Matija, bratija i monarhija

Za Antenu M piše: Tomislav Marković 

Studentske proteste podržalo je i kuso i repato, pa se najzad javio i nacionalni bard Matija Bećković. U intervjuu za magazin „Biznis“ poeta je posvedočio kako ga je omladina vrlo prijatno iznenadila.

Veli Bećković: „Ja vidim te mlade, lepe, pametne ljude i devojke za koje nisam znao da postoje. A pogotovo da nešto znaju. I da ih uopšte interesuje. Jer, najaktuelnija uzrečica bila je – nemam pojma, nikad čuo, baš me briga. Baš taj svet koji je sada na ulici, to je bila reakcija i odgovor na bilo koje ozbiljno pitanje. A sad su se upravo oni pojavili kao neko ko zna, koga se to tiče, koji se izjašnjava o nečemu do čega im je najviše stalo. I to je velika radost. Niko takvu Srbiju nije video ko zna otkad. I nije znao ni da postoji”.

Kad bude mlađi i luđi

I još veli Matija nacionale: „Mladi su veliko, prijatno iznenađenje. To je novi naraštaj za koji sam mislio da su digli ruke, da uče i unapred planiraju gde će da odu. Da ovde nemaju nikakvu nadu ni perspektivu. A odjednom su se javili da ih interesuje”. Ne znam otkud pesniku ideja da su mladi do juče na sva ozbiljna pitanja odgovarali ravnodušnim opaskama - nemam pojma, nikad čuo, baš me briga. Možda je to negde pročitao? Zapravo jeste, u sopstvenim knjigama.

Objavio je Bećković dve poeme, “Kad budem mlađi” i “Kad budem još mlađi”, u kojima je pokušao da se naruga mladima, novim običajima i načinima života, hineći njihov žargon, što je ispalo prilično nevešto i promašeno. U prvoj poemi nacionalni bard doslovce piše:

A kad je reč o opštim prilikama
Kakve ja veze imam s tim
Neću dozvoliti da me iko presira
Nemam stomak za to

(...)

A kad je reč o narodu i
naciji
Položaju
naše zemlje
I sličnim
forama
Ma... mislim... nemam
pojma... baš me briga
Nisam u tom fazonu
Majke mi
Nikad nisam bio deo toga
To nije moja šolja čaja
Niti će biti”.

Stara škola glupe propagande

Vaistinu zabavna logička operacija. Prvo mladima prišiješ nezainteresovanost za društvene probleme, malo se i narugaš tim fiktivnim omladincima koji postoje u tvojoj glavi, a potom citiraš samog sebe kako bi ih denuncirao, i na kraju se obraduješ što su demantovali sopstvenu ravnodušnost – koju si im sam imputirao. Šta ti je stara škola glupe propagande, iste manipulacije prolaze već skoro četiri decenije, publika očigledno ne traži bolje.

Ne sviđa se Matiji Bećkoviću svet koji je stvarao svim svojim snagama, trudeći se iz petnih žila, pa se obradovao što se najzad našao neko ko bi da ga promeni. Ne znam samo zašto se on i njegove kolege ne poduhvate tog posla, ako su juče mogli da rade na stvaranju ideologije koja je Slobodanu Miloševiću poslužila kao četnička kama za klanje Jugoslavije, zašto danas ne bi mogli da smisle nešto novo. Ili da ponovo pokušaju isto, pošto naš stari narodni običaj nalaže da vazda idemo istim putem (prema provaliji) i da svaki put očekujemo da se nećemo strmeknuti, već da ćemo izbiti na neki proplanak.

Matija je bio jedan od udarnika nacionalističke kontrarevolucije, deo serkla okupljenog oko Dobrice Ćosića, a upravo je ta ekipa obavila ideološku pripremu za razaranje zemlje, raščistila je teren za vladavinu najgorih, i oslobodila put za dolazak kojekakvih sumanutih tipova kao što su Šešelj ili Vučić. Pisao sam već o tome, ali nije zgoreg podsetiti na neke činjenice, da utvrdimo gradivo.

Narodni budlinik

Posle Osme sednice, kad je Milošević preuzeo vlast, širenje mržnje postalo je ekstremno isplativa rabota, i Matija se glavačke bacio na posao. Krenuo je na turneju po srpskoj dijaspori u Australiji i Evropi, kao putujući propovednik koji prorokuje o najskupljoj reči – „bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati". S grupom odabranih akademika 1991. pokušao je da osnuje Srpski nacionalni savet koji je trebalo da radi na ujedinjenju svih srpskih država.

Pošto je projekat propao, ista grupa osnovala je Srpski sabor koji se uspešno bavio izradom etničkih karata Velike Srbije. Za svoj samopregorni rad na "buđenju naroda" (što reče njegov kolega po kami Milovan Vitezović) i pripremi etničkog čišćenja nagrađen je mestom predsednika Udruženja književnika Srbije (u ključnom trenutku – od 1988. do 1992. godine).

Bećković se istakao kao odadžija balkanskog kasapina Slobodana Miloševića, tvrdeći da se u njegovom imenu i prezimenu sadrže dve najskuplje srpske reči – "sloboda" i "Miloš". Kasnije se predomislio, valjda su pale akcije na berzi, pa je malo preinačio prvobitni iskaz, i tako je nastao čuveni slogan: "Kosovo je najskuplja srpska reč". Gurnuo je nacionalni bard taj svoj sopstveni, navodno voljeni i obožavani narod u propast, bedu, zločin, sramotu i izolaciju, i na tome je sagradio lukrativnu karijeru. Dok su drugi propadali i patili, on je nizao uspehe, uspinjao se na društvenoj lestvici, sticao novac, ugled i moć. I sad odjednom nije zadovoljan svetom koji je gradio.

Krunski savet omladini

Dopada se Matiji pobuna studenata, ali mu se ne sviđa što nikako da se pojavi neka konkretna alternativa, neka ideja koja bi zamenila ovu, očigledno propalu, na čijem je instaliranju radila cela vojska pisaca, akademika, intelektualaca, istoričara, crkvenih velikodostojnika. Na svu sreću, umni Matija ima ideju kako da rešimo sve probleme. Pa nisu uzalud Bećkovića proglašavali za jednog od najumnijih Srba svih vremena. Na novinarkino pitanje u čemu vidi izlaz iz naše dramatičen situacije, akademik kao iz topa odgovara: „Imamo kralja, imamo krunu. Mi smo bili kraljevina vekovima. Ne bismo bili drugačija kraljevina od Holandije, Norveške, Švedske, Danske...”

Novinarka još nekoliko puta pita Bećkovića da li je baš siguran kako će nam povratak kraljevine rešiti probleme, može li to kod nas da uspe i slično, a poeta je uporan, on je našao čarobnu travku koja sve boljke leči, pa je privija na svaku ranu. Veli Matija: „Ovde pričaju koješta. Kažu – šta će nama kralj, hoćemo da živimo kao Švedska. A oni ne znaju da je Švedska kraljevina. (...) Kraljevine su danas u Evropi najdemokratskije i najbogatije države. Što bi Srbija bila mimo njih”.

Budimo surovo realni – pravo je čudo što Srbi uopšte postoje na svetu, a još veće je čudo što ih ima nekoliko miliona. Narod koji ovakve ljude proglasi za najpametnije, koji sluša njihove reči kao da su svetopisamske, koji ovako nešto smatra intelektualcem i duhovnim vođom – može zaista da završi samo pod onom poslovičnom šljivom. I nije Bećković jedini takav, skoro svi vajni umnici kojima je srpski narod poklanjao apsolutno poverenje poslednjih decenija su podjednako skandalozni, a njihove priče bi mogle da prođu samo među dobrano naljoskanim pivopijama ispred lokalne prodavnice. A kod nas su takvi egzemplari – akademici, pisci, umetnici, intelektualci, mislioci, najugledniji ljudi.

Čarobni štapić

Najgore je što je Bećković iskren, on zaista misli da bi proglašenjem Srbije za kraljevinu odjednom sve procvetalo. To je tipičan primer magijskog mišljenja, na kojem nije baš pametno zidati društvenu i državnu građevinu, jer neće potrajati. U Bećkovićevoj skučenoj mašti monarhija je neka vrsta čarobnog štapića koji može sve da preobrazi na nekakav mističan način. Ovo što Matija govori nisu argumenti, nisu čak ni kvaziargumenti, nego najordinarnije gluposti. Najluđe je što te iste gluposti slušamo već decenijama, bukvalno u istom obliku, od reči do reči.

Nisu Švedska, Norveška, Holandija, Danska bogate i demokratske zato što su kraljevine. Da su se kraljevi pitali, nikakve demokratije ne bi bilo, bogatstvo bi pripadalo aristokratiji, a skoro svi građani bi bili puka sirotinja. Kraljevine su i Esvatini, Maroko i Lesoto, pa nisu ni bogate ni demokratske.

Kad bi se Matijina logika primenila na druge oblasti, to bi bilo podjednako urnebesno. Na primer: Džojsov “Uliks”, Muzilov “Čovek bez osobina” i Prustov roman “U potrazi za izgubljenim vremenom” imaju preko 500 strana, Znači, da bi roman bio vrhunski, genijalan, prekretnica u istoriji književnosti – mora da bude obimniji od 500 strana. Čista smejurija. Usput budi rečeno, Ćosić je ovu teoriju primenio u praksi, rezultate znamo, sve kupusara do kupusare. Ko ima ovakve pesnike, pisce i akademike – ni pakao mu neće teško pasti.

Protiv istorije

Nije se Bećković zadržao na rečima, već je krenuo u konkretnu akciju. Na njegovu inicijativu, četvorica četnolikih poslanika podneli su u Skupštini Predlog zakona o ukidanju odluka donetih na Drugom zasedanju AVNOJ-a. Besni su zbog ukidanja kraljevine, pa bi da vrate vreme unatrag i da izbrišu tu grešku.

Najbolji komentar na ovaj predlog dao je istoričar Milivoj Bešlin, rekavši da bi inicijator ovog predloga akademik Matija Bećković i „njemu odani poslanici“ trebalo da pokrenu inicijativu o ukidanju istorije kao takve: „Što da se muče i ukidaju deo po deo, falsifikuju, decenijama iznose neistine o prošlosti… Kada bi prestali da se bave naknadnim prekrajanjem prošlosti, možda bi taj napor mogao biti uložen u nešto smisleno i društveno svrsishodno”. I zato, kaže Bešlin, treba jednim aktom da zatraže ukidanje celokupne istorije, pa da mogu da se posvete, najzad, nečemu korisnom.

Bešlin je bio ironičan, ali je pogodio suštinu. Koliko god to zvučalo sumanuto, Bećković, Ćosić i slični bi zapravo najradije ukinuli istoriju ili se bar sakrili od nje. Pisao je o tome Radomir Konstantinović u “Filosofiji palanke”. Po njemu, osnovna pretpostavka duha palanke jeste “da je to duh koji, zaboravljen od istorije, pokušava sada ovaj udes da preobrazi u svoju privilegiju, time što će i sam (onako kao što se klin klinom vadi) da zaboravi istoriju, ovim zaboravom da se ovekoveči u samom sebi, zaveren trajanju, s onu stranu vremena. Vreme je s druge strane brda, tamo gde počinje svetski haos, ili haos apsolutno-otvorenog sveta”. Duh palanke je protiv svakog procesa i promene, i protiv svake istorije. Otuda i njegov večni sukob sa istorijom i vremenom.

Takvi su naši umnici: ne razumeju vreme u kojem žive, ne shvataju ni istoriju sopstvene nacije, a kamoli drugih, svoj vek smatraju tuđim (kao što reče Ćosić), nemaju blage veze u kojoj su epohi. Opremljeni tim silnim, nepojamnim neznanjem i nerazumevanjem, strahom od sveta i od sebe samih – hteli bi svima nama da kroje kapu, da uređuju društvo i državu, da rukovode istorijskim tokovima. Nije problem u njima, svuda ima ambicioznih budala, paranoika koji svoje deluzije projektuju na celu zajednicu, problem je u društvu i kulturi koji su takve sumanute ličnosti, vrlo limitiranih intelektualnih kapaciteta - proglasili neupitnim autoritetima, najvećim piscima, vrhunskim misliocima i očevima nacije.