Posle Terazija

Za Antenu M piše: Jelena Đurović

Dragan Bursać dobro piše a sigurno može i da se potuče. I Nikolaidis, pretpostavljam. Mnogi se mladi i stariji novinari ovih dana javljaju za reč na temu trenutne političke realnosti u Crnoj Gori, i garant bi odgovorili na izazov kad bi im neko pripretio „jedan na jedan“. Na kraju krajeva, skoro svaki muškarac može drugom da udari čvrgu, da izvuče uši ili uruči vaspitnu ako je potrebno. Ja? Ja sam svilena. Stopalo 37, “visoka” 163 centimetara, gorim na suncu, vazda mi je hladno. Zato se već dugo odlučujem, lomim i vraćam kad treba da počnem pišem svoj pogled sa Terazija. Nisam okružena časnim džentlmenima, nekakvim vitezovima i finom gospodom, pa da bezbrižno iznosim stav dijaspore koju predstavljam. Ne umem da se bijem, nemam iza sebe redakciju, nisam zaštićena bela medvedica i državni trbuhozborac. Nisam naoružana. 

Zgrada u kojoj stanujem se nalazi u epicentru Beograda, imamo kamere ali u ulazu ponekad ne radi svetlo. Mogu da me sačekaju i mogu da me izlupaju. Sećate se naravno kako su „junaci mrklog mraka” napali generala Kapa koji je imao 90 godina? E tako. Ili da mi spopletu majku i da je povrede. Oni ne prezaju, a ja sam svesna sveta oko sebe. Zazirem, jer kad sam javno i sva zgrožena, napisala nešto protiv batina koji je dobio Jovo, odmah se u sjaju Fejsbuk gliba javila „kulturna elita“ ove države da me vređa i naziva najpogrdnijim imenima. Kakva kultura, takva i elita – bilo je tada, važi i danas. 

Bavim se i filmskom kritikom pa gledam puno filmova i serija. Nekad poželim da budem kao ti vrli hrabri protagonisti za koje navijam, hoću neustrašivost Oskara Šindlera ili Viljema Volasa. Svi oni imaju svoj trenutak zrenja, tačku preokreta, crvenu liniju. Moja nije ni Dritan, ni Zdravko, ni Medo, ni Risto. Čak nisu ni ovi neki prijatelji koji su to prestali da budu. Roletna mi pada na konkretne stvari, recimo snimak koji sam nedavno videla a gde mlada nada Draško Stanivuković tvrdi da Crnogorci ne postoje. To je nova polička dika Banja Luke, inače grada za koji sam emotivno vezana jer mi je jedan deo familije izbegao odande, što je druga tema. Gledam momenat kad ovaj momak pita Hadžifejzovića da li voditelj smatra da „postoje Crnogorci kao narod oduvjek ili je to proces montiranja nove nacije“, kao da je u pitanju emisija „Na rubu znanosti“ HRT pa se debatuje o tome da li postoje recimo Marsovci ili ima li života na prstenovima Saturna?

*

Kad sam bila dete nisam znala da pravilno izgovorim slova L, LJ i R. Godine sam provela kod logopeda i ispravili smo to. Moj otac Vukašin je voleo da se šali na taj račun, pa me tako odvede u Metropol kod svojih kolega advokata i sudija i pita me: „Šta si ti Jelena?“

„Cunogouvka“, odgovarala sam i oni su se kočili od smeha. 

Da bih vam stavila stvari u perspektivu, ovo se događa u Beogradu, u Jugoslaviji pre recimo 42 godine. Moj otac je bio Crnogorac, moj đed, moja baba. I onda dođe neki klinac koji veze sa nama nema, i počinje da se pita javno, naglas i sa punim pravom da li mi postojimo? Čekaj druže, stani polako. Nisam neko ko će vređati nazad, nisam osoba koja će se busati i pisati replike „ a dok ste vi bili Osmanlijski robovi mi smo…“ ili „ a taj tvoj entitet je zasnovan na…“  

Kako smo mi uopšte stigli do toga da neko pita da li postojimo? I gde ćemo odavde?

Prst na čelo, pa da se zapitam i šta se od Crnogoraca TAČNO želi? Gde to da idemo ako nemamo državu? Kako da se sakrijemo od raznih Draška, Boška, ljudi koji žive u paralelnoj realnosti, u pseudo-istoriji koju pišu Deretić, Dimitrijević, Ljušić? Čime se izvući iz živog blata u koje nas neprestano bacaju „balkaninfolozi“ svih boja i dezena? 

Ima jedna scena u filmu „Dan Nezavisnosti“ kad se vanzemaljci spuste na Zemlju a američki predsednik dolazi da pregovara sa njihovim vođom, jer mu nije jasno šta to ovi hoće… “Šta očekujete da uradimo?“, pita predsednik koga igra Bil Pulman. „Die!” (Umrite!) odgovara nedobroćudni gost. I ovo mi liči na to. Posprdni su i ironični kad se spomene ponovna borba u šumama i gorama naše zemlje ponosne. Ali šta nam preostaje ako smo glavni likovi u basni gde nam je Raković dodelio ulogu Crvenkapice? Da čekamo vuka? Pa neće moći. 

Sa 11 godina sam saznala i da sam sa majčine strane Jevrejka. Kao tinejdžerki mi je trebalo vremena da pomirim dva identiteta, shvatila sam da jedno ne isključuje drugo. Bila sam radoznala da upoznam obe svoje tradicije. Pokušavala da se što više obrazujem, budem aktivna i kao etnička Crnogorka i kao sekularna Jevrejka, ali da uvek poštujem državu u kojoj obitavam. Ne volim kad ljudi potežu fašizam i nacizam kao poređenje za svaku sitnicu, i stvarno retko koristim to u argumentaciji. Ipak, dugogodišnji aktivizam u okviru jevrejskog sveta se sastoji i u tome da se čita i zna opšta osnova, recimo i Stari i Novi zavet, ali Nürnberger Gesetze, rasistički zakoni koje su donosili nacisti.

Čitala sam i „Mein Kampf“ od korica do korica. Kada autor prvi put pominje naciju koju će godinama kasnije pokušati da istrebi on gleda loknice ispod crnog šešira i pita se „Da li je OVO Nemac?“. Treba sa tim biti precizan, ovde Godvinov zakon ne važi – u „slučaju Crnogorci“ točak civilizacije jeste donekle odmakao, ne stavljaju nas sve u isti obor i opcije postoje. Ako nisi naš, možeš da dokažeš lojalnost time što ćeš janičarski splačiniti i smećariti protiv svojih. Jevreji ipak nisu imali ni tu mogućnost, i zato je komparacija prejaka. Ali, znamo da prebrojavanje uskoro počinje, ne samo ono popisno za adaptaciju i asimilaciju, već i ovo kad se pita jesi li DOVOLJNO naš, čak iako si nam lutko na popisu bio odlikaš.  Zastrašivanje a potom i negacija postojanja čitave jedne nacije jeste put ka negaciji pojedinaca koji toj naciji pripadaju. Ili naprosto dovedeš nekoga do situacije da biti Crnogorac znači potpuno isto kao biti Narnićanin ili poticati iz Zemble. Samo ludi ljudi žive u fiktivnim kraljevstvima iz knjiga.

*

Taj isti Vukašin, Crnogorac, me je učio da se ugledam na hrabrije. Pričao mi je i pokazao ko su Ljubo Čupić, Atikus Finč, Lujo Davičo, Han Solo, Elen Ripli… Zato sada jesam deo Crnogorske nacionalne zajednice Beograd, male grupe ljudi bez krova nad glavom. Mi smo ponekad smetali svima, pa i u Crnoj Gori, jer smo bili glasni, jasni, ukazivali na rupe na putu koje su poslednjih godina postale krateri. Tražili smo pomoć od matice koja nam nikako nije stizala. Ali nastavljali smo da radimo koliko smo mogli, u neuslovima, uz dosta entuzijazma. Predsednik Zajednice Mirko Zečević i ja se i sada, tokom pandemije, s vremena na vreme nađemo na kafi. Kažem mu da me je ponekad strah i da mi je neprijatno, složi se Mirko ali njemu je lako – on ima skoro dva metra i šaku koja je kao moja glava. Nikšićanin, morali bi na njega bagerom. 

Vraćam se kući. Prolazim pored crnogorske ambasade silovane grafitima. Oko mog ulaza na zidovima namazano „da padne da osveži“, „Milo šiptare“… Gornji Dorćol. Crnogoraca je u Beogradu tek nešto više od 9000 (u Srbiji nas je ukupno oko 37.000) i sigurno to nije to rukopis dijaspore. To su podrepice neke službe ili samo neki kržljavci iskaljuju svoj atavistički frust kroz sprej, nešto im nedostaje – nisam psiholog, ali mogu da procenim. Dok prilazim zgradi setim se druge sezone serije „Pravi detektiv“ i policajke Ani Bezerides koja sa sobom uvek nosi nož, a to objašnjava time da svaki muškarac koliko god bio kljakav i šantav može da golim rukama povredi svaku ženu, priroda je tako uredila.

Gledam levo i desno dok ulazim u ulaz. I moram da se osvrnem oko sebe tri puta. I znam, moraću i tri hiljade puta.

Autorka je potpredsjednica CNZBG