Život i priključenija episkopa B.

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Kada je B. postao vladika SPC u maloj varoši D. odmah se uselio u velelepni vladičanski dvor. Bila je to prostrana i lepa zgrada od kamena, pravi plemićki dom. Sve beše gospodstveno: episkopove odaje, saloni, sobe, veoma široko počasno dvorište sa šetalištem i arkadama, vrtovi zasađeni prekrasnim drvećem. Vladičanski dvor se nalazio tik pored varoške bolnice, tesne i oniske kuće s malom baštom. Episkop B. se u golemu zgradu uselio sa sestrom, belom monahinjom, i jednom služavkom. Tri dana nakon prispeća u novo mesto služenja, vladika je posetio bolnicu. Uverio se da je tamo sve skučeno, pretrpano, kreveti zbijeni, ima ih samo 26, kad izbije neka epidemija pacijenti maltene leže jedan na drugom.

Posle posete vladika zamoli upravnika bolnice da mu izvoli doći. Nakon obilaska palate i kraćeg raspitivanja o bolničkim mukama i nevoljama, episkop reče upravniku: “Posredi je, očigledno, neka greška. Vas je dvadeset šestoro u pet-šest malih soba. Nas je ovde troje, a imamo mesta za šezdesetoro. Greška je to, kažem vam. Vi ste greškom u mom stanu, a ja u vašem. Dajte vi meni moju kuću, a evo vam vaša.”

Blagajnik svih nevolja

Sutradan je obavljena selidba. Dana kad se uselio u bolničku zgradu, B. je pregledao sve vladičanske prihode i odredio novi način raspolaganja novcem. Za sebe je zadržao samo petnaesti deo prihoda, koliko je dovoljno za najskromniji mogući život, a ostalih 93 zarez nešto posto namenio je dobrotvornim društvima, domovima za siročad, stipendiranju učenika slabog imovnog stanja, bolnicama, siromašnima, ugroženima i potlačenima. I takav raspored prihoda zadržao je do svoje smrti.

Episkopovo dobročinstvo raščulo se po okolini, pa su ubrzo svi nagrnuli kod njega. I imućni i siromasi kucali su na vrata vladike B, jedni da traže milostinju, a drugi da je uruče. Za manje od godinu dana episkop postade upravnik svih dobročinstava i blagajnik svih nevolja. Kroz njegove ruke prolazile su znatne svote, ali ništa nije moglo promeniti način njegovog života, pa da uzme i najmanji suvišak za svoje lične potrebe. Daleko od toga. Pošto je uvek više nevolje dole nego čovekoljublja gore, sve je razdao, takoreći, još pre nego što je primio. Milostinja je padala kao voda na suvu zemlju; i mogao je da dobije novca koliko mu drago, nikada ga nije imao. Tada bi otkidao od samog sebe.

Redovno je obilazio celu eparhiju, pomagao novcem, rečju, delom, utehom, na svaki mogući način. Propovedao je s malo fraza, a puno slika, u nedostatku primera izmislio bi neku priču. Poučavao je pravoslavne vernike da budu milosrdni jedni drugima, da se međusobno pomažu, da zaborave na zađevice i čarkanja. Nije trpeo sujetu, tvrdičluk, osionost i bahatost bogatih. Kada je video čitulju za jednog uglednog sugrađanina, natrpanu svim mogućim titulama, počastima, ordenima i zaslugama pokojnikovim, episkop je uzviknuo: “Što smrt ima jaka leđa! Kakav joj golem tovar titula natovare i ona ga lako nosi, i kako se ljudi dosete da i grob iskoriste za svoju sujetu!”

Vika suvišnih stvari

Kada je jednom sreo imućnog industrijalca iz varoši, znamenitog po svom tvrdičluku, vladika mu priđe i udari ga po ramenu: “Gospodine, i vi treba nešto da mi udelite”. Škrtac se okrenu i jetko odgovori: “Vaše preosveštenstvo, i ja imam svoje siromahe”. Episkop mu na to reče: “Pa udelite mi onda njih”. Par puta su ga pozivali u nekakve crkvene komisije, na skupove sa ostalim vladikama, ali se tu ne bi dugo zadržavao. Nije se baš dopadao kolegama.

Jedne večeri, kada je bio u poseti jednom od svojih najčuvenijih kolega koji je uživao veliki ugled, dok je razgledao prebogati vladičanski dvor, omaklo mu se da kaže: “O, lepih li zidnih časovnika, lepih li tepiha, ručno rađenog nameštaja, kakva kolekcija originalnih umetničkih dela! O! Ne bih ja voleo da imam sve te suvišne stvari da mi neprestano zaglušuju uši vičući: ‘Ima gladnih! Ima onih kojima je hladno! Ima sirotinje! Ima sirotinje!’”

Onaj ko održava mrak

Prema svima se ponašao jednako. Kakav je bio sa ljudima iz visokog društva, takav je bio i sa ljudima iz naroda. Ništa nije osuđivao prenaglo, a da nije pre toga uzeo u obzir sve okolnosti. Uvek bi govorio: - Da vidimo najpre put kojim je prošla greška. Nazivajući samog sebe bivšim grešnikom, on nije znao za nepomirljivost strogog morala i prilično je glasno, ne mršteći obrve kao poneki svirepi poštenjaković, ispovedao načela koja bi se otprilike mogla ovako sažeti:

“Čovek ima na sebi telo, koje mu je u isti mah i teret i iskušenje. On ga nosi i pokorava mu se. On treba da pazi na njega, da ga obuzdava, da ga zauzdava, i da mu popusti tek u krajnjoj nuždi. Ako mu se pokori, onda u tome može biti i greha, ali takav je greh oprostiv. To je doduše pad, ali to je pad na kolena koji može završiti i molitvom. Biti svetac - to je izuzetak; biti pravednik - to je pravilo. Bludite, posrćite, grešite, ali budite pravednici.

Gledajući kako svet nadaje poviku i lako izražava gnušanje, rekao bi smešeći se: Vidi, vidi, i to mi je neko zločinstvo koje svak čini. Gle licemera kako su se pomamili i žure da što pre protestuju da bi tako sebe zaklonili!

Lako je opraštao ženama i sirotinji, na koje pada teret ljudskog društva. Govorio bi: Pogreške žena, dece, posluge, slabih, nevoljnih i neukih - to su pogreške muževa, očeva, gospodara, jakih, bogatih i učenih. Govorio bi i ovo: One koji ne znaju poučite što više možete. Društvo je krivo što ne daje svima dobro obrazovanje; ono je odgovorno za mrak koji proizvodi. Poneka je duša puna mraka, a greh se čini u mraku. Nije kriv onaj ko čini greh, već onaj ko održava mrak. 

Obrađivanje vrta

Vladiku B. ste mogli u svako doba pozvati bolesniku ili samrtniku. Smatrao je to svojom najvećom dužnošću i svojim najprečim zanimanjem. Porodice bez jednog ili oba roditelja nisu ga morale ni zvati, sam im je dolazio. Umeo je dugo da sedi i ćuti pokraj čoveka koji je izgubio voljenu ženu, ili pokraj majke kojoj je umrlo dete. I kao što je znao kad treba ćutati, isto je tako znao i kad treba govoriti. Nije on nastojao da ublaži bol zaboravom, nego da je nadom uveliča i udostoji. Govorio je: “Dobro pazite kako ćete pristupiti mrtvima. Ne mislite o onome što trune. Gledajte dobro, pa ćete videti u dubini neba živu svetlost vašeg dragog pokojnika”. Znao je da vera leči. Gledao je da posavetuje i umiri očajnika, pokazujući mu prstom čoveka koji mirno trpi, i da tugu koja gleda u grob preobrazi, pokazujući joj tugu koja gleda u zvezde.

Vreme koje mu je preostajalo preko hiljadu poslova, preko službi i molitava, posvećivao je nevoljnima, bolesnima i ucveljenima; a vreme što bi mu preostajalo od ucveljenih, bolnih i nevoljnih posvećivao bi radu. Čas je okopavao vrt, čas je čitao ili pisao. Za oba ova posla imao je isti izraz; i jedno i drugo značilo je njemu obrađivati vrt. “Um je vrt” govorio bi.

Poneki cvet na zemlji i sve zvezde na nebu

Noću je često ostajao budan, pa bi šetao po bašti, među drvećem, živicama i cvećem. Tu je bio sam sa sobom, udubljen u misli, tih, zadivljen, ganut u mraku vidljivim lepotama zvezda i nevidljivim lepotama Božjim, otvarajući dušu mislima što dolaze iz nepoznatog. U tim časovima, kada je nudio svoje srce, u istom času kada noćno cveće nudi svoje mirise, upaljen kao svetiljka u središtu zvezdane noći, ushićen usred sveopšteg blistanja prirode, on možda ni sam ne bi bio mogao reći šta se događalo u njegovoj duši. Osećao je da se nešto od njega otkida i da nešto silazi u njega. Tajanstvena razmena između ponora duše i ponora svemira.

Razmišljao je o veličini i o prisutnosti Boga; o budućoj večnosti, toj potresnoj tajni; o prošloj večnosti, tajni još potresnijoj; o svim beskonačnostima koje su se razmimoilazile pred njegovim očima na sve strane; i ne tražeći da razume nerazumljivo, on ga je posmatrao. On nije proučavao Boga, napajao se njegovim sjajem.

Seo bi na drvenu klupu, naslonjenu na prastaru senicu, i posmatrao nebeska tela kroz tanke senke i siluete voćaka. To četvrt jutra zemlje, tako siromaški zasađeno, zatrpano srušenim zidovima i šupama, bilo mu je drago i dovoljno. Šta je više trebalo tom starcu koji je slobodne časove života, u kome je bilo tako malo slobodnog vremena, trošio na vrtlarstvo danju i na posmatranje svemira noću? Imao je svoj mali ćošak kojem su nebesa bila svod, imao je mali vrt da prošeta po njemu i neizmerno nebo za sanjarenje. Pred nogama ono što se može uzgajati i brati; nad glavom ono što se može proučavati i o čemu se može razmišljati. Poneki cvet na zemlji i sve zvezde na nebu.

Jednorozi, kentauri i hrišćanski episkopi

Visoka teologija i teološke rasprave, teranje maka na konac, bili su mu strani. Naginjao se nad onim što jeca i nad onim što trpi. Svemir mu se prikazivao kao ogromna bolest. Osećao je svuda groznicu, svuda je naslućivao patnju, i ne mareći da odgonetne zagonetku, trudio se da previje ranu. Strahoviti prizor stvaranja razvijao je u njemu neku nežnost; on se brinuo samo za to da nađe za sebe i da pokaže drugima kako je najbolje saosećati i ublažavati. Sve što postoji bilo je za ovog dobrog i retkog sveštenika stalan predmet tuge koja traži utehu.

Naravno, vladika B. nikada nije postojao. U pitanju je Šarl Fransoa Bjenveni Mirijel, biskup u Dinju sa početka XIX veka, književni junak iz romana “Jadnici” Viktora Igoa, odakle su preuzeti mnogi delovi ovog teksta. To je onaj biskup što je pokazao hrišćansku blagost prema Žanu Valžanu kad je izašao sa dugogodišnje robije i bio odbačen od svih, biskup koji je presudno uticao na preobražaj glavnog junaka. Za lik biskupa Bjenvenija Igou je kao inspiracija poslužio Fransoa Melkior Bjenveni de Miolis, stvarni biskup iz Dinja od 1805. do 1838. godine. Koliko je istorijski biskup bio nalik na izmaštanog ne možemo znati, ali činjenica je da su ih vernici zvali Bjenveni (“dobrodošao”) zbog milosrdne prirode i hrišćanskih vrlina.

S druge strane, nije teško pogoditi da je vladika B. izmišljena ličnost. Čim predstaviš episkopa SPC koji živi Jevanđelje – to odmah deluje neuverljivo i nemoguće. Lakše je poverovati u postojanje jednoroga, sedmoglave aždaje, kentaura, minotaura, dobre vile, Deda Mraza, sedam patuljaka, Snorkijevaca ili Velikog Štrumpfa – nego u postojanje istinskog hrišćanina na mestu pravoslavnog vladike. Nije problem u percepciji publike, savremeni crkveni jerarsi navikli su nas na takvu sliku o sebi. Zato se crkveni nedostaci najjasnije vide kad se prikaže njihova suprotnost, stanje kakvo bi trebalo da bude.

Vladika B. nikada nije postojao, niti danas postoji. A bilo bi tako dobro da ga ima. I da su i druge njegove kolege nalik njemu. Tada ne bi bilo ni svih ovih problema koje dobrim delom stvara SPC. A postoji osnovana sumnja da ni srpsko društvo ne bi bilo u ovako dubokom ponoru, bez izlaza na vidiku.