18 °

max 23 ° / min 17 °

Srijeda

23.09.

23° / 17°

Četvrtak

24.09.

23° / 19°

Petak

25.09.

22° / 20°

Subota

26.09.

22° / 18°

Nedjelja

27.09.

18° / 15°

Ponedjeljak

28.09.

19° / 16°

Utorak

29.09.

22° / 15°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
SPC bi da Đukanović ljubi ruku Amfilohiju, kao Vučić Irineju

Stav

Comments 5

Autor: Antena M

  • Viber

SPC bi da Đukanović ljubi ruku Amfilohiju, kao Vučić Irineju

Za Antenu M piše: Aleksandar Sekulović

Već neko vreme uvrežio se manir da se uz kritiku Srbije i njenih vlasti obavezno dodaje i oštra kritika Crne Gore, sa posebnim osvrtom na „progon“ eparhije Srpske pravoslavne crkve od strane crnogorskih vlasti.

To se može primetiti kako kod nekih beogradskih „političkih analitičara“ i ozbiljnih novinara, tako i kod ljudi sa akademskim zvanjima iz Srbije ali i iz regiona, od kojih se jedan broj našao među potpisnicima tzv. Apela za spas SPC u Crnoj Gori.

 Ovaj čudan manir nema nikakvo racionalno objašnjenje jer, kada je predmet analize ili informisanja aktuelna situacija u jednoj zemlji, ne postoji obaveza da se argumentacija podupire ocenom stanja u nekoj drugoj zemlji.

A da zagonetka bude još veća, ta druga zemlja je redovno Crna Gora a ne, recimo, Nemačka, Francuska ili SAD sa kojima  Srbija inače voli da se   upoređuje po uspešnosti.

O motivima ovakvog pristupa mogu se praviti razne pretpostavke a jedan od njih može biti taj da je Crna Gora mala država koja nema kapacitete, kao recimo SAD, da svojim političkim protivnicima pleni njihovu imovinu ili blokira bankarske račune. Zato se Crna Gora  može vrlo bezbedno kritikovati bez bojazni od bilo kakvih negativnih posledica.

Ukoliko ona i pripreti nekom  „praznom puškom“ uvek joj se može osiono i nevaspitano odgovoriti „Tresem se od straha“, kao što je to nedavno Vučić uradio. S druge strane, istovremena kritika i Crne Gore stvara dobar alibi za objektivnost jer nam niko ne može prigovoriti da gajimo neki animozitet prema Srbiji ako, i to još oštrije, kritikujemo i Crnu Goru.

 Ali, najvažnije od svega jeste  činjenica da kritika Srbije, makar koliko osnovana i argumentovana, nanosi teške rane bolesnoj sujeti i narcisoidnosti državnih i crkvenih vođa Srbije, što izaziva njihovu žestoku reakciju u vidu anatema, prokletstava, bacanja čini i vradžbina i, što je najgore, optužbi za izdajstvo, autošovinizam i mržnju prema srpskom narodu pa čak, avaj, i prema Vučiću.

Da bi se to izbeglo potrebno je, po principu da „čaša žuči ište čašu meda“, kritici Srbije obavezno dodati kritiku Crne Gore, DPS-a i Đukanovića, odnosno nabrojati „zločine“ koji oni vrše prema srpskom narodu i prema SPC, što će sigurno znatno ublažiti bes srpskih zvaničnika, a crnogorski nam ionako ništa ne mogu.

Ilustrativan je u ovom pogledu nedavni intervju Danasu novinara Miodraga Šorića, šefa dopisništva Dojče vele, koji je, nakon iskaza da Srbiji nije mesto u Evropskoj uniji dok je Vučić na vlasti, požurio da nagrdi „režim u Podgorici“ zato što napada SPC a ona se „brani“. Doduše, za ovakav stav intervjuisanog treba imati razumevanja jer se on deklarisao kao aktivni vernik SPC, što znači da je za njega crkva nepogrešiva i uvek je u pravu.

On je, šta više, imao susret i sa patrijarhom Pavlom „zaista velikim čovekom crkve“, mada (da napravimo digresiju) to i nije baš neki argument jer su se sa Pavlom mnogi sretali, među njima i ratni zločinac Arkan koji je, kada su ga pitali ko mu je šef, odgovorio  „Patrijarh Pavle“. O tome kako su crkveni velikodostojnici na čelu sa Pavlom, tokom rata u Bosni a po svedočenju pukovnika Milutinovića, bili „u stalnoj misionarskoj akciji  motivisanja boraca i stanovništva za borbu“, nećemo ni govoriti.

Elem, poenta Šorićevog angažmana u korist SPC jeste njegov savet da bi „crkva imala mnogo jaču poziciju kada bi zatražila pomoć Zapada“.

Ovo je zaista senzacionalno otkriće! Da Srpska pravoslavna crkva, čije je rukovodeće načelo, kako ga je list Pravoslavlje definisao, „Srbi u Evropu da, Evropa u Srbe, ne daj Bože“, treba sada da pogazi svoje duhovno biće i obrati se za pomoć omrznutom i neprijateljskom Zapadu, to bi bilo ravno čudu.

A u antievropskoj i antizapadnoj SPC najradikalnija je upravo njena eparhija u Crnoj Gori i njen ostrašćeni vođa Amfilohije koji je  čak i opelo za ubijenog Zorana Đinđića iskoristio kako bi narodu poručio da će tako proći svako ko želi da Srbiju okrene Zapadu.

Suština sukoba SPC sa vlastima u Crnoj Gori jeste (da li u to treba bilo koga ubeđivati) nastojanje da se ta „srpska zemlja“ vrati u sastav Srbije, odnosno, kako je to u poznatom Apelu 88   rečeno, da se Crna Gora zadrži „pod beogradskim velikodržavnim patronatom“ i da se poništi njena prozapadna orijentacija.

O tome najbolje svedoči neuspeh pregovora crnogorskih vlasti sa Mitropolijom SPC. Vlada je najpre predložila da se primena, navodno spornog, zakona o slobodi veroispovesti odloži do odluke Ustavnog suda i odluke Evropskog suda za ljudska prava, ali je Mitropolija to glatko odbila pokazujući da je kompetentno pravno tumačenje laičkih organa uopšte ne interesuje. Na upravo propalim pregovorima Vlada je prihvatila sve zahteve SPC uz uslov da se ona  upiše u odgovarajući registar udruženja i organizacija, kao što se to radi u celom svetu, što je ponovo glatko odbijeno.

Mitropolija je svesna da bi svaki dogovor sa vlastima i svako smirivanje političkih tenzija, uoči parlamentarnih izbora 30. avgusta, bilo protumačeno kao uspeh DPS-a i pomoglo bi njenom izbornom trijumfu. Zbog toga za SPC ne dolazi u obzir ništa osim potpune kapitulacije vlasti i pretvaranja Crne Gore u teokratsku državu kakva je danas Srbija. Zahtev Mitropolije da se „država Crna Gora kod nje registruje“ do kraja je razgolitio njene manipulacije sa litijama i sa Zakonom o slobodi veroispovesti, njen srednjevekovni religiozni fanatizam i političku osionost zasnovanu na uverenju da iza nje stoji moćna  država Srbija.

  Do koje mere ide želja da SPC bude iznad države i mimo svih zakonskih normi pokazuje i činjenica da sveštenici SPC, čiji broj u Crnoj Gori ubrzano raste prilivom iz Srbije, Bosne i sa Kosova, odbijaju da prijave svoje boravište, što je obaveza svakog građanina, iz čega se rađa osnovana sumnja da li se zaista radi o sveštenim licima ili o nečem sasvim drugom.

Otuda nije teško predvideti dalje akcije SPC u Crnoj Gori: ona će nastaviti „da se brani“ sve dok se ne dođe do stanja čiji će simbol biti to da predsednik republike ljubi ruku mitropolitu, kako se to Danas radi u Srbiji gde predsednik Vučić, drastično kršeći Ustav, ljubi ruku patrijarhu, što je dovoljan razlog za pokretanje impičmenta.

Jednom rečju, protiv malene Crne Gore i njene okrenutosti Zapadu danas se vodi totalni hibridni rat,  neuspešno  prikriven pričom o progonu crkve, o slobodi veroispovesti i ljudskim pravima.

Crna Gora je postala žarišna tačka na kojoj se odvija civilizacijski sukob u kojem se odlučuje i o njenoj sudbini i o sudbini celog regiona. Zato je odbrana Crne Gore i njene državnosti od nasrtaja velikosrpskog nacionalizma i srednjevekovnog religioznog fanatizma nešto što se tiče svih građana Evrope.

Komentari (5)

POŠALJI KOMENTAR

Podrumar

zna se ko čije ruke ljubi iza zatvorenih vrata Vule je pozer i zna sta pali taj napaćeni narod

VILA CRNOGORSKA

Risto Radović najveće zlo koje je moglo da zadesi Crnu Goru i Crnogorce,no živimo u doba kad institucije prednjače i međunarodni sistemi inače bi se zaboravio svetac pop Maca i ostala bjelaško-četničko-fašistička braća. Dok god on nosi krst svetog Petra Cetinjskog,mi nećemo imati mira....

dejan v.

Objektivan i sazet prikaz aktuelne zbilje.CGora je uvijek kroz svoju istoriju i sada uvijek ucila i primjenjivala one manire koji su bili samo svojstveni njenom bicu.Od predsjefnika CGore svi upregnuti i spregnuti neprijatrlji CG mogu dobiti tradicionalnu pricest mjeru sake krupne SOLI