Ko je bio predsjednik Srbije, a ko njegov stvarni šef?

Piše: Zoran Ostojić

Kratka istorija Srbije 21.veka u nekoliko slika

Istorija Srbije prepuna je ubistava vladara, prevrata, zavera, državnih udara i vojnih pučeva. Poslednji državni udar, kome je prethodilo ubistvo Predsednika vlade Srbije Zorana Đinđića, desilo se pre sedamnaest godina. Neposredni izvršioci bili su državni službenici Miloševićeve duboke države, a udar je uspeo, jer su novi ljudi koji su došli na vlast promenili spoljno-političku orjentaciju zemlje.

Umesto evro-atlanskih integracija Srbije što je bio cilj Vlade Zorana Đinđića, ostale su samo evropske integracije. U polu rečenici jedne od brojnih rezolucija o Kosovu, kao odgovor na, zna se čiji neželjeni prijem Srbije u Partnerstvo za mir, ubačena je 2007. godine floskula o „vojnoj neutralnosti Srbije“.

Takođe je i rešavanje kosovskog problema uspešno blokirano. Prvo mantrom „Više od autonomije – manje od nezavisnosti“ što je bio opis stanja iz 1999. kada je Kosovo, posle vojnog (Kumanovski sporazum) i poličkog poraza Srbije (Rezolucija 1244), postalo protektorat UN. A rezolucija upravo govori da je takvo stanje neodrživo i da se mora naći „konačno rešenje“.

Od 2008. kada je Kosovo proglasilo nezavisnost na osnovu rezolucije 1244 i Ahtisarijevog plana o „nadgledanoj nezavisnosti“ nastavilo se novom mantrom „I Kosovo i Evropa“. Uprkos činjenici da je ogromna većina država od koje zavise evropske integracije Srbije, odmah priznalo Kosovo kao novu državu.

Treći poraz, pravni, desio se na Međunarodnom sudu pravde (MSP) kada je zatraženo mišljenje o legalnosti proglašenja kosovske nezavisnosti. To mišljenje je bilo potrebno više Rusiji nego Srbiji. Jer bez njega Putin ne bi mogao da ponavlja - „ako može Kosovo, zašto ne može Krim!“. Doduše i bez tog mišljenja MSP, pozicija Srbije, zbog Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244, ne bi bila drukčija, ali Putin ne bi imao to mišljenje MSP-a kao svoj „argument“ za pokušaj da legalizuje privremenu okupaciju Krima...

Dražavni udar iz 2003. je omogućio i da se najvrednija imovina države, Nafna industrija Srbije (NIS), proda mimo zakona, direktnom pogodbom, umesto na tenderu. I to za cenu po kojoj su prodate Robne kuće Beograd.

Time je stranoj državi predata u ruke struktura kojom uvek može da se pokuša da destabilizuje Vladu Srbije. Ostaje nam nada da taj scenario nećemo videti pre nacionalizacije, koja je uslov za buduću poštenu i zakonitu privatizaciju NIS-a.

Na kraju, postđinđićevska vlast nad Srbijom uporno je izbegavala da sprovede u potpunosti Rezoluciju 1244 i ukine „paralelne strukture na Kosovu“- posebno severno od Ibra. Nemačkoj kancelarki Angeli Merkel prekipelo je kada je nemački vojnik iz sastava KFOR-a, tokom nereda na severu Kosova 2011. ubijen od policajca koji je primao platu iz Budžata Srbije. Tadašnji predsednik Srbije i DS-a zbog toga je izgubio podršku zapada. I Toma Nikolić je 2012. godine iz trećeg pokušaja pobedio je Borisa Tadića. Bio je to njegov ukupno peti pokušaj da postane Predsednik Srbije.

Kako Nikolić nije predmet ovog teksta nećemo se baviti ni njegovom žaljom „da bi voleo da Srbija bude ruska gubernija“, niti njegovim izjvama da „pred Putinom nema tajni“. Niti predlogom rešanje Kosova iz 2013. da NATO trupe na Kosovu (koje su tamo po Rezoluciji 1244) zamene „vojske Srbije i Albanije“. Taj pokušaj da se Srbija uvuče u pravljenje Velike Albanije bez severa Kosova, tada su osujetili premijer Dačić i Prvi podpredsdnik vlade (PPV) Vučić.

I za to su njih dvojica, od perjanice građanske Srbije bili proglašeni „De Golom i Čerčilom“. Pohvale su bile na mestu, mada zaista preterane. Ali nesporna je činjenica da su tek Briselskim sporazumima „De Gol i Čerčil“ posle 14 godina u potpunosti primenili Rezoluciju 1244 UN koja je inače, kao pravno obavezujuća, iznad Ustava Srbije.

Vratimo se ljudima koji su, zbog Zvezdana Jovanovića i njegovog društva, došli u poziciju da posle 12. marta 2003. u Srbiji donose odluke. A od tih odluka pomenuo sam samo najvažnije.

Onaj koji je seo u Đinđićevu premijersku fotelju (i u njoj bio do 2008.) nije takođe predmet ovog teksta. Odavno je u penziji, stvarnoj i političkoj. Jedino što ga čeka u budućnosti je da se pojavi, bar kao svedok, na suđenju za političku pozadinu atentata od 12. marta 2003. Miloševićeva „duboka država“ mu je omogućila da se, bez sankcija, ne odazove prethodnom sudskom pozivu. A svakako da će morati bar da svedoči o paljenju Ambasade SAD februara 2008. Koja je, dok je on vodio Vladu, tog dana 18. februara 2008. ostala bez zaštite uprkos jasnoj bezbednosnoj pretnji.

I od Koštunice dođosmo do Borisa Tadića.

Zbog pritisaka iz Vojske da ministar odbrane ne bude Živković već Tadić, Đinđić je u februaru 2003. odlučio da Tadića pošalje za ambasadora u Peking. Odgovor na tu odluku bio je 12. mart, koji je Tadića ipak doveo na funkciju Ministra odbrane SCG (umesto Zorana Živkovića koji je morao da preuzme funkciju Predsednika Vlade Srbije). Već sledeće godine sa te „odskočne daske“ Tadić je postao i Predsednk Srbije.

Na višegodišnjem suđenju ubicama Zorana Đinđića, on se pojavio se samo jednom. Pri kraju suđenja, kada je svedočio član obezbeđenja Zorana Đinđića. Taj je, još uvek uplašen i zbunjen što je i on pogođen, branio optužene (kasnije i osuđene) teorijom o „trećem metku“. Da sada ne ulazimo u Tadićevu ulogu u zabrani i uništavanje tiraža knjige „Vojna tajna“.

Za dve godine (ako ne i ranije) biće održani predsednički izbori u Srbiji. Vučić će imati pravo da se ponovo kandiduje za drugi, ustavni, mandat. I baš kad je izgledalo da će Vučiću protivkandidat Saveza za Srbiju biti Boris Tadić usledio je šok. Mlađan Đorđević, za koga funcioner DS (Kena) kažu da je agent ruske službe, „najbolji je kandidat za budućeg Predsednika Srbije“ saopštio je Đilasov porparol pre desetak dana. Izgleda da Dragan Đilas time poručuje Tadiću da na njega ne računaju. Jer je još 2012. Toma Nikolić po povratku iz Moskve izjavio kako mu je Putin poručio „ da pozdravi Tadića“. Po sistemu – „što smo od njega očekivali to smo i dobili. Sada imamo nove igrače“.

I sve to ide u rok službe, da pomenuti Mlađan Đorđević nije godinama bio savetnik upravo Predsednika Srbije Borisa Tadića. Kako je moguće da je Đilasu savetnik, makar bio i njegov kum, bolji kandidat od bivšeg predsednika koji je dva puta (2004. i 2008.) na predsedničkim izborima pobedio ozbiljnog protivnika, Tomu Nikolića?

Jedino logično objašnjenje je sledeće. Vučić je ozbiljniji protivnik od Nikolića. Zato i protivkandidat mora da bude jači od Tadića. A to može da bude samo njegov šef koji uz to nije kompromitovan kao Tadić! Čovek koji je ideolog Saveza za Srbiju, osnivač Dveri, čovek koji je priveo DS Dverima (ili obrnuto). Čovek koji sa velikim uticajem u SPC (ako i u Srbiji zatrebaju litije). Čovek koji ima „otvorena vrata“ u Moskvi, a koji će uzeti više birača „građanske Srbije“ od kompromitovanog Tadića.

Jednom rečiju šef onoga za koga smo osam godina mislili da je Predsednik Srbije.

A smešan nam je bio hladnoratovski stereotip da je u instalacijama te vrste stvarni šef uvek sporedan lik (ložač, portir, čistačica, sekretar, savetnik). Nikad onaj ko je zvanično glavni.

Ali suština je da oni žele da i dalje imaju svoja dva kandidata u drugom krugu, kao i do sada.

Od nas zavisi da li će to i dalje moći.