22 °

max 32 ° / min 21 °

Subota

08.08.

32° / 21°

Nedjelja

09.08.

34° / 23°

Ponedjeljak

10.08.

34° / 22°

Utorak

11.08.

34° / 22°

Srijeda

12.08.

33° / 22°

Četvrtak

13.08.

33° / 22°

Petak

14.08.

33° / 22°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Obešena žena

Izvor: EPA/EFE

Stav

Comments 6

Autor: Antena M

  • Viber

Obešena žena

POVODOM SREBRENICE - TEKST OBJAVLjEN JE 31. JULA 1995. GODINE U KOLUMNI "SRPSKE REČI" AUTORA DANICE DRAŠKOVIĆ

U moru svakodnevnih smrti, među hiljadama ubijenih Srba, Hrvata i Muslimana u ovom predugom ratu jedna nedavna smrt zabolela me je do džigerice i oduzela mi nepovratno i nadu i mir i san.

Dok su se unezverene žene i deca Srebrenice kačili na kamione u pokretu bežeći od "humanog" generala Mladića i njegove vojske, tu, pored kamiona i pred kamerama svetskih televizija, obesila se jedna žena o granu jabuke ili šljive, pune plodova i života. Ceo svet je gledao trzaje njenih sirotinjskih nogu i direktan prenos jedne strašne smrti. Niko se na nju nije okrenuo dok se vešala, niko je nije ni pokušao sprečiti, ni "humana" srpska vojska, ni njeni rođaci, ni komšije, koji su bezglavo trčali okolo i gledali kako da produže svoj život i uđu u neki kamion spasa koji će ih odvesti u sledeću Srebrenicu, Žepu ili Goražde. Oni koji nisu uspeli da uđu u kamione završili su sa metkom u glavi u nekom jendeku pored puta kao "agresorska Muslimanska vojska", kaže nam naš reporter sa ratišta, a oni koji su uspeli završili su, verujem, isto tako, ali u drugom jendeku, malo dalje od Srebrenice.

Očito je došao kraj svakoj nadi da će to ubijanje prestati ili da će ga svet sprečiti.

Videla je sve to nesrećna žena koja se obesila, da skrati putovanje do inače izvesne i možda strašnije smrti koja je čeka, jer njen život i život svih onih koji putuju natovareni suzama, gladnom decom, sa delićem svoje kuće u zavežljaju - više nikoga ne interesuje.

Tog dana kada je ona prekratila sebi muke pred kamerama svetskih televizija i kada su na hiljade drugih poginuli u akciji "čišćenja terena", naša Srbija se bavila mnogo važnijim stvarima, kao i svet i njegova moćna štampa i javnost.
Žena našeg predsednika koja piše javni dnevnik i tako obaveštava narod šta je boli, čemu se nada, šta voli i koga mrzi, baš toga dana objavila je svoje najveće brige.

Nije pisala u dnevniku ni o razuzdanim srpskim vojnicima koji gaze i ubijaju sve pred sobom, ni o municiji iz Užica koja na tone ide iz Srbije za ubijanje, ni o mladićima mobilisanim po Srbiji da ubijaju po Bosni za potrebe vlasti, ni o tenkovskim jedinicama koje su početkom jula prešle Drinu iz Srbije da pomognu ubijanje, ni o nesrećama hiljada porodica koje lutaju rastavljene sa praznim očima i bez ikakve nade, sve to su nevažne teme, ona je pisala o večnoj temi, o ljubavnom trouglu, o nemoralu bračne prevare, o jednom lepom životu i braku koji propada zbog druge žene kratke suknje i pameti.

Taj njen problem i briga, njena muka i sekiracija, zabolela je mnogo i Srbiju i svet.

Na obešenu ženu koja je odlazeći iz života pred kamerama slučajno ušla u sve domove sveta i na uplakane konvoje očajnika niko se nije ni osvrnuo, svi su pisali o njoj i toj drugoj ženi iz bračnog trougla. Žene iz Srebrenice, žene Sarajeva, Goražda, Žepe... koje nemaju ljubavne brige već samo želju da odlože sigurnu smrt, nisu bile ničija tema, već su postale opterećenje i za nas i za ceo svet. Njihova nesreća i suze na očajnim izboranim licima dobile su protokolarnu pažnju medija i po koji uzdah ušuškanih domaćica dok je trajao kratki izveštaj sa ratišta, a odmah zatim ide zaborav i želja da ni to više ne gledaju, jer im kvari razgovore o ljubavima, razvodima, letovanjima, putovanjima. Verujem da, kao što žena predsednika Srbije o tome šta se događa u Bosni, ko živi a ko umire i da li će iko preživeti, više i ne razmišlja, kao što vidimo iz dnevnika, ne razmišljaju i ne žele da vide bilo šta odande mnoge žene i u Srbiji i u svetu.

To je pre i bolje od mene shvatila bezimena žena iz Srebrenice koja se obesila pored kamiona života, na kraju četvorogodišnjeg čekanja pravde, spasa i kazne za ubice. Na nju niko ne misli ni posle smrti, grob joj se neće znati kao ni sudbina porodice, dece, ako ih je imala, dok su je skidali sa grane "oslobodioci" sigurno nisu osetili sažaljenje već zadovoljstvo što je sama obavila njihov posao naručen od one koja u grobnici piše o ljubavi.

Nju niko nije ubio, a ubili smo je svi, pa slika njene smrti u prisustvu stotina ravnodušnih ljudi i pred očima celog ravnodušnog sveta, ostavlja kao testament pitanje da li smo mi zaista ljudi ili deo životinjskog sveta.

Za mene nema pitanja, osećam se kao životinja, to i jesam, jer za opstanak, za preživljavanje, pristajem da živim bez pobune u najlažnijoj zemlji sveta, u zemlji čiji narod i vlast slave smrt, rušenje i nesreću, a ubice stavljaju na tron pobednika. U zemlji čije oružje i ratnici svakodnevno uzimaju na stotine nečijih života i raduju se tome dok političari pričaju o miru; u zemlji koja bi većinom zadovoljno odahnula kada bi sutra, na primer, njena vojska i oružje pobili sve muslimane u Bosni, svako i poslednje njihovo dete, ženu i starca; u zemlji čiji reporteri sa ratišta se čude i sa negodovanjem izveštavaju preko ekrana televizije da je u osvojenoj Srebrenici bilo "čak 10.000 dece", jer zamislite, želi on da poruči svojim čuđenjem, oni se rađaju a ne umiru dobrovoljno; u zemlji čiji predsednik države izjavljuje za svetske novine "pobiću ih sve, te proklete lažove", govoreći o srpskim političarima u Bosni, a govoreći tako i da je pobio mnoge do sada koji su mu zasmetali i da će ih ubijati i dalje, dok mu žena piše o cvrčku i cveću sa nogama u krvi svog naroda i suseda, a svet podržava politiku koju vodi; u zemlji u kojoj o komunizmu i ravnopravnosti govore oni koji stanuju u tuđim otetim kućama i opljačkanim narodnim novcem žive život u stilu zapadnih bogataša, kapitalista, dok narod oko njih bukvalno umire od gladi i bede; u zemlji u kojoj sveštenici služe đavolu a ne Bogu, propovedajući mržnju među ljudima i narodima i pozivajući u rat i ubijanje; u zemlji čija reprezentacija igra samo za Srbe iako u državi živi skoro 40% onih koji to nisu a želeli bi da se raduju pobedi; u zemlji koja peva "Hej Sloveni još ste živi", kao svoju himnu smrti za one koji nisu Sloveni a žive tu pored nas.

U takvoj zemlji ne žive ljudi, oni odlaze ili se obese o prvu granu, kao bezimena žena iz Srebrenice, a teško da ima mnogo ljudi i u svetu koji nam dozvoljavaju da ovakvi uopšte postojimo.

Ako postoji nebeska pravda, žena sa grane u Srebrenici, jedan od hiljada i hiljada pravednika koje smo razapeli na krst u ovom ratu, kao nekada Jevreji Isusa Hrista, doneće nam spasenje kroz strašnu kaznu koju smo zaslužili. Svi.

Komentari (6)

POŠALJI KOMENTAR

bajo

Ne brini . Niti jedan Srbin nece ovo procitati . Poslije prvog pasusa opsovace Danicu i nazvati je lažljivicom koja sve izmišlja . Tako je to . 1999 NATO nije usao u Bgd kao saveznici u Berlin i nista od osvješćenja . Opet bi oni ponovili isto , samo kad bi opet nasli nenaoruzan narod .

Jasminka

Vrlo dirljiva priča. Nema samo dokumentarnu ,vec i literarnu vrijednost.O moralnoj poruci i promišljanju o našoj "ljudskosti" da ne govorim.