Nemojte nas miriti, ako Boga znate…

Vrlo svesno i sistematsko „perforiranje“ istorijskog pamćenja

Piše: Teofil Pančić

Bilo je već reakcija na intervju Balinta Pastora (zvanično šefa poslaničkog kluba Saveza vojvođanskih Mađara u Skupštini Srbije, nezvanično mlađeg partnera u porodičnoj političkoj manufakturi „Pastor i sin“) dat „Politici“, ali čini mi se da je u tim komentarima najmanje bilo dotaknuto ono što je u tom intervjuu najvažnije i – najskandaloznije.

Zašto je tome tako? Rekao bih, baš zato što smo tako „preformatirani“ da više ne vidimo najkrupnije teme i najdalekosežnije opasnosti, jer se iscrpljujemo u bavljenju penom dana.

Kako god bilo, Pastor Mlađi pokušao je da replicira kritičarima postavljanja „spomenika nevinim žrtvama u Novom Sadu 1944/45“, i nije se baš proslavio jer se bavio formalno-proceduralnim pitanjima i prebacivanjem odgovornosti, ukoliko je uopšte ima, na nekoga drugog, a da nije demantovao ništa od onoga što je suština stvari: da su se, po potkrepljenim tvrdnjama kritičara celog revizionističkog „projekta“, među nedužne žrtve prošvercovala i imena onih koji su sve samo ne nedužni.

Otpevao je, dakle, Pastor Junior uobičajeni tekst revizionističkih podvižnika, ništa tu novo nismo čuli, samo smo dobili potvrdu – ako je nekome još potrebna – da ništa od ovoga što se događa nije nečiji previd ili nepažnja, nego vrlo svesno i sistematsko „perforiranje“ istorijskog pamćenja u pravcu koji može odgovarati jedino zagovornicima antiantifašizma. Ma koliko slatkorečivo se i mađarski i srpski pastorčići ograđivali od te činjenice.

Nego, ima u tom intervjuu nešto drugo što ne bi smelo da prođe bez kritičkog osvrta, kao da je to što je izrečeno tobože neka ni po čemu diskutabilna istorijska činjenica.

U pravedničkoj ogorčenosti, iznenađenosti i uvređenosti zbog nepravednih napada i kritika „levo-liberalne opozicije“ (uzgred, kamo sreće da mi zaista imamo neku jaču i pažnje vredniju „levo-liberalnu opoziciju“…), Pastor Balint kaže i da je u više navrata skrenuo pažnju „da ovakvim nastupima dovode (oni „levo-liberalni opozicionari“, op. T. P.) u pitanje jedan proces koji je postignut pre devet godina, kada je došlo do istorijskog pomirenja srpskog i mađarskog naroda“.

Kako je, zaboga, do tog „pomirenja“ došlo?! „Zahvaljujući hrabrosti Aleksandra Vučića, Tomislava Nikolića, SNS-a i, s druge strane, SVM“.

Molim vas da obratite pažnju na logičke implikacije ove tvrdnje.

Najpre, izgleda po Pastoru Jr. da su „srpski narod“ i „mađarski narod“ u nekom trenutku bili u ratu jedan protiv drugog, mada mi to nismo znali (a bez rata i sukoba nema ni „pomirenja“, to je jasno). Naime, nikakva ozbiljna interpretacija onoga što se dešavalo tokom Drugog svetskog rata na tlu Vojvodine, ili od Hortijevih snaga okupirane Bačke, ne interpretira to tako prizemno i priprosto kao „sukob mađarskog i srpskog naroda“. To može proći u nekom lošijem bircuzu u posleponoćnim satima ili u proseravanjima fejsbučkih idiota, ali nije za ozbiljnu raspravu.

Drugo, čak i kad bismo, tek debate radi, s gađenjem pristali da se poslužimo takvim rečnikom – a to je nešto slično onome kad biste pristali da večerate iz očigledno prljavog tanjira, samo zato da ne uvredite domaćina – opet bi ostalo nejasno kako to Pastor misli da su „srpski narod“ i „mađarski narod“ u stanju makar i latentne zaraćenosti čekali na „pomirenje“ sve do pre devet godina, kada su se, hvala nebesima, pojavili vitezovi-spasioci iz SNS-a i SVM-a?

Ne znam za „srpski narod“ i „mađarski narod“, ali znam za Srbe i Mađare da su u posleratnoj Vojvodini i Jugoslaviji živeli ne samo u miru nego i u prilično solidnoj harmoniji, jedni pored drugih ali bogme i jedni sa drugima, o čemu svako od nas poseduje bezbroj dokaza iz vlastitog životnog iskustva, okruženja, vaspitanja, iz svega onoga što čini normalan život na jednom prostoru koji dele ljudi različitih nacionalnosti. Naravno da to nije bilo idealno, ali nigde ne postoji idealan tzv. suživot: zar ga ima u Belgiji, u Kvebeku, u Kataloniji, da i ne spominjemo, daleko im lepa kuća, Baskiju ili severnu Irsku? Nisu Vojvodina i SFRJ bile ništa gore, zapravo su u mnogo čemu bile bolje.

Nije li i sam Balint Pastor odrastao u takvom okruženju (i ne bi se reklo da mu je štagod falilo)? Naravno da jeste, ali je to morao da zaboravi najkasnije onda kada je pristao da umesto Srba i Mađara vidi „srpski narod“ i „mađarski narod“ kroz prizmu desnih kolektivističkih fantazama…

Onda su, međutim, došle mračne devedesete, a među jahačima te apokalipse vrlo istaknuto mesto imali su sadašnji mili SVM-ovi partneri, „hrabri“ Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić i ostala radikalska tevabija koja je manjinama u Vojvodini, pa tako i Mađarima, cinično nudila po sendvič za put napolje iz Vojvodine, bez povratne karte.

Pa ipak, uz sva iskušenja, preživeli su Srbi i Mađari, pa čak i „srpski narod“ i „mađarski narod“, i to zlo vreme a da se nisu digli jedni na druge, održavši se u ambijentu u najmanju ruku snošljivosti, a u bezbroj slučajeva razumevanja, podrške, saradnje; elementarne normalnosti u nenormalnim vremenima, ukratko. A potom i nastojali, posle 2000, da grade kakvo-takvo demokratsko društvo, onako kako su umeli i znali, veoma nesavršeno, ali svakako nesravnjivo bolje od onoga što mu je prethodilo.

Mađarska je prva, sa Orbanom, 2010. reterirala i krenula u rikverc, u pravcu nacionalističkog populizma i neoautoritarizma; Srbija je sledila, dve godine kasnije. U Srbiji su se na vlast vratili oni najgori iz devedesetih. SVM je, već naviknut da bude klijent svake mađarske vlasti, ovaj put, sa novim, revizionističkim Orbanom (koji je, dakle, revidirao i vlastitu političku mladost), vrlo entuzijastično krenuo da tercira i da se simbolički ali i sasvim opipljivo „ugrađuje“ u tu novu harmoniju, ne između Srba i Mađara (kojima ovakvi posrednici i „pomiritelji“ nisu trebali ni za q) nego između „srpskog naroda“ i „mađarskog naroda“.

I tako smo naposletku dobili „pomirenje“ o kojem mlađi od Pastora fantazira u javnom prostoru. „Pomirenje“ kojem nije prethodilo nikakvo „ratovanje“, u bilo kojem smislu reči.

Nacionalisti, međutim, uvek polaze od toga da su svojevrsni vlasnici svojih „naroda“: kada oni nisu usklađeni, onda i narodi „ratuju“, pa makar i simbolički; kada oni naprave dil, onda su se to „narodi pomirili“.

A jedino mizernije od toga da bi takav bašibozuk mogao da posvađa „srpski narod“ i „mađarski narod“ jeste ideja da bi im takav bašibozuk bio potreban da ih pomiri.