Može li sektor odbrane postati motor ekonomskog rasta Evrope?

Mikrotalasna, GPS, dronovi, ljepljive trake, personalni računar – to je samo dio svakodnevnih stvari koje vuku porijeklo iz vojnih istraživačkih laboratorija.

Njihova dvostruka namjena poznata je u sektoru odbrane kao „vojno-civilna fuzija”.

Sada, kad se Evropa sprema da preokrene decenije zanemarivanja sektora odbrane i upumpa ogromna sredstva u vojnu industriju, raste nada da bi kontinent mogao iskoristiti sličnu vojnu domišljatost kako bi unaprijedio svoju lošu produktivnost.

Neki od aktuelnih evropskih projekata već po ambiciji mogu stati rame uz rame s američkim – od izgradnje kontinentalne protivraketne zaštite do satelitskih konstelacija u niskoj orbiti koje bi mogle ponuditi alternativu sve nepouzdanijem Starlinku Ilona Maska.

Nada je da će sve te investicije podstaći tehnološke inovacije koje će se prenijeti i na civilni sektor, povećati produktivnost i na duže staze same sebe isplatiti.

Ali, da li je to realno, ili samo puka želja? Jasno je da će kratkoročno doći do ekonomskog pritiska i da će biti potrebna rezanja na drugim mjestima.

„Ovdje se radi o tome da trošimo više, ali i pametnije“, rekao je generalni sekretar NATO-a Mark Rute u govoru početkom godine, osvrćući se na dugogodišnje prigovore Vašingtona da Evropa ne čini dovoljno za sopstvenu bezbjednost.

Iako sada dvije trećine članica NATO-a ispunjava cilj Alijanse da 2% BDP-a izdvaja za odbranu, to je, po njegovim riječima, i dalje „daleko od dovoljnog“.

Rute ostvaruje svoju želju. Evropska komisija je otvorila vrata za 800 milijardi eura ulaganja u vojnu industriju. Paralelno s tim, Njemačka – najveća evropska ekonomija – objavila je plan da uloži bilion eura u modernizaciju svoje dotrajale vojske i obnovu infrastrukture.

Ratovi robota

Gdje ide državni novac, tamo ubrzo stiže i privatni sektor – a novi odbrambeni igrači sve više izlaze na scenu kako bi odgovorili na bezbjednosne potrebe Evrope.

Loik Mužol radi u vojnoj industriji čije porodične veze sa vojskom datiraju još od prethodne generacije. Njegov otac je radio na nuklearnom odvraćanju u francuskoj mornarici, dok je on sam proveo devet godina u jednoj odbrambenoj firmi, prije nego što je 2022. – nakon ruske invazije na Ukrajinu – osnovao sopstvenu kompaniju za vojnu tehnologiju, Comand AI.

„Nikada nećemo moći da proizvodimo više od strateškog protivnika poput Kine“, kaže Mužol, izvršni direktor firme sa sjedištem u Parizu. „Ono što moramo jeste da budemo sposobni da vodimo operacije deset, sto puta efikasnije od njih. To je početna tačka Comand AI-ja“.

Mužol tvrdi da je razvio platformu zasnovanu na vještačkoj inteligenciji koja može da tumači naređenja, pravi sekvence zadataka i analizira teren – sve u cilju da se znatno ubrza reakcija vojnih snaga. Uz Comand AI, kako kaže, „jedan oficir može da obavi posao koji bi inače radila četvorica“.

Za sada je Comand AI isključivo usmjeren na sektor odbrane, ali Mužol navodi da tehnologija koju razvijaju ima i civilnu primjenu. Na primjer, mogla bi pomoći flotama robota za dostavu da se snađu u zahtjevnom terenu ili pomoći u borbi protiv koordinisanih sajber napada na privatne firme.

Trka za svemir

Međutim, povjeriti nove tehnologije – koje bi mogle koristiti svakodnevnom životu građana Evrope – inovativnim firmama kao što je Comand AI ili projektima evropske satelitske i raketne odbrane, jeste rizik. Iako u prošlosti ima dosta primjera za ovakve poteze, garancija uspjeha ne postoji.

„Vojna potrošnja je bila ključni pokretač tehnološkog napretka u Sjedinjenim Državama“, kazao je Kris Miler, profesor na Univerzitetu Tfts i autor knjige Rat za čipove: Bitka za najvažniju tehnologiju današnjice. „Ministarstvo odbrane često je finansiralo osnovna istraživanja i razvoj prototipova, koje su kasnije preuzimale privatne kompanije i pretvarale ih u civilne tehnologije koje su promijenile svijet – poput mikročipova, GPS-a ili ekrana za prikaz“.

Istraživanje koje je objavio Kilski institut uoči Minhenske bezbjednosne konferencije u februaru procjenjuje da bi dugoročna produktivnost Evrope mogla porasti i do 0,25 odsto za svaki procenat BDP-a uložen u vojna istraživanja.

„Sve je više dokaza da su neka od najvećih tehnoloških otkrića, posebno u oblasti računarstva, proistekla iz istraživanja i razvoja tokom svemirske trke“, rekao je autor studije i profesor na Londonskoj školi ekonomije Itan Ilzecki.

Takmičarski karakter ratova i osjećaj egzistencijalne ugroženosti često podstiču efikasnost i inovaciju. Iako Evropska unija danas vjerovatno ne bi željela da ponavlja takve istorijske uzorke (još jedan Tridesetogodišnji rat, recimo), upravo su žestoke suparničke borbe u ranoj modernoj Evropi dovele do tehnološke nadmoći kontinenta u 18. i 19. vijeku.

„Ovdje postoji motiv da se bude na tehnološkom vrhu, pa čak i da se taj vrh dodatno pomjera“, ističe Ilzecki.

Od plugova ka mačevima

Planovi za jačanje evropske odbrane već su naišli na kritike, posebno ljevice, koja naglašava važnost očuvanja socijalne države kako bi se izbjegao porast populizma.

„Dok vojna potrošnja više ne poznaje budžetske granice, socijalne beneficije i podrška za roditeljsko odsustvo već su pod znakom pitanja“, upozorili su ekonomisti Tom Krebs i Izabela Veber u kolumni za Project Syndicate. „To će nesumnjivo dodatno produbiti nezadovoljstvo građana“.

Vlada Velike Britanije pod vođstvom Laburista može poslužiti kao pokazatelj smjera – nedavno je najavila smanjenje socijalnih davanja u iznosu od 4,8 milijardi funti, dok je istovremeno povećala vojni budžet za 2,2 milijarde.

Nije sve tako crno. Vojna potrošnja će kratkoročno podstaći ekonomiju. Prihodi odbrambenih firmi će porasti, povećaće se broj radnih mjesta u proizvodnji, a plate radnika će se vratiti nazad u ekonomski tok. Daniel Kral, glavni ekonomista u Oxford Economics, kaže da su planovi toliko obimni da bi mogli pomoći „da Evropa izađe iz stagnacije kroz rast zasnovan na domaćoj potrošnji“.

Međutim, iako se proizvodnja oružja i municije uračunava u BDP, nema dugoročnog povećanja produktivnosti od mina koje godinama leže zakopane, niti od haubica koje skupljaju prašinu u skladištima. One možda obezbjeđuju sistem koji omogućava stvaranje BDP-a, štiteći ga od spoljnje prijetnje, ali njihov stvarni doprinos krajnjim brojkama je teško mjerljiv.

To je posebno problematično imajući u vidu da će evropski planovi za ponovno naoružavanje biti uglavnom finansirani zaduživanjem. Državni dug je već visok, a dodatno zaduživanje bi moglo dugoročno oslabiti ekonomiju.

Izbor koji treba napraviti

Jedan od načina da se ovaj izazov prevaziđe jeste pametnije ulaganje. Da bi što više vrijednosti ostalo unutar Evrope, EU će morati da razvije sopstvene proizvode koje trenutno uvozi iz SAD – i to bez dodatnog zatezanja odnosa sa protekcionistički nastrojenim Vašingtonom. Više od polovine evropske vojne nabavke trenutno ide američkim firmama.

Predsjednik Francuske Emanuel Makron pozvao je evropske vlade da američke rakete tipa „Patriot“ i avione F-35 zamijene evropskim rješenjima, poput sistema SAMP/T i borbenih aviona „Rafal“. Evropska komisija takođe jasno podržava domaću industriju u okviru strategije ponovnog naoružavanja.

Međutim, zemlje na prvoj liniji, poput Poljske ili Finske, žele da zadovolje hitne potrebe – čak i ako to znači da će kupovati od SAD, Južne Koreje ili Izraela.

„Baltičke zemlje vide vatru, centralna Evropa vidi dim, a ostali ne vide ništa,“ rekao je jedan evropski diplomata koji je želio da ostane anoniman kako bi mogao govoriti otvoreno.

Trenutno, preveliki dio evropske vojne potrošnje odlazi na velike, trome nacionalne šampione. Nasuprot tome, rad Ilzećkog opisuje kako američko Ministarstvo odbrane podstiče konkurenciju kroz tzv. dvostruku nabavku – kupujući oružane sisteme od više proizvođača istovremeno kako bi podstakli takmičenje. Često se tenderi raspisuju bez strogo definisanih specifikacija, što daje šansu manjim i inovativnijim firmama da predlože nova rješenja.

Takvi tenderi, kako stoji u izvještaju Instituta Kiel, „doveli su do većeg broja patenata i prenosa vojnih inovacija u civilni sektor“.

Zahvaljujući tome, oko 16% američke vojne potrošnje ide na istraživanje i razvoj, dok je u Evropi taj procenat svega 4,5. To omogućava američkim kompanijama da zadrže tehnološku prednost i povećava šansu da stvore nešto korisno i za civilnu upotrebu.

Dakle, da bi zajednički evropski planovi za ponovno naoružavanje uspjeli na duže staze, biće neophodno da glavni gradovi država članica pokažu veću spremnost da pruže šansu novim igračima – posebno onima koji su brži, agilniji i tehnološki napredniji, kaže Dan Breznic, stručnjak za državne inovacione politike sa Univerziteta u Torontu.

„Mora se stvoriti prostor za promjene u sistemu“, poručuje on. „Treba prihvatiti činjenicu da će se pojaviti novi akteri. A neki od tih novih aktera postaće novi giganti. Iskreno govoreći, nijesam siguran koliko je EU dobra u tome“.