje Miroslavljevo Jevanđelje u crnogorske spomenike kulture i Amfilohije mu za to nije podelio packe.

 - Je li Amfilohije 2010-te stvarno mislio da mu je tron Patrijaršije u Beogradu, u koji je namjeravao trajno da zaśedne, nepravedno „izmaknut”?

- Da. Kao Pavlov mjestobljustitelj napunio je Beograd crnogorskim sveštenicima i instalirao u Patrijaršiji „obrazovce” (Obraz, srpska nacionalistička organizacija – prim), kao što je doveo svoje ljude na PBF.

Mitropolit je i vrhunski primer nepotiste. Neistinita je tapeinos (poniznost – prim) u njegovim ustima, jer nikakve skromnosti nije bilo u toj kampanji da postane patrijarh. Najpre je sebe nasilno postavio za VD bolesnog Patrijarha, jer je po starini to morao biti mitropolit Jovan Pavlović (ondašnji mitropolit zagrebačko-ljubljanski, upokojio se 2014. – prim); da ga (Amfilohija) nije interesovao tron, obavestio bi sve druge episkope, a ne da ga za malo izglasaju za patrijarha.

Neki su se šalili u crkvenim krugovima: Amfilohije prva pratilja! Da je postao patrijarh, lako bi sproveo program autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve.   

 - Ne od juče, tvrdite da mitropolit Amfilohije „ima program odvajanja od SPC”. Možete li u bitnim crtama opisati taj njegov program?

- Pisao sam naširoko o tome, a kada se sakupe ti tekstovi ima preko 200 stranica. Koliko je uznemiravajuće delovalo to moje razotkrivanje Mitropolitovih i Milovih planova govori i činjenica da sam imao organizovanu ekipu spinera i trolova sa Cetinja i iz Podgorice koje sam zvao „tamburašima“.

Gospodin Radović nije čitao samo moje tekstove nego i sve moje komentare sa foruma su mu štampali. Kada je video da su „tamburaši” nemoćni protiv ovih pisanija, uzeo je da vrši lično pritisak na određene episkope. Tada su mi na jednom sajtu onemogućili da pišem dalje, ali sam nastavio na drugom nezavisnom gde me nije mogla stići Amfilohijeva svemoćna ruka.

Mitropolit, po mojoj skromnoj analizi, radi zajedno sa svojim prijateljem, Milom Đukanovićem, na stvaranju nezavisne Crnogorske crkve. Kontroverzni Zakon o slobodi veroispovesti je bio samo dimna bomba koja je trebalo da zamagli pogled odgovornima u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i da daju autonomiju Mitropoliji crnogorsko-primorskoj.

Taj plan se i dalje razvija, jer vidimo da Amfilohije i Dritan (Abazović) ne žele da se Zakon ukine nego da se izmene samo 3 člana; a podsećam da je pravni tim Mitropolije crnogorsko-primorske bio podneo oko 2 tisuće primedbi na Zakon!

Litije su zahtevale ukidanje Zakona, pa onda pregovore; a sada vidimo da su litijaši samo bili vučeni za nos. Ne bih ulazio sada u motive MCP zašto je protiv ukidanja Zakona, a oni su u cilju autokefalije.      

 - Ako se ne varam, tvrdili ste da bi pitanje formalizacije autonomije svoje eparhije, kao stepenice do autokefalije, Amfilohije mogao postaviti na nekom narednom arhijerejskom saboru SPC?

- Da. Korona je poremetila sve planove. Amfilohije je već tražio zvanično da ga u SPC ne prozivaju zato što je izbrisao iz naziva svoje Crkve odrednicu „srpska“. Izašli su mu u susret. Ne verujem da će mu i sutra izaći u susret jer sam dovoljno probudio svesti.

 - Pišete i govorite o Amfilohijevom kultu ličnosti; a svaki takav kult je naravno nespojiv s hrišćanstvom. O čemu se konkretno na primjeru Amfilohija radi?

- Mitropolit duboko veruje u svoju misiju. I to je za primiti k znanju. On je iz neke državno-bezbednosne priče napravio karijeru, ali je na tom putu donekle počeo da veruje u hrišćansku priču – kako se meni čini – ali nikad dovoljno.

Njegovi ciljevi su ovozemaljski i kult ličnosti u kome je učestvovao su proizveli jedno evdemonističko zadovoljstvo besmrtnošću kroz besmrtno ime, kako bi i kod drevnih Spartanaca. Milov pak kult je nešto materijalniji.  

 - Rekoste da je Amfilohije „iz neke državno-bezbednosne priče napravio karijeru”...

- On je u vreme predsednika Izvršnog veća Crne Gore, Filipa Bajkovića, koji je, naravno, bio član Saveza komunista, dobio 1962. pasoš bez da je služio vojsku. Samo neko, ko je bio pri UDBI aktivno, mogao ga je dobiti.

Amfilohije nikad nije objasnio kako je dobio pasoš, a imamo neki opis kako je on pred vraćanje u Jugoslaviju teatralno pocepao taj pasoš. Dakle, u vreme žestokog progona SPC od komunističkog režima, njen istaknuti bogoslov, bez da je služio vojsku, dobija pasoš!

Naravno da nije bio anonimus pa ga je „munulo tele” slučajno i dobio pasoš, jer znamo da mu je lično Blažo Jovanović nudio stipendiju. Svakako da je ovo logička dedukcija, jer nisam u posedu materijalnih dokaza. Moguće je da će biti objavljeni jednog dana.   

 - Takođe, ukazujete na Amfilohijevo svešteničko okruženje u kojem obitava na Cetinju. Ko s kim u tom okruženju manipiliše?

- Pa ne bih da otkrivam. Dobar deo Crnogoraca su prevrtljivi. Gojko Perović je jedna od najznačajnijih figura tamo; kao i Velibor Džomić. Oni su najistureniji, ali ih u pozadini imamo mnogo.

Jasno je da Mitropolit više nije autonoman. Ne verujem da može da se izvuče iz kola sve i da bi hteo. Imamo jedan circulus vitiosus (začarani krug – prim). Situacija je delikatna; i zato bih se zaustavio na ovom površinskom sloju...   

 - Ima mišljenja da je u Amfilohijevoj eparhiji srazmjerno preveliki broj onih koji nemaju potrebne svešteničke kvalifikacije, tj. da se radi o priučenim sveštenicima?...

- Jednostavno nije bilo vremena da se sveštenici formalno obrazuju. Sve je to bilo pomoću štapa i kanapa. Ne može se generalizovati. Takve smo situacije sretali od apostolskog doba. Amfilohije je dobro uradio, ali je trebalo nastaviti sa obukom tih sveštenika. Tu je pak on odabrao pogrešan put što nije bilo doškolovavanja. Jedan deo je protrčao posle kroz cetinjsku bogosloviju.

Promašaj Mitropolitov se sastoji u tome što je on želeo da napravi za sebe francuske legionare, a ne autentične hrišćanske misionare. Tako imamo jedan deo fanatika, drugi deo najamnika bez ikakve pameti, tj. oportunista, i jedan deo koji vrši svoj poziv kako valja; i tu bih istakao o. Dragana Mitrovića. Međutim, to su retki primeri.

 - Nije li Vaseljenska patrijaršija, već samim tim što je prihvatila zimus da razmatra apelaciju makedonske jerarhije, „zagazila” u jurisdikciju SPC – tj. već relativizovala neke domene tomosa koji je 1922. odobrila za SPC?

- Da, ide se na ukrajinski scenario. Pitanje je prekompleksno i ovde ne mogu odgovarati zbog limitiranosti prostora; ali će verovatno odgovor SPC biti sličan ruskom u slučaju Ukrajine.

 - I sad, kad osmotrimo stanje u kompletnoj Istočno-pravoslavnoj crkvi, imamo situaciju da su od 1918. od Vaseljenske priznate nove autokefalne crkve: Srpska (Kraljevina SHS-Jugoslavija), Poljska, Albanska, Bugarska, Gruzijska, Češka, Ukrajinska. U svim ovim slučajevima se navodi i nezavisnost tih država kao razlog blagoslova za autokefalije…

- Da, to je fanarska ideologija koju je vladika Maksim (Vasiljević) pokušao da primeni i na slučaj srpske autokefalije. Naime, da je Sv. Sava dobio autokefaliju „za srpsku državu”, ali to jednostavno nije tačno. Fanar pokušava da sve crkve zatvori u granice država da bi mogli potčiniti celokupnu dijasporu sebi, i ovih dana su imali većanja na tu temu, ali samo sa svojim episkopima. To će dovesti do novih raskola u pravoslavnom svetu, ali sve to lako može da se istambulskoj Patrijaršiji obije o glavu.  

 - Postoje li čisto kanonski ili eklisiološki razlozi koji a priori osporavaju da Crna Gora u budućnosti obnovi svoju pomjesnu autokefalnu Crkvu?

- Ne da „obnovi” već da „dobije”. Načelno ne postoje takvi razlozi, ali sada postoji sijaset praktičnih razloga zašto bi to bilo i nepoželjno i neizvodivo. 

 - Isključujete li da će se SPC ikad saglasiti sa priznanjem autokefallije Crkve u Crnoj Gori?

- U sadašnjoj konstelaciji zvezda to je nemoguće, i to barem za 20 godina; posle se to pitanje, ako bude zahteva i potreba, može razmotriti. Autokefalija kao raskol i motivisana samodovoljnošću je zlo, ali shvaćena kao opštenje u porodici pravoslavnih crkava je za pozdraviti.