Danica Drašković: PRAVOSLAVNI IRAN

Diktator Milošević je odbio posmatrače na Drini. To je pitanje suvereniteta države, kaže se u saopštenju. To kaže onaj isti Milošević koji je pre dve godine na Londonskoj konferenciji sam predlagao posmatrače na Drini i čak tražio da oficiri Unprofora uđu u srpsku vojsku i kontrolišu da li Srbija šalje oružje.

Odbijanju posmatrača na Drini sigurno su doprineli i tajno-javni razgovori našeg diktatora sa patrijarhom i članovima Sinoda. Mora da su mu gadno zapretili kada je posle blokade Srba na Drini ovom odlukom blokirao samog sebe. Na lepoj Miločerskoj plaži sunčam prošlogodišnje povrede i čitam. U Ninu, Žarko Gavrilović, zavodnik maloletnica i sveštenik, kaže da je neko u Sinodu Pravoslavne crkve predlagao ekskomuniciranje iz crkve Vuka i Slobe.

Kakav Sinod takvi i predlozi.

Oni pre liče na ratni štab osvajačke vojske nego na Sinod hrišćanske crkve. Otvoreno propovedajući pravoslavni džihad, rat i osvajanje teritorija, rušenje džamija i etničko čišćenje, pre će sebe ekskomunicirati iz hrišćanstva nego Vuka iz pravoslavne crkve.

Da vidimo ko su ti članovi Sinoda.

Vladika sarajevski Vladislav, prvih dana rata pobegao je iz Sarajeva na Pale zajedno sa svim sveštenicima. Nije ga interesovalo što je u Sarajevu ostavio 200 hiljada Srba niti je ikada digao glas protesta zbog granatiranja tih ljudi sa okolnih brda. Isto je učinio i vladika zagrebački Jovan, pobegavši iz Zagreba u Beograd odmah na početku rata, ne vodeći računa o stotinama hiljada Srba koji su ostali u njegovoj eparhiji. A za vreme Drugog svetskog rata, pod ustaškom vlašću, nijedan srpski vladika nije napustio svoj narod ni iz Zagreba, ni iz Sarajeva, ni iz Tuzle.

Ostali su sa narodom do kraja rata.

Vladika crnogorski Amfilohije, gladi bradu i priča sa osmehom i zadovoljstvom da na području od Drine do Une nema više ni jedne džamije. Tuzlanski vladika Vasilije Kačavenda pripoveda po Srbiji kako oni čiste muslimanska sela. Kaže da je u tuzlanskoj eparhiji pre rata bilo oko 300 hiljada Muslimana, a da ih je sada ostalo oko 20 hiljada. „Taj ostatak čistimo tako što mobilišemo Muslimane u našu vojsku, a odmah potom u selo ulaze kamioni u koje utovarujemo njihove porodice i deportujemo ih do borbenih linija. Tu im kažemo da moraju da beže kod njihovih koji su na drugoj strani. Kada oni počnu da zapomažu i govore da ne žele da idu iz svojih kuća i imanja, te pokazuju sveže krštenice da su prešli u pravoslavlje, naši im pripucaju sa leđa i nateraju ih u beg prema muslimanskim rovovima, odakle najčešće bivaju dočekani paljbom. Tako potpuno očistimo selo".

Ovog vladike se i ja sećam sa jednog susreta na aerodromu 1991. godine. Putovao je u Atinu sa još nekim vladikama i pričao pred velikom grupom ljudi da ide tamo da nabavi „ono od čega se živi" - oružje.

Pre rata su se spremali za rat.

A vladika Atanasije Jeftić traži borbu do poslednjeg Srbina. Učenik Justina Popovića, od duhovnika preobrazio se u ratnika. To je njegovo ljudsko pravo i da se razumeti. Ali, tada je dužan da skine svoju svešteničku odeždu i odloži krst iz ruke. To mu nalaže njegova crkva i njeni kanoni. Kada se pop Luka Lazarević pridružio Karađorđu u Prvom srpskom ustanku rekao je: „Uzimam pušku a krst odlažem, to dvoje ne može za-jedno". Isto je učinio i pop Momčilo Đujić u poslednjem ratu. Kada skinu odežde idu u prve borbene redo­ve, što se očekuje i od gospodina Jeftića i ostalih vladika koji pričaju o nebeskoj Srbiji i pričešćuju ostatak naroda za totalno izginuće. I da dele jednu paštetu sa ostalim borcima na frontu, da prodaju najnovije modele „mercedesa" kojim se voze sa gozbe na gozbu, da se žrtvuju za ono za šta se zalažu.

Njima to ne pada na pamet. Oni izdaju saopštenja, zasedaju na sinodima, huškaju na još veći rat i narodnu nesreću. Umesto, kako uči pravoslavlje, da propovedaju ljubav, pokajanje, pomirenje, život i praštanje, oni govore jezikom Arkana i nije nimalo slučajno da je on često u njihovom društvu. Prati Amfilohija na Cetinje, drži govor vernicima ispred manastira u Nikšiću i govori javno da mu je patrijarh komandant. Čega? Zločina koje je počinio po Bosni? Jer, drugoga kod njega nema, ni ljubavi, ni pokajanja, niti bilo čega o čemu patrijarh govori.

Ja ne pristajem na to.

Ne pristaju ni mnogi vernici naše crkve. Zato, umesto Vuka, neka mene ekskomuniciraju iz crkve. Neće mi biti žao. Duhovno nisam sa njima, a ako oni koji to govore čine crkvu, nisam ni u toj crkvi. Ne želim da živim u pravoslavnom Iranu.
U jednoj od naših bolnica nedavno je lečen mladić od 19 godina koji je na ratištu izgubio obe noge i obe ruke. Beskrajno nesrećan, nije mislio na sebe; ponudio je lekaru da na televiziji govori protiv rata. „Kada me vide ovakvog političari, prestaće rat", rekao je.
Trebalo je da ga vide i naše vladike, mislim ja.

Volela bih čuti njihov mogući razgovor sa tim dečakom, koji svojom nesrećom želi da zaustavi nesreću. Htela bih čuti šta bi mu to naša crkva ponudila duhovno dovoljno vredno izgubljenih nogu i ruku. Kako bi mu objasnile vladike da moramo svi da izginemo, da izgubimo i noge i ruke i glave za nešto samo njima znano. Nešto o čemu maštaju u „mercedesima" kojima putuju.
Moja crkva, moj vladika, moje pravoslavlje je taj dečak i njegova beskrajna ljubav prema bližnjemu, njegov oproštaj i želja da zaustavi zlo svojom ogoljenom trupinom. Umro je.

Zbog njega, zbog mene, zbog mnogih mladosti pod zemljom, uništenih porodica, srušenih kuća i sveopšte narodne nesreće, pitam se kako da mi preživimo otadžbinu. Svima nam je dosta ova koja svakih 50 godina traži od naroda danak u krvi, traži izginuće, nesreću, beskrajne žrtve. Već vekovima ne može ni jedna generacija u ovoj zemlji proživeti u miru, ne može otac da napravi kuću i ostavi sinu, da kada se rodi ima šta i da nasledi, kao u drugim srećnim otadžbinama. Gledala sam u Italiji, Francuskoj, Engleskoj, kuće u kojima je jedna porodica živela stotinama godina. Mi ne stvaramo ni porodičnu, ni nacionalnu stabilnost i bogatstvo, nego samo nesreću, bedu, ruševine, glad i smrt, a sve to svaka generacija čini za otadžbinu i u njeno ime.

To druge otadžbine ne rade, pa je sigurno u našoj otadžbini, njenoj istoriji, tradiciji, kulturi neka greška.
I u njenoj crkvi, odnosno u ljudima koji čine tu crkvu. Nemoćni da se izborimo za bolju otadžbinu ostaje nam samo da je preživimo.

(Tekst je objavljen u Srpskoj reči 29. avgusta 1994. i u knjizi Neću da ćutim, Danice Drašković)