Kralj Aleksandar i srpska crkva

Piše: Vuk Drašković

Iz jedne sveske Luke Mesečine, čiji su neki listovi istrulili od vlage, nije jasno da li je akademik Milutin Milanković, profesor Nebeske mehanike na Beogradskom univerzitetu, ušao u Dvor istog dana kada je u Dvoru bio i Stjepan Radić, ili se to desilo koji dan kasnije. Ušao je u Dvor i, posle samo nekoliko minuta, izašao iz Dvora, zajedno sa Kraljem. Izgledalo je da idu u šetnju, prema Kalemegdanu. Diskretno, takoreći nevidljivi, pratili su ih agenti tajne službe. Došetali su do Patrijaršijskog dvora. Tu ih je sačekao Luka Mesečina i, zajedno sa njima, ušao kod patrijarha Dimitrija. Ne može se pročitati, niti na drugi način saznati, zašto patrijarh nije dočekao Kralja ispred Patrijaršijskog dvora, ako je znao da on dolazi u posetu. A, po svemu sudeći, znao je da Aleksandar dolazi, kad i sa kim, jer je ceo Sinod bio na okupu. Patrijarh je, izgleda, znao i zašto Kralj dolazi, pa mu je, može biti, svojim neizlaskom pred njega, unapred, poručio da uzalud dolazi. U tako nešto, međutim, teško je poverovati. Ma kakav spor između Kralja i patrijarha da je bio u pitanju, patrijarh bi, sa uvažavanjem, dočekao suverena svoje države.

Nameće se jedini logični zaključak da je, iz nekog njemu znanog razloga, Aleksandar izrežirao nesporazum. Naprosto, na sastanak sa patrijarhom i Sinodom došao je ranije nego što je bilo dogovoreno. Iz hira ili navike ratnika da priređuje iznenađenja.

Od ulaska u Patrijaršijski dvor, pa do izlaska iz njega, sve je bilo „turobno i van protokola“, zapisao je Luka Mesečina, ne spominjući ime nijednog od petorice prisutnih vladika. Aleksandar je ušao u salu ljutit i namrgođen. Ratna uniforma pešadijskog pukovnika, čizme, oficirski opasač i mrki pogled pojačavali su utisak da on, toga dana, u toj sali, nastupa kao komandant, a ne ni kao monarh ni kao vernik. Blago se naklonio svima njima, a rukovao se jedino sa patrijarhom i seo. Akademik Milanković i Luka Mesečina celivali su patrijarha u ruku.

„Izvolite, slušamo Vas, Vaše Veličanstvo“, rekao je patrijarh. Ako je Kralj pokazivao nadmoć Krune nad Crkvom, patrijarh je, očito, uzvraćao porukom da Crkva priznaje jedino Boga iznad sebe.

„Svi vi dobro znate zašto dolazim i šta tražim. U ovoj državi, čiji sam Kralj, živi oko četrdeset i sedam procenata pravoslavnih i samo nešto manje rimokatolika i protestanata. Ostali su muhamedanci ili mojsijevci. Svi, takođe, dobro znate da svi hrišćani, bez obzira na to kojoj grani hrišćanstva pripadaju, poštuju istu Bibliju, isti Novi zavjet, mole se istom Bogu i slave rođenje i vaskrsenje Hristovo. Da li je normalno da, u ovoj državi, hrišćani slave dva Božića i dva Vaskrsa? Da imaju dva kalendara, julijanski i gregorijanski? Jedan od ta dva kalendara, julijanski, drastično je pogrešan, a ni drugi, gregorijanski, nije sasvim tačan. Jedini tačni kalendar je kalendar našeg akademika Milutina Milankovića, koji je ovde sa nama. Na saboru svih pravoslavnih crkava, pre tri godine, taj kalendar je usvojen jednoglasno. Usvojen je kao Srpski kalendar. Zašto, pitam vas, Srpska crkva odbija Srpski kalendar akademika Milankovića, iako ga je na vaseljenskom saboru prihvatila, a služi se kalendarom rimskog imperatora Julija Cezara, paganina koji je živeo pre Hristovog rođenja? Zahtevam od vas odgovor.“

„Srpska crkva ne sme i neće da menja ni Božić ni Vaskrs naših predaka“, odgovori patrijarh.

„To nije odgovor. To je izgovor.“

„Srpska crkva je svetosavska crkva i ona odbija i kalendar i praznike zapadnih jeretika.“

„Kojih to zapadnih jeretika? Francuza, Amerikanaca, Engleza? Jesu li jeretici naši ratni saveznici? Bez njihove pomoći danas ne bi bilo ni Srbije ni Srpske crkve.“

„Srbije nema. Vi ste je ukinuli. Srpske crkve ima i nju ne možete ukinuti“, reče jedan vladika.

„Birajte reči, preosvećeni vladiko“, reče patrijarh. „U goste nam je došao Kralj Srba, Hrvata i Slovenaca... Nisu, Vaše Veličanstvo, jeretici naši ratni zapadni saveznici, nego njihove crkve... Ne sve njihove crkve. Anglikansku i starokatoličku, Srpska crkva grli i poštuje.“

„Pa, i te zapadne crkve, koje grlite i poštujete, rođenje Isusa Hrista proslavljaju dvadeset i petog decembra, a ne sedmog januara. Nešto drugo je u pitanju. Kažite mi šta je to?“

„Nećemo vatikanski kalendar“, odbrusi patrijarh.

„Moj kalendar nije ni gregorijanski ni vatikanski, nego moj“ –povika akademik Milanković. „Gregorijanski kasni za jedan dan u tri hiljade godina, a moj kasni za jedan dan u trideset hiljada godina. I, ako niste znali, ja sam i Srbin i pravoslavac.“

„U ovome času, vaš kalendar se, gospodine Milankoviću, podudara sa gregorijanskim, sa vatikanskim kalendarom. I mi ga nećemo, jer je jeretički. Mi ćemo slaviti Božić i u maju, samo ne kad i Hrvati“, omače se patrijarhu.

„Strašno, strašno!“ –uhvati se Aleksandar za glavu. „Vi ne držite ni do nauke, ni do Hrista. Kao da vam je mržnja vrhunska vera... Znate li vi koliko bi se zbližili Srbi i Hrvati, Srbi i Slovenci, ako bismo, istoga dana, slavili hrišćanske praznike? I znate li, za ime miloga Boga, koliko nas, dodatno, razdvajaju različiti crkveni kalendari i praznici?“

„Oni su vatikanci, a mi smo svetosavci. Ne prisiljavajte nas da se odreknemo Svetog Save.“

„Vas, takvih, Sveti Sava bi se odrekao, ali ja, na moju žalost i nesreću, ne mogu. Stvorio sam novu državu, ali neću i ne mogu da stvaram novu Srpsku crkvu. Jedino što hoću i što želim je da vas urazumim i opomenem da vaša mržnja može samo da porodi mržnju, možda i veću od vaše, koja će nas, sve zajedno, i vatikance i svetosavce, da sagori i satre... Ovoj našoj novoj i velikoj državi potrebni su mostovi, a ne dinamit ispod njih.“

„Ako Ruska crkva prihvati Srpski kalendar akademika Milankovića, možda ćemo i mi. Pre toga, nikada i ni po koju cenu.“

„Koja Ruska crkva? Ona, komunistička, u bezbožničkoj diktaturi, čije sveštenike ubijaju a hramove ruše? Ili ova, u izbeglištvu, koja je bez ruskog naroda? I ko ste vi, Srbi ili Rusi? Čija ste vi crkva, Srpska ili Ruska?“

„Antikatolička i antihrvatska“, povika jedan drugi vladika. „Niste imali naš blagoslov da stvarate zajedničku kuću sa katolicima. Srpska crkva je samo za Kraljevinu Srbiju, za Veliku Srbiju.“

„Vaše Veličanstvo, sa našom vojskom, našim nesrećnim narodom, sa Vašim velikim ocem i sa Vama, preživeo sam albansku Golgotu i našu nebesku tragediju. Vi to dobro znate i, nadam se, poštujete“, reče patrijarh Dimitrije.

„Glas svete Srpske crkve, glas je srpskog naroda i taj glas Vi morate da poštujete. Za zajedničke kalendare i praznike sa jereticima, sledbenicima antipravoslavnog Vatikana, i za ma kakve dogovore i ustupke Hrvatima, pa neka ste i sami car Dušan, nemate podršku Srpske crkve i uzalud je tražite.“

„Naš razgovor je završen“, skoči Aleksandar i, bez pozdrava, krenu iz sale. „Završen je za danas, ali nije završen, da znate“, okrete se i sevnu vojničkim pogledom. „Ja ne gubim bitke za spas Srbije, a bitka protiv vas, takvih kakvi ste, sudbinska je bitka srpskog naroda!“

(Iz romana “Aleksandar od Jugoslavije”)