Drašković: Crna Gora je veća od Crne Gore

"Srbin sam, ali u odbrani Crne Gore i ja sam Crnogorac"

Vuk Drašković je rođen 1946. godine u Međi kod Žitišta, u Vojvodini, a po porijeklu je Hercegovac. Poznat je kao pisac i političar širom svijeta. Osnivač je i lider političke stranke Srpski pokret obnove, koji je osnovan 1990. godine u Beogradu. Bio je najuticajniji i najsnažniji predstavnik opozicije kao i veliki protivnik režima Slobodana Miloševića devedesetih godina prošlog vijeka. Svojom harizmom, izuzetnim besjedničkim darom i duhovitošću plijenio je i privlačio pažnju čak i političkih neistomišljenika.

Tokom političke karijere je obavljao najodgovornije funkcije u državi. Od 2004. do 2006. obavljao je dužnost ministra spoljnih poslova državne zajednice Srbije i Crne Gore. Novinarstvom se bavio do 1980. godine i posvetio se književnosti. Objavio je romane bestselere: „Sudija“, „Nož“, „Molitva“, „Ruski konzul“, „Doktor Aron“, kao i mnoge druge koji su prevedeni na skoro sve evropske jezike. Danas, Vuk Drašković živi i radi u Beogradu i bavi se književnim radom i publicistikom.

Iza sebe imate značajna književna djela. Pojedini književni kritičari svrstavaju Vas u sami vrh savremene srpske proze. Šta Vas, kao pisca, izdvaja od drugih savremenih pisaca u Srbiji i regionu?

-Moji književni likovi u epicentru su nesreća i mržnji, i jučerašnjih i današnjih. Pokušavam, gospodine Šćepanoviću, da perom lečim rane. Čitaoci, njih stotine hiljada, to razumeju.

Romani su vam prevedeni na engleski, francuski, ruski, grčki, rumunski, češki, ukrajinski jezik... Kako definišete današnjeg uspješnog pisca?

-Kao pobunjenika i tragaoca. Pobunjenika protiv Zla, ideološkog, nacionalnog, religijskog, protiv vladajuće i moralne hipokrizije, državnih laži koje se predstavljaju kao „postistine“, pobunjenika protiv sistematične i organizovane lobotomije ljudi. I kao tragača za uzrocima apokalipse, donekle i terapeuta koji nudi izlaz i lekove.

Stara i dobra filozofija je umrla. Smatra se, odnekud, da savremena fizika i hemija, savremene egzaktne i proverljive nauke, daju odgovore na sva pitanja. Po mom mišljenju, zadatak književnosti je i da bude filozofija, da traga za odgovorima i na ona najteža pitanja, koja postavljaju deca do njihove pete ili šeste godine života. Zadatak književnosti je, ne da laska bilo kome ili bilo čemu, nego da uznemirava.

Vaš prvi roman „Sudija“ (1981.) inspirisan je istinitim događajem iz sedamdesetih godina prošlog vijeka, kada je sudija Ilija Radulović odbio, kao dokaz, tajno podmetnutu magnetofonsku traku dr Nebojši Ivkoviću, koji je kritikovao i psovao Tita, Partiju, samoupravljanje... Da li biste danas željeli da dopišete nešto u tom romanu? I šta?

-Sudija Ilija Radulović, a Ratko Vidović u mom romanu, rekao je u obrazloženju presude da ta špijunska i zlu namenjena traka predstavlja „Hirošimu ljudskog dostojanstva“. I da bi, prihvatanje takve trake za dokaz, značilo „noć sveta“. Tom presudom, on je u svetskom pravosuđu postao ono isto što i Fleming u medicini. U romanu sam napisao da je, ipak, „noć sveta“ surovo kaznila tog sudiju. Danas bih dopisao: „Noć sveta“ vlada čitavim svetom!

-Vi ste autor prevashodno istorijskih romana. Međutim, roman „Doktor Aron“ duboko uranja u osnovna egzistencijalna pitanja ljudske duše. Šta je uticalo na nastanak ovog romana?

Uticao je Njegoš, pre svih. U romanu „Doktor Aron“ i romanu „Tamo daleko“, uhvatio sam se u koštac sa vrhovnom tajnom, onom od koje su „u grobu ključevi“.

Jasno je, naime, da čovečije telo, koje je materija, ne može da živi bez ljudskog duha, bez duše, bez misli, bez osećanja, a ništa od toga nije materija, nije vidljivo, ne može se ni opipati, čak ni uslikati najmodernijim skenerima. Pitanje glasi: Može li to duhovno, nematerijalno, da živi bez materijalnog ljudskog tela?

Ovo je tajna. Vrhovna i najbolnija tajna. Ne kaže slučajno Ivan Karamazov bratu Aljoši: „Mene Bog muči, on jedino i muči!“
Prijateljevao sam godinama sa jednim neponovljivim čovekom, Veselinom Savićem, profesorom neuropsihijatrije. Tražio je Vrhovnu tajnu, Vrhovni um i kapije vremena. On je moj Doktor Aron.

Veliku pažnju javnosti izazvao je i Vaš roman „Aleksandar od Jugoslavije“, koji je u režiji Zdravka Šotre i ekranizovan. Na jednom mjestu, u romanu citirate regenta Aleksandra Karađorđevića: „Ubi me Crna Gora... Sudbina Jugoslavije odlučuje se u Crnoj Gori“. Vama je poznato da je kontraverznom odlukom Podgoričke skupštine 1918. Kraljevina Crna Gora prisajedinjena Kraljevini Srbiji, što je izazvalo revolt mnogih u Crnoj Gori i dovelo do Božićnog ustanka 1919. Zbog čega, po Vašem mišljenju, regent Aleksandar nije želio nezavisnu Crnu Goru u toj novoj državi? I kakav je Vaš doživljaj boraca za Pravo, Čast i Slobodu Crne Gore, i njihovog vođe, generala Krsta Zrnovog Popovića?

-Najveći istorijski domet, od njihovog doseljenja na Balkan, današnji Srbi, Crnogorci, Slovenci, Bošnjaci, Makedonci i Hrvati ostvarili su njihovim sjedinjenjem u jednu državu, u Jugoslaviju, proglašenu 1. decembra 1918. godine. Crnogorcima je pripala neprolazna čast da je temeljni tvorac te države bio sin kćerke crnogorskog kralja, da je on rođen na Cetinju, odrastao na Cetinju, vaspitavan na Cetinju, kršten na Cetinju u Crnogorskoj crkvi! Aleksandar od Jugoslavije je – Aleksandar od Cetinja. U Crnoj Gori i danas je veliki žal za Jugoslavijom, ali način na koji je ta država rođena zavadio je unuka i đeda.

Aleksandar je bio za unitarnu kraljevinu, a kralj Nikola za federalnu, čak i za konfederalnu. Sa današnje osmatračnice, čini se da bi bolje bilo da je unuk poslušao đeda i da nije počinio veliki greh prema njemu, zabranivši mu povratak u Crnu Goru. Taj greh, neoprostivi, Aleksandar je pokušao da okaje 1929, stvarajući veliku Zetsku banovinu, u granicama koje njegov đed nije ni sanjao.
Podgorička skupština nije bila legalna, jer je pod noge bacila tada važeći Ustav Kraljevine Crne Gore. Na sličan način na koji će 1943. partizanski AVNOJ zgaziti važeći ustav Kraljevine Jugoslavije.

Božićni ustanak nije bio pobuna protiv stvaranja Jugoslavije, nego protiv načina ujedinjenja. Protiv poniženja Crne Gore, zabrane kralju Nikoli da se vrati svojoj kući u Cetinju. I pobuna protiv užasnih i sramnih zločina srpskih žandarma i vojske nad pristalicama kralja Nikole. Ta zlodela naređivali su ljudi oko Aleksandra, ali ne i Aleksandar. Ima indicija da je on nameravao da, po povratku iz Marseja, resor ministra vojnog ponudi Krstu Zrnovu Popoviću. Nije se vratio iz Marseja, pa se indicijama i nagađanjima o nagrađivanju vođe Božićne pobune u romanu nisam ni bavio.

U romanu „Molitva“ postavljate pitanje: „Da li u ljudima, među ljudima i na Zemlji ima više mržnje ili ljubavi?“ Možete li dati odgovor?

-Mogu, i odgovor je kratak. Mnogo je više mržnje, ali je mržnja kukavička, slepa, invalidna. Ne postoji čovek koji je sebi oduzeo život zbog mržnje prema drugom čoveku ili mržnje prema bilo čemu. Ljubavi je malo, ali je ona uvek junačka, spremna da se žrtvuje za onog ili ono što voli. Otac i majka ginu za svoju porodicu. Književnost je puna samoubistava zbog ljubavi, a ne zbog mržnje.

Kao ministar spoljnih poslova državne zajednice Srbije i Crne Gore, bili ste protiv nezavisnosti Crne Gore. Zašto?

-Jesam. Ne zbog Crne Gore, nego zbog Srbije. Crna Gora je bila fenjer evroatlantskih integracija zajedničke države. Strepeo sam da će se, odlaskom crnogorskog fenjera, Srbija vratiti u antizapadnu pomračinu. Danas je vidljivo da li je moj strah bio osnovan.
Obradovao sam se članstvu Crne Gore u NATO alijansi. Ponadao sam se bio da će Crna Gora biti putovođa Srbiji. Bez obzira na mnoga razočarenja, i dalje se nadam.

Kako vidite današnja zbivanja u Crnoj Gori?

-Rado citiram Branka Baletića: „Crna Gora jeste mala, ali to ne utiče na njenu veličinu.“ Često govorim: Crna Gora je veća i od Crne Gore i njene slavne istorije. Da nema Crne Gore, trebalo bi je izmisliti.

Od pokušaja državnog udara 2016, i avgustovskih izbora prošle godine, i ala i vrana, i domaća i strana, potkopali su se pod temelje Crne Gore, da je sruše, da izbrišu Crnogorce i njihove vekove! Ne mogu! I mnogo silniji lomili su zube u pohodima na Lovćen i Cetinje. Crnu Goru nisu srušili ničiji topovi. Neće ni popovi. Srbin sam, ali u odbrani Crne Gore i ja sam Crnogorac.

Autor: Darko Šćepanović