Srpska posluga i ruski gospodari

Piše: Tomislav Marković

Srbija se nalazi na evropskom kontinentu, zvanično je na putu evropskih integracija, formalno ima demokratski sistem nalik na evropska uređenja, njena kultura je deo evropske kulture, uopšte – reklo bi se da je reč o zemlji koja bi trebalo da ima evropski karakter. Međutim, jedno su zvanične istine, formalna politička usmerenja i ostale formalnosti, a nešto sasvim drugo su istine srca i najdublja osećanja duše. Što se tiče potonjih kategorija, srpsko društvo je najvećim delom okrenuto na drugu stranu, suprotnu od evropske, demokratske i liberalne.

Srpskom srcu mnogo je bliža majčica Rusija, a još mu je bliža ruska diktatura koju sprovodi idol mladih, sredovečnih i starih – Vladimir Vladimirovič Putin, koji se u ovdašnjim ruskokolonaškim umovima često doživljava kao mitsko biće. U širenju nesputane putinofilije prednjači režim Aleksandra Vučića, ali i svi oni koji sebe doživljavaju kao prave, velike Srbe i još veće nacionaliste.

Otkad se ponovo probudila nada da će Rusija slomiti demokratski svet i zavesti totalitarni poredak širom planete, srpski patriotizam je doživeo uvrnute genetske modifikacije, pa sad važi nepisano pravilo: Što veći Rus, to veći Srbin. Naravno, ne bilo koji Rus, već onaj koji se klanja Putinu, navija za razvaljivanje Ukrajine, bacanje atomskih bombi na evropske metropole i uništenje ovo malo slobode što je na jedvite jade osvojena usred svetske džungle kojom vladaju ropstvo, pokornost, prezir prema pojedinačnoj ljudskoj ličnosti i kult gole sile.

Sastanak Dačića i Lavrova

Srbija već dve godine odbija da uvede sankcije Rusiji i da se uskladi sa spoljnom politikom Evropske unije, iako ima obavezu da to učini. Režimski mediji veličaju Rusiju i navijaju za razaranje Ukrajine, a na tom zadatku im pomažu i mediji koji nisu pod kontrolom vlasti, ali zanose malo udesno. Silni zapadni emisari, diplomate i ostali članovi administrativnog personala ubiše se nagovarajući Vučića da pređe na stranu demokratskog sveta, da se odvoji od Rusije, ali im misija baš i ne polazi za rukom.

Dok američki ambasador Kristofer Hil ubeđuje sebe i javnost kako je Srbija kudikamo bliža NATO paktu nego Kosovo, što je zgodna opaska za neko nenaučno fantastično štivo, dotle se saradnja dve bratske slovenske zemlje odvija na najvišem nivou. Pre neki dan je ministar spoljnih poslova Srbija Ivica Dačić odjezdio put daleke, ali srpskom srcu bliske Moskve da se sastane sa kolegom Sergejem Lavrovim.

Bio je to sastanak pun toplih emocija, uz punu saglasnost oko svih ključnih pitanja i Dačićevu napomenu da je održavanje odnosa sa Rusijom za Srbiju „vitalni nacionalni državni interes“. Pod tim pojmom nekadašnji portparol Slobodana Miloševića zapravo podrazumeva svoj lični interes, kao i interes kolega iz vlasti koji lepo žive od držanja građana Srbije van civilizacijskih tokova, u naručju kremaljskog ubice.

Raport kremaljskim gazdama

Lavrov je Dačiću rekao da želi od njega čuje procenu situacije na Balkanu, koju je ocenio kao ozbiljnu. U prevodu na srpski: Rusija će učiniti sve da situacija na Balkanu postane ozbiljna, očekujemo od naših balkanskih gubernatora da porade na dodatnoj destabilizaciji regiona. Još je Lavrov rekao da je Rusija zainteresovana da “spreči nove krize na Balkanu”. U prevodu na srpski: Mala šala, kriza na Balkanu je strateški interes kremaljskih zločinaca. Rekao je ruski ministar spoljnih poslova i da Rusija ceni odnose sa Srbijom i da je zadovoljna kako se realizuju zajednički projekti. U prevodu na srpski: Lokalna posluga poslušno izvršava naređenja iz Moskve, što joj ne pada teško, jer se interesi vladajuće srpske klike poklapaju sa interesima ruskog ubilačkog režima.

Nakon sastanka, Dačić i Lavrov su skoknuli do stadionske tribine da uživo pogledaju fudbalsku utakmicu između Srbije i Rusije. Utakmica je bila prijateljska da prijateljskija ne može biti, završila se pobedom Rusije sa četiri prema nula, na radost svih fudbalskih navijača u Srbiji i Rusiji. Početni udarac na utakmici izveo je Miloš Biković, popularni glumac koji je igrao brojne uloge, ali mu najbolje ide ona u kojoj igra širitelja ruske meke moći, tu je nekako najiskreniji, poistovetio se likom celom dušom.

Od početka invazije na Ukrajinu, od svih evropskih reprezentacija jedino je Srbija igrala u Rusiji. Sasvim razumljivo, od svih evropskih medija jedino je jedan srpski tabloid na početku rata objavio da je Ukrajina napala Rusiju. To je taj jedinstveni srpski slobodarski duh o kojem neprestano krasnoslovi predsednik Vučić, duh koji se manifestuje kao klečanje pred svakim diktatorom i neprijateljem slobode. Povodom sastanka Lavrova i Dačića, portparol State Departmenta je izvoleo izjaviti: “Ne verujemo da bilo koja zemlja treba da pruži gospodinu Putinu platformu za promovisanje ili opravdanje njegovog tekućeg agresorskog rata protiv Ukrajine”. Ala im je rekao, svaka mu čast, ni kandidatkinje za miss sveta ne bi umele bolje.

Savršenstvo izbornog procesa

Nedelju dana ranije Srbija je u Rusiju poslala zvaničnu delegaciju za posmatranje izbora sačinjenu od narodnih poslanika. U delegaciji su bili Vladimir Đukanović i Milimir Vujadinović iz SNS-a, Bojan Torbica iz Pokreta socijalista, Lidija Šarac iz Srpske narodne partije i Dijana Radović iz Socijalističke partije Srbije. Srpski delegati pažljivo su pratili rusku izbornu farsu, a šef delegacije Đukanović je zaključio da izbori “protiču normalno, krajnje demokratski, sve je u najboljem mogućem redu, što se tiče samog izbornog procesa”.

Naravno, ima li šta normalnije od hapšenja političkih protivnika ili zabrane da se kandiduju, ima li demokratskije izborne procedure od one koja se sprovodi u zemlji koja je satrla sva ljudska prava i slobode sopstvenih građana, po ko zna koji put u istoriji. “Srce je ovde” – poručio je sa Crvenog trga u Moskvi Đukanović. Nakon toga se ipak vratio u Srbiju, umesto da ide tamo kuda ga srce vodi. Pokret “Mi – glas iz naroda” imao je svoju delegaciju u Rusiji, koja je zaključila da je sve bilo organizovano na “jedan zadivljujući način” i da je “izborni proces u Rusiji doveden do savršenstva”.

Savršen je onaj izborni proces u kojem je pobednik unapred poznat, u okviru sistema gde je vlast nesmenjiva. Odnosno, skoro savršen. Potpuno savršen bi bio izborni proces koji uopšte ne postoji, već hazjajin vlada doživotno, a potom na njegovo mesto dođe neki drugi član Politbiroa, uz pomoć standardnih smicalica i prateće likvidacije drugih pretendenata na presto.

Duhovno jedinstvo u putinoslovlju

Predstavnici srpskih svetovnih vlasti, kao što vidimo, održavaju najsrdačnije moguće odnose sa ruskim gospodarima, ali ni duhovna vlast ne zaostaje. U Moskvi je boravio i patrijarh Srpske pravoslavne crkve Porfirije, gde je zajedno sa patrijarhom Ruske pravoslavne crkve Kirilom služio liturgiju i opelo episkopu moravičkom Antoniju, netom usnulom u Gospodu. Dva patrijarha su imala i srdačan bogougodni razgovor, na kojem je bio prisutan i vladika bački Irinej. Kiril je rekao da u predstavnicima SPC-a imaju “najpouzdaniju braću”, a govorio je i o posebnom odnosu koji vezuje “naše crkve, naše narode, pa i naše dve države”.

U svetlu poslednje konstatacije, Kiril je prozborio i da se prijatelji u nevolji poznaju, te da “današnja situacija u svetu otkriva tu istinu”. Mnogi su sa Rusijom bili u dobrim odnosima samo zbog vlastite koristi, ali to sa Srbijom nije slučaj. “Ovde je vladika Irinej, živi svedok naših zajedničkih dela, uključujući i ona na pravoslavnim platformama kada smo neretko bili jedini koji smo imali alternativnu tačku gledišta”.

Drugim rečima, Ruska pravoslavna crkva je usamljena i u okviru pravoslavnog sveta, jer se stavila u službu Vladimira Putina i njegove zločinačke politike, uključujući i genocidnu agresiju na drugi pravoslavni narod – Ukrajince, čime je praktično izdala sopstvenu hrišćansku misiju. Za tu izdaju mnogi pravoslavni duhovnici nemaju nimalo razumevanja, ali zato je tu SPC koja, kao odani sluga, slepo sledi ruskog gazdu. Porfirije je takođe zborio o jedinstvu ruske i srpske crkve i dva pravoslavna naroda, što deluje kao lepa ideja na prvi pogled, dok se ne prisetimo šta sve to jedinstvo podrazumeva. A temelj takvog jedinstva je podrška Kremlju u satiranju ukrajinskog naroda i države. To je jedinstvo u Putinu, a ne u Hristu.

Sve u svemu, Srbija s Rusijom održava odnose na najvišem nivou, srdačne, bratske i maksimalno prijateljske. Jedino Vučić ne može da se sastane sa Putinom, to bi ipak bilo preveliko guranje prsta u oko Evropskoj uniji i SAD-u, ali zato sve ostalo prolazi bez ikakvih problema. I niko iz izvršne vlasti zapadnih zemalja ne preduzima ništa povodom toga, a ni srpska opozicija nije baš preglasna u kritici politike koja nas gura sve dalje od slobodnog sveta. Kao da je to nešto najnormalnije, otprilike kao održavati srdačne odnose sa Nemačkom ranih četrdesetih godina prošlog veka.