Prijete ti, zemljo naša!

Za Antenu M piše: Montenegrina

Smetaš im ljepotom i čistotom. Kažu da si samo brdo crno, planina divlja. A hoće more tvoje. Svojim ga zovu. I more i dvorove tvoje prisvajaju, svijetu pokazuju kao ljepote svoje. Njegoša nam premještaju u srpske umove, tuđe biblioteke. Hoće i grob da mu raskopaju i stave neđe drugo. Prepisaše svo blago u svoje teftere i poslaše sluge da ruše sve što nosi ime crnogorsko.

Sirotice naša, ne plaši se da će te đeci tvojoj oteti. Ima nas dovoljno da te ne damo. Nikad te dali nismo, ni kad su jači nasrtali. Izašli smo na ulicu i ostaćemo tu. Tu ćemo te braniti. Jedino nam to ostade, da napravimo obruč da nam ne sruše kuću skroz, do temelja i ispod. Neki su neđe smislili ovaj zemljotres, što ruši malo po malo, dok kuća ne padne sama. Onda bi temelje iskopali i gradili na njima šta hoće. A hoće drugu istoriju, drugu državu, zastavu, himnu. Hoće ime da nam uzmu.

To se dešava nama, tebi majko naša, jedina nam kućo. Bacaju u blato tvoju zastavu i razvijaju tuđu na naše oči. Pjevaju tuđu himnu, tvoju ne znaju. Ubjeđuju đecu tvoju da nisu Crnogorci, da nisu đeca tvoja već srpska. Da su oduvjek bili oni - Srbi. Savjetuju nam da, ako nam je baš stalo, napravimo neki savjet, kao nacionalna manjina. Kažu - naša kuća više nije naša, već srpska.

U najvišem domu tvome lome te. Prepravljaju Ustav i zakone, brišu sve što im smeta. Niko više ne haje za pravni ni bilo koji poredak. Za poštovanje zakona i institucija koje smo stvorili da nas štite i čuvaju državni poredak i našu slobodu.

Đecu nam ćeraju. Mladi obrazovani ljudi traže posao po svijetu, boreći se za egzistenciju. Poplava je njihovih primitivnih i neobrazovanih vojnika koji grabe i uskaču đe god mogu, po zaslugama “oslobodilačke borbe”. Niko ne pita koji su razred završili, jedini kriterijum je boračka značka. Pa tako postaje u potpunosti dovoljno osnovno obrazovanje za savjetnika, čak i ministra. Vlastodržci bez diplome ili sa lažnom u džepu već uveliko pokazuju rezultate. Niko ništa ne zna. Dovode razne “eksperte”, dok oni pravi odlaze iz zemlje. Neznanje, nestručnost i želja za rušenjem svega, pa i Ustava, guraju nas niz strminu pa pravo u provaliju. Izvrnuta si naopačke zemljo, tresu te mrzitelji tvoji.

Morali smo izaći na ulicu, da progovorimo, da upozorimo, da nas vide, da nas čuju. A ipak mi se ponekad čini da i dalje stidljivo čuvamo ovu ljubav prema tebi, ovako veliku i snažnu, u svojim domovima i pokazujemo je najviše pred ekranima. Kada bismo je svu pustili sa mreža na ulicu, tek tada bi ustuknuli vojnici tuđeg neba. Razvedrilo bi iznad brda tvojih i plavetnilo bi nas obasjalo. Đeca bi ostala ođe, ne bi tražili koru hljeba po svijetu.

”Ostajte ođe, sunce tuđeg neba neće vas grijati kao što ovo grije”, reče pjesnik. A mi kažemo hoćemo,ostaćemo i izaći na pločnike ulica naših, zemlja nas zove. Ne dajmo da nestane, dok se o njoj budemo dopisivali i zastave joj po društvenim mrežama širili. Sve dok to ne uradimo, oni će rušiti.

Prijete. Treba im još malo vremena. Nama još manje. Nećemo dozvoliti da zakasnimo i dočekamo drugu zastavu i himnu. Oni prijete, mi pjevamo...

Ima nas! Za naše nebo! Za našu zemlju!