Vazal Abazović kod gospodara Vučića

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Njegovo visočanstvo, kralj svih srpskih zemalja Aleksandar Prvi i Poslednji Vučić primio je u audijenciju svog lojalnog vazala, kneza od Crne Gore Dritana Abazovića. Tako bi glasila vest u neka davna, pradavna vremena. I sve bi odmah bilo jasno iz jedne rečenice: i ko je ko, i kakvi su zapravo odnosi Crne Gore i Srbije, i o kakvoj se to uspešnoj saradnji radi, i čemu Temeljni ugovor, Otvoreni Balkani ostali projekti od javne beznačajnosti.

A bio bi jasniji i sastanak Dritana Abazovića sa patrijarhom SPC Porfirijem. U vremena kad su postojali kraljevi i vazalni kneževi, kruna i tron bilisu temelji vladavine. Kralj je bio pomazanik Božji, a crkva prva saveznica zemaljske vlasti, najvažniji stub odbrane obesnih vladara i uzdanica u izrabljivanju kmetova, sebara i ostalih podanika.

Bog na nebu, kralj na zemlji – to je bilo geslo pod kojim su vlastela i černorisci držali stanovništvo u pokornosti, bedi i jadu. Država i crkva nisu bile odvojene, kao u današnjim demokratskim uređenjima, već su obitavale u simfoniji, s tim što se dobro znalo ko svira prvu violinu. U takvom sistemu logično je da vazal prilikom posete svom kralju, svrati i do Patrijaršije da i od duhovnog poglavara dobije uputstva za rad.

Poboljšanje podaničkih odnosa

U današnje vreme ova jednostavna suština zavijena je u hiljadu oblandi i velova, u drveni jezik zvaničnih saopštenja, u korektnost takozvanog objektivnog izveštavanja, u političko-birokratsku retoriku. Sve to zamagljuje realnost koja se mora tražiti između licemernih redova koje izgovaraju političari i novinarskih tekstova sklapanih u uverenju da su papagaj i fotokopir mašina vrhunska otelotvorenja objektivnosti.

Vučić je vrlo zadovoljan Abazovićevom posetom, o čemu je i govorio u obraćanju javnosti. “Verujem da ćemo moći da ostvarimo veliki napredak u odnosima Srbije i Crne Gore”,  rekao je predsednik Srbije. Osoba koja glumi premijerku, lutka na Vučićevom koncu pod imenom Ana Brnabić, priča o resetovanju odnosa dve zemlje. Po srbijanskim medijima odjekuje priča o novoj fazi odnosa Srbije i Crne Gore, najzad dolazi do poboljšanja zategnutih odnosa.

Srpski režim već godinama nastoji da destabilizuje Crnu Goru, protiv susedne zemlje vodi se kampanja po provladinim medijima takoreći bez prestanka, Crnogorci su za zvaničnu propagandu nepostojeća nacija, a Crna Gora nema pravo na samostalno i nezavisno postojanje, njoj je namenjena sudbina da bude utopljena u Srpski svet. Sve što podriva suverenost Crne Gore dobijalo je žestoku podršku u srpskoj političkoj nomenklaturi, a često je bivalo i inicirano iz Srbije, od litijaškog pokreta, pa do ustoličenja helikopterskog mitropolita Joanikija na Cetinju.

U interesu Srbije

Dakle, ako predsednik Vučić koji je predvodnik celog tog hegemonističkog projekta, govori o boljim odnosima, to može da znači samo jedno – da crnogorski zvaničnici pristaju na podređenu ulogu sopstvene zemlje. Kad Vučić hvali Abazovića, to je pohvala koju gospodar daje poniznom slugi. A vazal čini sve što je u njegovoj moći da gospodar bude zadovoljan. Dovoljno je samo pomenuti podršku inicijativi Otvoreni Balkan, toj jeftinoj zameni za evropsku perspektivu. Umesto da nastavi puten evropskih integracija na kojima je dogurala dalje od svih balkanskih zemalja, Crna Gora trebalo bi da se toga odrekne, iako je na samom pragu Evropske unije.

Crna Gora je otvorila sva poglavlja u pristupnim pregovorima, za razliku od Srbije koja se zaustavila na pola puta, i tapka u mestu već godinama, sa očiglednom namerom da nikada ne postane članica Evropske unije. Jasno je zašto Srbija pristaje na Otvoreni Balkan, njoj večna čekaonica odgovara, jer ne želi da bude deo evropske porodice, niti bi srpske vlasti da ikada urede sopstvenu državu. To je razumljivo – uređena demokratska država je smrt za naprednjake, presvučene radikale i sve druge autoritarce. Gurati Crnu Goru u društvo Srbije koju ne zanima evropski put nije u interesu Crne Gore, ali savršeno odgovara Vučiću koji bi po svaku cenu da spreči crnogorske evrointegracije. To je i u interesu Putinovog zločinačkog režima koji nastoji da drži koga god može van EU. Izvlačenje iz srpsko-ruskih ralja je od životnog interesa za građane Crne Gore, ali..

Sakralna baština na poklon

Sastanak sa duhovnim poglavarom Srpskog sveta protekao je u istom duhu. Patrijarh Porfirije bio je vidno zadovoljan, tekst Temeljnog ugovora je usaglašen, što će reći da su sve želje srpske crkve ispunjene, očekuje se potpisivanje u Crnoj Gori. Abazović je drobio nešto o sekularnoj državi, i to u trenutku kad se odriče celokupnog sakralnog nasleđa Crne Gore i poklanja ga instituciji druge države koja ima očigledno hegemonističke ambicije i na Crnu Goru gleda kao na svoju prćiju. Nije red da vazali dolaze u posetu gospodaru bez nekog velikog, dragocenog poklona. Abazović je bio na visini zadatka, darovao je ono što je najvrednije.

Pritom je SPC glavna poluga velikosrpske ideologije u Crnoj Gori, a i šire, njen vrh takođe negira državnost Crne Gore, ne priznaje crnogorsku naciju, a ne priznaje ni postojanje drugih nacija. SPC je još bila i uzdanica najkrvavijim ratnim zločincima koji su u ime Velike Srbije pobili na desetine hiljada civila, proterali stotine hiljada građana iz njihovih domova, uništili silne sakralne objekte, spalili sarajevsku biblioteku i počinili najstrašnije ratne zločine posle Drugog svetskog rata. I nikad se nije odrekla svog crnog nasleđa.

Sasvim očekivano od čoveka koji je mirno naredio bacanje suzavca u natprirodnim količinama i gađanje Cetinjana gumenim mecima, samo da bi omogućio Joanikiju da bude ustoličen u Cetinjskom manastiru. U društvu tog istog patrijarha Porfirija s kojim se sada sastao i dogovorio mirnu predaju crnogorske kulturne i sakralne baštine, uz usputno falsifikovanje istorije i potiranje svega crnogorskog. Malo je ovako lojalnih vazala bilo i u mračnom srednjem veku, a danas su prava retkost.

Zahvalni vlastelinčić

Abazović je stalno ponavljao kako u Srbiji oseća dobru volju i dobri duh. Divan čovek, i nadasve zahvalan moćnicima. Dešavale su se takve stvari. Vazal je toliko ponizan da nije baš siguran kako je ispunio volju gospodarevu do kraja, a i ćudljivi su ti kraljevi, nikad ne znaš da li si ih potpuno zadovoljio.

Dođe knez kod kralja, drhteći od straha pred samovoljnim satrapom, pa kad poseta prođe bez radikalnih posledica, kad sačuva glavu na ramenima, on iz zahvalnosti priča o dobrom duhu u vladarskom domu, o dobroj volji gospodarevoj i hvali ga na sva usta. Mogao je kralj da baci vazala psima da ga pojedu, mogao je živog da ga odere, mogao je da ga  rastrgne konj'ma na repove, mogao je da ga baci u tamnicu i drži ga tamo dok ne istrune, a on, u velikoj milosti svojoj, ništa od toga nije učinio, već je svom odanom podaniku rekao koju lepu reč. Kako da vlastelinčić ne bude zahvalan?

Pseća poniznost.

Navikli smo odavno na prizore poniznosti prema Vučiću, to je standardna procedura u dvorskoj etikeciji. Samo što ulogu poslušnih psića koji zahvalno ližu ruku koja ih tuče obično igraju funkcioneri Srpske napredne stranke, državni činovnici, oni kojima sudbina, bogatstvo i moć zavise od gazde. On ih je sve stvorio, izvukao ih je iz ništavila i od njih napravio bogatune i moćnike, on ih jednim potezom može vratiti odakle su došli, sve je tu logično. Međutim, da se predsednik vlade neke druge države ponaša kao Vučićev podanik, to do sada nismo viđali.

U zajedničkom obraćanju javnosti, stojeći pored predsednika Srbije, crnogorski premijer se pohvalio kako su već zajednički rešili jedan konkretan problem. Abazović je pitao Vučića da zaustavi maltretiranje građana Crne Gore na granici, a ovaj je to kolegijalno prihvatio, pa je naredio ministru policije da se s tim prekine, tako reče Abazović. Crnogorskog premijera Vučić je prekinuo u pola rečenice da bi ga ispravio: nije naredio, nego zamolio. Ne daj Bože da neko pomisli kako je Vučić autokrata koji drži svu vlast u svojim rukama, a državne funkcionere tretira kao kralj podanike ili kao general niže oficire.

Samo što nije ministar policije Aleksandar Vulin zlostavljao građane Crne Gore na svoju ruku, već po naređenju Aleksandra Vučića. I nije zlostavljao sve, već vrlo selektivno – uglavnom poslanike Skupštine Crne Gore koji su glasali za Rezoluciju o genocidu u Srebrenici. A Abazović je sav zahvalan nasilniku koji je velikodušno uslišio njegovu molbu da poslanike neće više maltretirati i ponižavati na granici.

Bilo je u istoriji podanika, kmetova, pa čak i robova koji su imali mnogo više ponosa i samopoštovanja od premijera Crne Gore.