Gotovo je?

Piše: Aleksej Kišjuhas 

Kako ono ide: „U svakom porazu ja sam video deo slobode; i kad je gotovo, za mene, znaj, tek tad je počelo“, jer – „Ovo je zemlja za nas“? Naime, desilo se i to. Pod nadnaravnim pritiskom, i rafalnom paljbom sa svih strana iz dozvoljenog i nedozvoljenog oružja, većina fakulteta u našoj Republici je nastavila sa radom u formi onlajn nastave. Univerzitetski profesori su napadani, privođeni, targetirani i ukinuta su im primanja. U pitanju je bio posebno podlački i drski potez vlasti.

Profesori „nisu radili“ (tj. držali nastavu) ne svojom voljom, već voljom studenata koji su blokirali njihovo radno mesto. Mnogi od njih su i „profesori koji hoće da predaju“ ili „prof. dr Ćaciji“ – pa su i oni takođe dobili „krompir“ umesto plate. Jer odnos između nastave i nauke je dramatično promenjen u korist nastave famoznom „Uredbom o ukidanju Uredbe“, a zapravo o ukidanju plata profesorima.

A zamislimo da je neka sila upala u lokalni Dom zdravlja i zabarikadirala se unutra. I da joj vlast ne može ništa, pa zato odluči sledeće. A to je da ukine celu platu lekarima iz ovog Doma zdravlja (čak i onaj deo koji zarađuju radom van blokirane institucije) jerbo – ne rade svoj posao. Neverovatno, ali istinito, upravo to se dogodilo blokiranom univerzitetu. I da svi do jednog profesora žele da se vrate na nastavu, i da informerovski preziru studente u blokadi, opet nikom ništa. Ne mogu da rade (predaju), jer nemaju kome i gde da rade (predaju). I sad, kada već silom prilika nema nastave i ne može da je bude, većina profesora se prebacila na naučno-istraživački rad. Ali vrag nije legnuo, pa je samo sat vremena tog rada dnevno uredbaški postalo plaćeno. Najzad, posebna ironija je i da su vlasti zdušno podržale „blokadere“-kapuljaše (prapočetne Ćacije!) koji su pre oko godinu dana upali na Filozofski fakultet u Novom Sadu, zahtevajući da jedan profesor (izvesni Dinko Gruhonjić) bude otpušten sa posla. Tada oni nisu bili izdajnici i strani plaćenici, ustaše i (najnovije) nacisti – već patriotska omladina koja se bori protiv autošovinizma i „govora mržnje“.

Ovako stanje razotkrilo je i sledeću žalosnu činjenicu. Umesto da su bogznakakva bogatunska elita, univerzitetski profesori imaju ušteđevine za jedno dva do tri meseca bez plate. I toliko su mogli da izdrže (što jeste više od većine stanovništva koja živi od prvog do prvog u mesecu). Potom se već kupuju parizer umesto šunke, i sardine umesto tunjevine. I, odmah su po fakultetima krenula mrsomuđenja da bi ipak valjalo „nagovoriti“ studente da prihvate nekakav, bilo kakav, dajštadašni oblik nastave. A, pametni kakvim ih je akademski rad dao, nalazili su mnoge argumente za taj početak nastave, ponosno ne priznajući da ih ponajviše tišti – plata. Jer, eto, moraju da prežive. I sve to vlasti dobro znaju, i već su isprobali na prosvetnim radnicima.

Nuspojava ovog podlaštva su dve podele u akademskoj zajednici. Prva je između profesora, a druga između profesora i studenata. Profesori su počeli da se prebrojavaju i gledaju ispod oka glede pokretanja nastave. Zavadilo se, da bi se vladalo. Zatim, mnogi profesori su kratkovido počeli da krive studente jer „tvrdoglavo“ insistiraju na blokadi. Iako je nadležna adresa za ukidanje plate posve drugde. Plate nastavnicima i materijalne troškove (struju, vodu) fakultetima nisu ukinuli studenti, već korumpirana i (o)besna vlast krvavih ruku. Najzad, mnogi su profesori razborito tumačili zašto blokade možda, eventualno, ko zna, i nisu najbolji taktički potez posle 6 meseci istih. Iako je iza ovih tumačenja, između redova, provejavala promaja iz novčanika. Upis na fakultete sa kojim namerno okleva vlast kao dodatnim činom pritiska takođe je faktor – jer bez studenata, nema ni fakulteta. Pa onda, ugasite se već jednom, ko vas jebe.

I sad, ubogi, bedni, osiromašeni, posramljeni i poniženi profesori ulaze u nekakve pregovore sa svojim studentima. Mnogi od njih imaju sitnu decu i bračnog partnera sa takođe univerziteta; stanove pod kreditima i automobile pod lizinzima. Pa oprezno moljakaju studente da im dopuste nastavicu, kako bi od vlasti dobili crkavicu. U tim dugim i mučnim pregovorima, studenti (koji ne žele ni da čuju za nastavu) mahom su bili solidarni sa svojim profesorima, iako nisu morali. I to je već pobeda. Bez obzira na to što su plenumi mahom proglasili bojkot nastave, pokušana zavađenost nije uspela. Početak nekakve kilave nastave kojoj niko osim par štrebera, uvlakača i poltrona prisustvovati neće možda je izgubljena bitka u ratu koji se još uvek vodi. Ili pak Pirova pobeda Aleksandra Malog.

Gotovo je? Kako, moliću, ako blokade ostaju? A nadoknada nastave koja šatro počinje da se odvija je – „asinhrona“. Šta je sad to, a usput i ne radi? Pa, to je da profesori na neku onlajn platformu „kače materijale“ (svoje prezentacije, neke izabrane tekstove, možda i snimljena predavanja iz doba korone) koje će studenti čitati i gledati kada im se prohte – ili neće. A tako mogu da „predaju“ i moja baba, odnosno dr Siniša Mali dok mu dr Aleksandar Šapić drži vežbe. Sve je simulacija da bi se na Informeru moglo reći da je predsednik koji srlja iz poraza u poraz „pobedio obojenu revoluciju“. A ništa se nije promenilo. Đaci neće u učionice, a Ćacija na fakultetu nemamo. Bogdan Diklić koji u „Lajanju na zvezde“ predaje pred praznom učionicom bi nam pozavideo – pošto je „učionica“ na Guglu, pa je manji blam. Život ne imitira umetnost, već imitira loš televizijski program. Vlast je baš briga za kvalitet, već jedino za simulaciju nastave. I zato asinhrona nastava nije nikakav poraz, ustupak ili gubitak za pokret.

A zamislimo da se u dugo toplo leto održava stvarna nastava? Da besni, narajcani i pomalo prevareni studenti sede u stvarnim, oflajn učionicama bez klima uređaja? Nije li to – mustra za revoluciju? Fakulteti nadoknade nastavu, profesori dobiju plate, upiše se generacija. Ali se izgrade i nove veze solidarnosti (profesori i profesori, studenti i profesori, i studenti i studenti) putem fizičkog kontakta i komunikacije licem u lice? Šta ako je stisak ili udarac režima po novčaniku profesora, pa i nadoknada nastave – neočekivani poklon za studente u blokadi? Jedna mogućnost da se iznova saberu i pregrupišu? I bolje pripreme za izbore? Stvarna učionica i te kako može da bude novi džep otpora i pobune koja jeste počela da se osipa. Izvor nove solidarnosti i nove kolektivne akcije. Radnici u štrajku, pred televizorom i sa pivom u ruci po svojim kućama, su razjedinjeni i lako je manipulisati njima. Vratimo ih u fabričke hale i za pokretne trake, pa da vidimo belaja. Ili pak pumpanja od jeseni.

Suprotno popularnom uverenju, fakulteti pod blokadom nikada nisu izgledali moćnije, lepše i bolje. Uprkos dušecima i vrećama za spavanje ispred profesorskih kabineta, te čarapama i gaćicama koje se suše po radijatorima i prozorima učionica. Samo prošle nedelje na mom Filozofskom fakultetu u Novom Sadu organizovani su: „Blokadni bal“ (sa formalnim dres kodom), Jezički klub (15 jezika na jednom mestu), „Slikaj i blokiraj“ (početnička radionica slikanja), Čitalački klub (ove nedelje, „Solaris“ Stanislava Lema), radionica heklanja, „Kauboj veče“ (dres kod: kaubojski, uz film „Planina Broukbek“), kreativno pisanje poezije, druženje sa profesorima u dvorištu fakulteta (sa kotlićem), „Speed Dating“ (1 minut za upoznavanje), „Blokardio“ (grupni trening za početnike) i „Karaoke veče“. I ovo je sve samo u jednoj nedelji.

Blokade nisu prestale. A studenti koji blokiraju i te kako uče nebrojene veštine – od jezika do demokratskog donošenja odluka. Najzad, ovo jeste maraton a ne sprint, kako se često ponavlja, a nedovoljno razume. Ispred nas je totalni partijski hegemon sa beskonačnim finansijskim, organizacionim i medijskim resursima. Iza nas je, budimo patetični, gotovo cela Srbija. Vlast je svojim potezima udarila i na ponos univerzitetskih profesora, a ne samo po džepu. A poznato je koliko je njihova taština gigantska i (pre)napučena. I onda, gotovo je? Ma kakvi, ovo je zemlja za nas. Pre će biti – gotov je!