SARA HARISON, DESNA RUKA ASANŽA I SNOUDENA EKSKLUZIVNO ZA ANTENU M: Amerika vas prati tehnikom, za Ruse špijuniraju ljudi

Sara Harison, novinarka Vikiliksa, najbliži saradnik Džulijana Asanža, žena koja je pomogla Edvardu Snoudenu da iz Hong Konga pobjegne u Rusiju, u ekskluzivnom intervjuu za portal Antena M priča o tome zašto se odlučila da vodi takav život, o prisluškivanju na globalnom nivou, ali i kome je od svjetskih sila Balkan moguća meta prisluškivanja i zašto.

Šta će otkriti preko 100.000 povjerljivih dokumenata iz Turske, te šta je zapravo posao zviždača i kome bi trebalo prvo da se obrate…

100.000 DOKUMENATA KOJE OBJAVIMO POMOĆI ĆE GRAĐANIMA TURSKE DA DOĐU DO ISTINE

ANTENA M: Wikileaks je na svom Tviter nalogu najavio da će uskoro objaviti preko 100.000 dokumenata o strukturi političkih snaga u Turskoj. Možete li nam otkriti kada ćete to objaviti, te da li će, nakon objave tih dokumenata, svijet imati jasniju sliku o tome šta se dešava u Turskoj? Znamo da jedni tvrde da je zapravo Redžep Tajip Erdogan organizovao puč, drugi tvrde da nije, hoće li se znati šta je istina?

-Mi imamo politiku da, osim najave da ćemo nešto objaviti, ne govorimo ništa više od toga niti otkrivamo buduće objave, niti datume.

Za to postoji veoma jasan razlog. To nije samo mamac, naravno da želimo da to svi pročitaju, ali ne otkrivamo datume jer tako postajemo meta raznih napada, bez obzira na to da li nas napadaju oni koji nas jednostavno mrze, ili oni kojih se ta dokumenta tiču. Nekoliko puta su nam obarali servere zbog takvih stvari.

Ali, reći ću da ste istakli jako zanimljivu činjenicu u vezi sa istinom i pokazivanjem onoga što je istina.

Mogu samo da kažem da će ova objava pomoći ljudima da shvate i da saznaju više činjenica o situaciji, posebno mislim na građane Turske, pomoći će im da razumiju šta se njima radi i šta im se dešava.

Zanimljiva je priča o činjenicama i istini. Mi objavljujemo dokumenta i podatke koji su činjenice i koje su fakti i koje su tačne. To onda pomaže onima kojih se tiče da sklope sliku i shvate šta im se dešava i tako dođu do istine. Mislim da je istina jako složenija stvar od nekih objavljenih dokumenata i činjenica.

Činjenice su tu da pomognu da se do prave istine dođe. Tako da, vjerujem da će ova publikacija o Turskoj pomoći velikom broju ljudi tamo da shvate da je istina nešto kompleksno i da bi se došlo do nje, mora se znati svaka strana priče. 

ANTENA M: Ako prisluškivanje, nadgledanje, stavimo u kontekst aktuelnih dešavanja, učestalih terorističkih napada i sl., da li mislite da je sada to prihvatljivije i potrebnije nego ranije?

- Apsolutno se sve to što su uradili može uraditi i sa značajno manjim stepenom kontrole i nadgledanja.

Postoji ogroman broj slučajeva u skorijoj istoriji u kojima je sistem nadzora zakazao. Ili uopšte nije korišten ili, ja bih rekla, stvarni razlozi prisluškivanja se ne tiču bezbjednosti, kao što nam govore.

Mislim da je ovaj nivo nadzora zapravo dio neke druge agende, posebno ako posmatrate taj masovni nadzor, odnosno prikupljanje svih podataka, nasuprot čemu imate ciljani nadzor- tačno izaberete osobu o kojoj želite da znate više i nju i pratite.

Masovni nadzor očigledno da ne funkcioniše, jedino što dobijamo su novi teroristički napadi. Mislim da su tim vladama i obavještajnim agencijama koje to rade teroristički napadi samo dar, jer im služe kao neka vrsta opravdanja da i dalje špijuniraju sve građane. A kada pogledate efekte, onda vam je jasno da nešto ne štima.

Pogledajte, recimo, napad na Šarli Ebdo. Osobe koje su izvele taj napad su bile su detektovane u francuskoj obavještajnoj službi kao bezbjednosno interesantne osobe. Zašto se onda taj napad desio? Upravo to je pokazatelj dvije stvari: a) da je masovni nadzor apsolutno neefikasan i b) da primarni cilj tog masovnog nadzora nije zaustavljanje terorističkih napada već nešto posve drugo.

ANTENA M: Države prisluškuju ljude. Po vašoj ocjeni, neke malo više od drugih. Da li je posrijedi različit način nadgledanja kada govorimo o Americi, Rusiji, Kini?

-Da. Amerika to radi na globalnom nivou, jer ima tu svoju globalnu mrežu, a Rusija i Kina pretežno u granicama svojih zemalja, ali to rade jako dobro.

AMERIKANCI VAS PRATE TEHNIKOM,ZA RUSE ŠPIJUNIRAJU LJUDI

ANTENA M: Kažete da svi prisluškuju svakoga. Kakvo je stanje u Crnoj Gori i na Balkanu? Da li je ovaj region za nekoga interesantan u tom smislu i za koga?

-Mnogo Snoudenovih dokumenata zapravo se tiču i Crne Gore i pokrivaju i ovaj dio, iako se nigdje imenom ne pominje. U njima se govori o globalnom sistemu nadzora i prisluškivanja koji funkcionišu svuda.

Tako da ima i ovdje masovnog nadzora. Ja mislim da je ovaj cijeli region interesantan za SAD u tom smislu zbog geopolitičkih odnosa sa Rusijom.

Takođe, ovaj region je poznat u svijetu kao dio u kojem je velika cirkulacija ljudi, tako da i to vidim kao razlog.

ANTENA M: A Rusija?

-Svakako da je ovaj dio iz istih razloga bitan i za Rusiju.

Mislim da Rusija ima mogućnosti da vrši nadzor i van granica svoje države. Ali Rusija ima istoriju i ima veliku, da tako kažem, ljudsku obavještajnu mrežu. Nemaju razvijenu obavještajnu službu kao SAD u tehnološkom smislu, ali imaju razvijenu mrežu ljudi.

Vjerujem da mnoge od tih veza i dalje postoje. Tako da mislim da oni to rade na drugačiji način, malo tradicionalnijim metodama, koristeći ne toliko tehnologiju, koliko ljude.

ANTENA M: A da li naše vlade (regionalne), pokušavaju da idu tim putem i '’špijuniraju’’ građane?

-Pa, mislim da se trude da se ugledaju na velike zemlje, ali za takav vid nadzora potrebno je mnogo novca.

Takođe, SAD imaju toliku moć kada je nadzor posrijedi jer uspijevaju da sklope dogovore sa zemljama. Recimo Velika Britanija ima NSA koja bukvalno vrši nadzor nad većinom Evrope, ili preko kablovskih operatera ili preko internet konekcija. Postoje uređaji koji jednostavno samo ‘’usisaju’’ sve informacije i NSA ima pristup tome.

Tako da, osim što imaju svoje dobre kanale i tehnološke mogućnosti, SAD koriste i stvaraju pritisak i na vlade drugih zemalja da im daju pristup informacijama.

Mislim da bi zemlje Balkana voljele da imaju iste takve mogućnosti, ali je to nemoguće, što zbog novca, što zbog tehnologije, što zbog tih globalnih partnerstava. Gledajmo realno, Velika Britanija neće dati svoje podatke Crnoj Gori kao što ih daje SAD-u.

ZVIŽDAČI INFORMACIJE DA DAJU MEDIJIMA, NE POLITIČARIMA

ANTENA M: Imate organizaciju koja se bavi zaštitom zviždača. Šta je po vama prava definicija zviždača?

-Zviždač je relativno nova riječ, u Njemačkoj na primjer, još smišljaju riječ, ne postoji kod njih riječ kojom opisuju zviždača.

Tradicionalno, to su ljudi koji unutar neke organizacije, koji kada primijete korupciju i prikupe dokaze za to, ili prijave osobama unutar organizacije, ili tu informaciju objave u medijima. To je tradicionalna definicija.

Međutim, imate sada već različitih vrsta zviždača, tako da mi više koristimo sada termin ‘truth teller’. Jer, isto kao što imate one ljude koji su unutar organizacija i daju informacije, imate isto tako, podjednako bitne, i one koji su van tih organizacija, ali nekako dođu do informacija i objave ih. Na primjer, ukoliko neko tuče ženu u vašoj zgradi i vi to čujete, da li je samo njena dužnost da prijavi, ili ćete i vi to uraditi?

ANTENA M: Da li su zaštićeni zviždači u dovoljnoj mjeri?

Apsolutno ne. Imate situacije u kojima su životi zviždača apsolutno uništeni, nije svaki slučaj završio kao Snouden.

ANTENA M: Uzmemo li u obzir Edvarda Snoudena i njegovu situaciju, ne bi se baš mnogi usudili da budu zviždači?

-Pa da. To vam uništi život. Za to vam treba hrabrosti.

Ali ipak, ako pogledate period godinama unazad, kada je zviždač u Americi završavao mučen i sa doživotnom zatvorskom kaznom, onda vam Snouden i ne izgleda tako loše.

On živi sa djevojkom normalan život, radi, daje izjave, pojavljuje se u javnosti, hladnije mu je malo u Rusiji nego na Havjima, ali mu ne fali ništa. Tako da mislim da je napredak ipak vidan. Ali ostaje činjenica da morate da budete spremni na rizik.

ANTENA M: U Crnoj Gori smo nedavno imali slučaj zviždača. U tom slučaju, informacije su, do kojih se došlo, predate političaru, koji je te podatke predstavio javnosti. Kome zviždač treba da preda informacije koje ima, a da ne pogriješi? Šta je pravi izbor? Nadležni, političari, ili mediji, odnosno javnost?

-Zviždač uvijek treba da ide u javnost. Mislim da takve informacije pripadaju javnosti. Narod ima pravo na njih prije svih.

Postojao je zaista poznat slučaj Felciani, koji je otkrio veliki broj informacija o skrivenom novcu u Švajcarskoj, on je jednostavno pošao kod evropskih pravosudnih organa. Nikakvog epiloga još nema. To je dug proces sada, i čak iako pobijedi, javnost neće znati.

Ja i kompanija odakle dolazim mišljenja smo da javnost ima pravo da zna i ima pravo da ima tu informaciju. Ja bih uvijek prvo javnosti, preko medija ili na drugi način, dala informaciju, jer onda javnost može da bude u toku sa cijelim procesom, a kada odem u institucije sistema koje treba da sprovedu pravdu, javnost o tome ne zna ništa. Tako da mislim da je ovakvim informacijama mjesto prije svega u javnosti.

Mislim da, ukoliko odete kod nekog političara, velika je mogućnost da vas iskoristi i ono što ste mu dali za lične ciljeve. Tako da, iako je dio onog što ste htjeli da postignete ispunjen, ta informacija neće imati punu važnost i puni efekat na taj način.

Nikada ne bih savjetovala nekom da informaciju da političarima. Za mene je javnost broj 1.

ANTENA M: Šta je vaša poruka svim potencijalnim zviždačima u Crnoj Gori?

-Rekla bih da je najvažniji savjet svima da – prije nego uzmete dokumenta, razmislite koji je najsigurniji način da to uradite i da anonimno predate medijima informacije, a za pomoć se možete obratiti nama i mi ćemo vam objasniti kako to da uradite na njsigurniji način. Nakon što to uradite na bezbjedan način, možete mirne savjesti nastaviti svoj život na ovom predivnom suncu.

ISTRAŽIVAČKO JE JEDINI OBLIK NOVINARSTVA KOJI NIJE PROPAGANDA

ANTENA M: Šta je to što vas je povuklo da krenete u ovaj tip novinarstva?

-Ja sam bila veoma precizna kada je posrijedi vrsta novinarstva kojom sam željela da se bavim. Htjela sam da se bavim isključivo istraživačkim novinarstvom.

U Britaniji je situacija jako loša kada je posrijedi mejnstrim novinarstvo, mediji su u velikoj mjeri kontrolisani tako da je većina onog što se objavi korigovano, ili možda imate i autocenzuru.

Tako da su ti mediji zapravo samo oglasna table za političare i svaka vijest na kraju se pretvori u propagandu Tako da sam, u takvom abijentu, isključivo riješila da se posvetim istraživačkom novinarstvu. ’’Kopanje’’ po dokumentima i pričama kako bih došla do istine, a nakon toga predstavljanje te istine svijetu, postalo je za mene nešto jako bitno.

Kad se Wikileaks pojavio, to je za mene bio sjajan spoj svih oblika novinarstva kojima sam se bavila.

ANTENA M: Wikileaks je, globalno gledano, broj jedan u svijetu kada su posrijedi takve priče i istraživačko novinarstvo. Svi su čuli za Wikileaks, svi znaju ko je i gdje je Džulijan Asanž, svi znaju da ste baš vi pomogli Edvardu Snoudenu da pobjegne u Rusiju, zato i kažu ''mnogi sanjaju o tome da imaju život pun avantura, sara ga živi''. Da li se nekad pojavi strah i zapitate sebe zašto sve ja ovo radim?

-Da, to je apsolutna istina. Zaista živim život pun avantura.

Ali, isto tako, bezbroj puta do sada bila sam jako nervozna i uznemirena, ali ne zbog sebe, već više zbog toga što to čime se bavim više utiče na moju porodicu, prijatelje, ljude koji su oko mene, mnogo više nego na mene lično.

Njih nadgledaju i prate kako bi došli do informacija o meni. To je ono što mi najviše smeta. U ovom poslu sve zavisi od toga kakva ste osoba.

Kada sam se pridružila Wikileaks-u i rekla mojim roditeljima za to, moram da priznam da sam bila malo nervozna, jer sam mislila da će biti ljuti. Međutim, moja majka mi je rekla: ''Ah u redu, sad je onda manja šansa da te neko upuca zbog nečeg što radiš nego što je bila ranije''.

Tako da, uvijek sam bila osoba avanturističkog duha koja je spremna da rizikuje kako bi uradila ono u šta vjeruje. Kada sam pomogla Edvardu Snoudenu, znala sam da je to veliki rizik, da postoji mogućnost da završim u zatvoru do kraja života.

Ipak, ne bih mogla da živim sa sobom znajući da sam mogla nešto da učinim da mu pomognem, a nijesam to uradila.

CRNA GORA DIVNA ZEMLJA

ANTENA M: Prvi put ste u Crnoj Gori, kako vam se čini?

-Da, prvi put sam ovdje i oduševljena sam!

Crna Gora je zaista divna zemlja, vrijeme je sjajno, ljudi su jako druželjubivi i ljubazni, hrana je sjajna. Ovdje sam samo nekoliko dana, ali je bilo sjajnih nekoliko dana.

Sara Harison diplomirala je u školi Sevenoaks. Neki od učenika ove prestižne privatne obrazovne ustanove bili su i princeza Ana i trostruki dobitnik Oskara Danijel Dej Luis.

Poslije diplomiranja upisala je studije engleskog jezika na Univerzitetu Kvin Meri u Londonu. Zatim se posvetila putovanjima i riješila da se bavi novinarstvom. Nama je u razgovoru rekla da je dio života posvetila učenju o bezbjednosti. Voli džez i još nije pronašla svoje mjesto pod suncem gdje će se skrasiti.

Ništa od ovoga ne možete naći u internet pretragama pod njenim imenom. Kao i ostali članovi Vikiliksa, Sara je svoje podatke, iz sigurnosnih razloga, obrisala.

Razgovarala: Mirjana Dragaš