27 °

max 35 ° / min 22 °

Petak

14.08.

35° / 22°

Subota

15.08.

33° / 23°

Nedjelja

16.08.

33° / 22°

Ponedjeljak

17.08.

33° / 22°

Utorak

18.08.

33° / 22°

Srijeda

19.08.

31° / 22°

Četvrtak

20.08.

31° / 21°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Pjesnikinja koja je sat vremena čekala da bude pogubljena

Izvor: Foto: Al Jazeera

Kultura

Comments 0

Autor: Jelena Ćetković

  • Viber

Pjesnikinja koja je sat vremena čekala da bude pogubljena

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Ana Svirščinjska: Ja sam žena (Štrik, Beograd, 2019), prevela s poljskog Mila Gavrilović

Ne znam da li ste primetili, ali poezija se u poslednje vreme ne oseća baš najbolje. Žali se kako je zapostavljena, kako na nju više niko ne obraća pažnju, kako je niko ne čita, oseća se kao trinaesto prase i poslednja rupa na krajnjoj svirali. Ukratko – pala je u duboku depresiju (oko dva metra ispod zemlje). Mnogi medicinski stručnjaci pokušali su da utvrde uzroke teške poezijine boljke. Jedan od viđenijih stručnjaka za poetsku medicinu, primarijus Vitold Gombrovič uzročnike poezijinog stanja pronašao je u – pesnicima. U znamenitom eseju „Protiv pesnika“ Gombrovič je izneo čitav niz ozbiljnih optužbi na račun poeta. Veliki poljski pisac izrazio je sumnju da se „pesnička misa obavlja u potpunoj praznini”, te napisao da mu kod pesnika smeta  “nojevska politika u odnosu prema stvarnosti: jer oni se od stvarnosti brane, neće da je vide ni da je priznaju”.

U zdravstveni karton poezije primarijus Gombrovič je ubeležio i ove redove: “U onom trenutku kad su pesnici izgubili iz vida konkretno ljudsko biće i kad su pogled uperili u apstraktnu Poeziju, ništa više ih nije moglo zadržati na kosini koja vodi u provaliju apsurda”. I još: „Nije zlo što savremene pesme nisu dostupne bilo kome, već je zlo što su rođene iz jednostranog, tesnog međusobnog kontakta identičnih svetova, identičnih ljudi”. Kao terapiju koja vodi ka ozdravljenju poezije, primarijus Gombrovič je pesnicima preporučio da nađu bilo kakav izlaz iz nemoguće situacije u kojoj su se našli, da probiju kakav prozor kroz koji će pobeći iz te zagušljive poetske sobe.

Izlazak iz zatvorenog kruga

Lako je Gombroviču, reći ćete vi, on nije bio pesnik, pa je mogao ovako surovo i distancirano da se odnosi spram svete poezije, da napada nesrećne i nečitane pesnike, te da im prepisuje recepte i lekarije. Međutim, nije poljski avangardista jedini koji je primetio da s poezijom nešto nije kako valja. I neki pesnici su došli do sličnih zaključaka, recimo Gombrovičev sunarodnik i prijatelj Česlav Miloš. U knjizi “Svedočanstvo poezije”, u eseju “Pesnici i ljudska porodica”, baveći se delom svog rođaka, francuskog pesnika Oskara de Lubiča Miloša, Miloš junior detektovao je isti problem.

Analizirajući delo Oskara Miloša “Nekoliko reči o poeziji”, Miloš junior navodi da je tu poezija definisana – što je za njega najvažnije - kao “strasno traganje za stvarnim”. Nešto dalje, Česlav Miloš postavlja detaljniju dijagnozu: “Poezija dvadesetog veka pretrpela je ‘osiromašenje i sužavanje’ zbog toga što su se njena interesovanja ograničila na stvari ‘estetičkog i gotovo uvek individualističkog karaktera’. Drugim rečima, ona se povukla iz oblasti koja je zajednička svim ljudima u zatvoreni krug subjektivizma”.

U toj knjizi Miloš se bavi pesnikinjama i pesnicima koji su našli izlaz iz tog zatvorenog kruga i proširili polje poezije, pa nije čudo što se među njegovim junakinjama našla i Ana Svirščinjska o kojoj piše u eseju „Ruševine i poezija“. Zahvaljujući izdavačkoj kući Štrik, pred srpskim čitaocima su se našle izabrane pesme Ane Svirščinjske u knjizi „Ja sam žena“, u odličnom prevodu Mile Gavrilović, koji je ovenčan Nagradom „Miloš N. Đurić“.

Knjiga je opremljena i predgovorom same Svirščinjske (pisanom za izabrane pesme objavljene u Varšavi 1973. godine) u kojem pesnikinja izlaže svoju teoriju poezije koja se u velikoj meri rimuje sa Gombrovičevim i Miloševim zapažanjima. I ne samo sa njihovim, već i sa poetičkim promišljanjima i poetskom praksom pesnika koji su takođe bili svesni poezijine boljke, pa su tražili drugačije, neutrvene puteve u svom delu – od Ernesta Kardenala do Zbignjeva Herberta, od Vislave Šimborske do Tadeuša Ruževiča, od Predraga Čudića do Predraga Lucića.

Zaviriš u sebe i ugledaš milijarde ljudi

U pomenutom predgovoru, Svirščinjska piše: „Sada, kada je poezija svuda na svetu u ozbiljnoj krizi, smatram da svaki pisac ima pravo, možda čak i obavezu da iznalazi načine za njeno prevazilaženje“. Na prvi pogled, svi pesnici koji su našli izlaz iz poetskog ćorsokaka, uključujući Svirščinjsku, okrenuli su se od subjektivnog ka objektivnom, od ličnih osećanja i doživljaja prema širini i bogatstvu spoljašnjeg sveta. Međutim, to je tako samo na prvi pogled, zapravo su proširili pojam subjektivnog, koje ponekad narasta do čitavog čovečanstva ili bar jednog njegovog dela. Svirščinjska u svom pesničkom programu piše da „moramo posmatrati poziv umetnika očima miliona predstavnika vrste Homo sapiens“, te zaključuje: „Što je veća grupa ljudi u čije ime pesnik piše, veći je i taj pesnik, a ono što piše ima veći značaj“. Pesnik nije odvojen ponorom od ostatka čovečanstva, naprotiv, nijedan čovek nije ostrvo, svi smo deo arhipelaga, da parafraziram čuvenu meditaciju Džona Dona.

Kada je pisao o „zatvorenom krugu subjektivizma“, Miloš možda nije upotrebio najsrećniji pojam, jer se tu ne radi o subjektivitetu, već o privatnosti, o onome što Herbert u pesmi „Zašto klasici“ naziva „razbijen krčag/ mala razbijena duša/ s velikim sažaljevanjem sebe”, što nipošto ne bi smelo da bude tema umetnosti. Subjektivnost je nešto drugo, mnogo sveobuhvatnije, o čemu piše i Svirščinjska: „Pesnik treba da zaviri u sebe i vidi više od tri milijarde ljudi u bezbrojnim galaksijama“ (toliko je tada bilo ljudskih bića na zemlji, danas pesnik zagledan u svoju nutrinu vidi oko 7,7 milijardi ljudi). 

Poetska revolucija i šok za čitaoce

Zagledavši se duboko u sebe, Svirščinjska je u zbirci „Ja sam žena“ iz 1972. godine otkrila polovinu čovečanstva – žene. Kako piše Mila Gavrilović u pogovoru, ova zbirka je bila „prava poetska revolucija i šok za čitaoce“, zbog „neposrednog jezika i realističkog prikaza ženskih likova – trudnica, mladih majki, zlostavljanih žena, beskućnica, umobolnica – kao i naturalističkog i fiziološkog opisa radosti i patnje tela tokom vođenja ljubavi, trudnoće, porođaja i babinja“, pa je čitana i kao „pionirski manifest seksualne revolucije“.

Ovakvom čitanju znatno je doprineo i kontekst u kojem je knjiga nastala, a to je konzervativna, patrijarhalna sredina sa dominantnim katoličkim svetonazorom koji vidi Devicu Mariju kao ženski ideal i ne priznaje ženi pravo na samostalnost, emancipaciju, samosvest ili – daleko bilo – pravo na telesne užitke. Doduše, takve predstave su utemeljene na iskrivljenom tumačenju biblijskog teksta. Neki katolički mislioci imaju potpuno drugačije viđenje. Tako, na primer, fra Drago Bojić u knjizi „Kraljevstvo božja i nacionalizam“ piše: „Biblijska i evanđeoska Blažena Djevica Marija je snažna, emancipirana, angažirana i odgovorna žena“, ali ovakva mišljenja bi u konzervativnoj Poljskoj verovatno bila doživljena kao jeres.

Unutrašnji neprijatelj ženske emancipacije

Koliko je teška pozicija iz koje Svirščinjska piše, opterećena naslagama vekovne patrijarhalnosti, govori pesma „Hrabrost“: „Protiv mene su/ sve civilizacije sveta,/ sve svete knjige čovečanstva“ (...) Deset Muhameda/ na deset otmeno zaparloženih jezika/ prete mi prokletstvom/ na zemlji i večnom nebu“. Možda će delovati paradoksalno, ali to što su čitav svet, muška istorija i maskulina civilizacija protiv pesnikinje, žene koja pokušava da dođe do svog glasa i prava na sopstveno postojanja – to je manji deo problema.

Ključni problem pesnikinja otkriva u završnoj strofi, u strahovitoj poenti: „Protiv mene je/ moje sopstveno srce/ dresirano hiljadama godina/ u okrutnoj vrlini žrtve“. Glavni neprijatelj oslobođenja žene nalazi se u njoj samoj, a tamo se zatekao milenijumskim nasiljem koje je pounutarnjeno i postalo njena druga priroda. Da bi došla do istine o sebi, pesnikinja mora da se obračuna sa vekovnim lažima koje su postale njeno sopstveno biće.

U pesmi „Kao crkotina“ Svirščinjska opisuje jednu uobičajenu scenu koja uprkos tome što pripada standardnom iskustvu žene savremenog doba, ranije nije bila predmet poezije. Pesnikinja prikazuje ženu „na ginekološkom stolu/ pred očima/ lekara“ koja je „obnažena do ispod  kože,/ osramoćena kao ona koju siluju“ (...) postiđena/ tako duboko,/ kako nikad ne može biti postiđen/ muškarac“. Svirščinjska nalazi poeziju tamo gde bi je malo ko tražio, slikajući realistično, svedenim izrazom tipična ženska iskustva, postajući – paradoksalno - glas onih „čiji se glas retko čuje u svetskom žamoru“.

Teodikeja iz ženskog ugla

U pesmi „Prirodan porođaj“ pesnikinja jezgrovito prikazuje sav užas i patnju donošenja novog bića na svet, otpočinjući pesmu stihovima: „Dvadeset sati/ zavija kao zver“. Nakon opisa porođajnih muka, Svirščinjska postavlja logično pitanje: „Koji li je đavo/ izmislio svet“, presazdajući tako stari teološki problem teodikeje iz novog, ženskog ugla. Svet koji je ovako ustrojen da žena mora da rađa dete u najstrašnijim mukama, nije mogao da stvori dobri Bog, on je delo đavola, odnosno zlog demijurga. U ranijim postavkama ovog problema obično se navodio primer besmislene patnje dece, na primer kod Dostojevskog u „Braći Karamazovima“, u čuvenom razgovoru Ivana i Aljoše. Svirščinjska ne vraća ulaznicu Bogu zbog toga što nevina deca pate, već zato što je svet tako ustrojen da majke strahovito pate donoseći decu na svet. Zaključak je isti, ali je perspektiva obrnuta – specifično ženska.

Baveći se ženskim iskustvima, Svirščinjska ispisuje pravu malu pesničku revoluciju, fokusirajući se na teme koje nisu bile previše zastupljene ni u poeziji pesnika muškaraca. Takva tema je, recimo, staračka erotika u dirljivoj pesmi „Najveća ljubav“ koju vredi navesti u celini: „Ima šezdeset godina. Proživljava/ najveću ljubav svog života.// Šeta s dragim podruku,/ vetar razvejava njihove sede vlasi.// Njen dragi kaže:/ - Kosa ti je poput bisera.// Njena deca kažu:/ - Matora ludača“. Strašna je ova pesma u svom plemenitom opisu staračke ljubavi, prezrene čak i od dece zaljubljene žene, koja se drže nasleđene predrasude da je ljubav rezervisana za mlade, a da na nju starice i starci nemaju pravo.

Kakav je tretman starih žena u dominantnoj kulturnoj matrici Svirščinjska pokazuje u pesmi „Stara žena“ u kojoj veli: „O njenim erotskim žudnjama/ pisale su hiljade humorista./ Najgenijalniji među njima/ ušli su u školsku lektiru“. Na tom sitnom detalju vidi se kao na dlanu protiv čega je sve ustala pesnikinja svojom zbirkom „Ja sam žena“ po kojoj je i srpsko izdanje izabranih pesama dobilo ime.

Varšavski ustanak, trideset godina kasnije

Svirščinjska je bila učesnica Varšavskog ustanka 1944. godine, a to svoje jezivo iskustvo uspela je da poetski uobliči tek trideset godina kasnije u zbirci „Gradila sam barikadu“ (1974). O toj knjizi piše Česlav Miloš u navedenom eseju: „To je najsažetija vrsta mimeze: stvarni događaji, u pojedinostima i intenzitetu kako ih je zapamtila, od presudnog su značaja i određuju način i sredstva umetničkog oblikovanja. Očigledna je namera pesnikinje da sažima, stoga koristi samo probrane, suštastvene reči i izraze bez ikakvih poređenja ili metafore“. Svedenim, strogim, gotovo reporterskim stilom pesnikinja beleži prizore strave iz Varšave, dokumentujući užas rata.

Ređaju se pred čitaočevim širom otvorenim očima likovi iz Varšavskog ustanka: čovek koji je pet dana i noći, priklješten gredom, čekao da mu se sruči četvorospratnica na glavu da bi tek šestog dana poludeo; petnaestogodišnji Vjeska Rosinski, najbolji iz poljskog, koji je jurišao s pištoljem na neprijatelja, ali je poginuo jer je oklevao da mu puca u oči; čovek koji je pijan nastradao na barikadi, da bi njegovoj majci rekli kako je poginuo kao junak; žena koja je spavala s leševima pod istim ćebetom izvinjavajući im se što je živa; kurir koji saopštava roditeljima kako im sin, vojnik umire u bolnici; žena koja trči ulicom u plamenu, bojeći se onoga što vatra govori; žena koja želi da ode u smrt umesto svog muškarca; žena koja odbija da drugoj ženi da dva krompira – jer druga ima gladnu majku, a prva gladnu decu; nemački oficir koji ulazi u polusrušenu, napuštenu kuću i svira Šopena na klaviru... To su pesme pisane rukom pesnikinje koja je jednom čekala sat vremena da bude pogubljena.

Istinska vezanost za tuđu muku

Jedna od najpotresnijih pesama u ovoj zbirci, pesma koja govori o neizmernim dubinama ljudske dobrote u koju smo prestali da verujemo, nosi naslov „Četrnaestogodišnja bolničarka razmišlja dok tone u stan“. Svedočanstvo ljudske veličine treba navesti u celini: „Volela bih da svi meci na svetu/ pogode mene,/ pa da ne mogu pogoditi više nikog.// I da umrem onoliko puta/ koliko je ljudi na svetu,/ pa da više ne moraju oni da umiru,/ čak ni Nemci.// I da ljudi nikad ne saznaju/ da sam ja umrla umesto njih,/ da se ne bi rastužili“.

Svirščinjska je bila bolničarka u Varšavskom ustanku, imala je malo više godina od junakinje ove pesme (rođena je 1909. godine), ali ne bi me čudilo da je ova pesma njen tok misli iz vremena Drugog svetskog rata. Za pisanje ovakve poezije neophodna je nesvakidašnja sposobnost empatije. Što reče Danijel Dragojević u autopoetičkom zapisu “Veronikin rubac”, odgovarajući na pitanje šta je to angažovana književnost: “Prava riječ, pravi portret nastaje od istinske vezanosti za tuđu muku”.

Pesme koje pucaju od zdravlja

Na kraju bih naveo samo jedan primer specifičnog humora Ane Svirščinjske, pesmu „Ja protestujem“: „Umiranje je/ posao najteži/ od svih.// Stari i bolesni/ treba da budu toga pošteđeni“. Malo je pesama u svetskoj književnosti koje na ovako sažet, lakonski, jezgrovit i ubedljiv način izražavaju protest protiv poretka sveta, protiv nepravde koja nije posledica ljudskog delovanja, već je utkana u sam način postojanja čoveka i čini srž ljudske situacije.

Za razliku od poezije koja se ne oseća baš najbolje, u knjizi Ane Svirščinjske nalaze se pesme koje pucaju od zdravlja. Njena poezija možda ne liči na uobičajene predstave koje imamo o savremenoj poeziji, ali zato premošćuje veštačku provaliju između pesnika i ljudske porodice. Govori o nama, krhkim ljudskim bićima na vetrometini sveta, i obraća se svakome od nas. U knjizi Ane Svirščinjske može se pronaći jedan od mogućih odgovara na ono Bretonovo sudbinsko pitanje – „kako primiti neprimljivi položaj čoveka“. A to je najviše što poezija može da učini.     

 

 

 

 

 

Komentari (0)

POŠALJI KOMENTAR