Makedonski dramski pisac Dejan Dukovski, čija su djela obilježila posljednje pozorišne decenije u našem regionu, pa i u Crnoj Gori, budući da je komade u nekoliko navrata postavljao na scenu Crnogorskog narodnog pozorišta, govori o mučnoj realnosti Balkana.
Dio njegovog intervjua za Danas prenosimo u nastavku:
Na sceni JDP 1995. premijerno je izvedena vaša kultna drama „Bure baruta“, koja je postala metafora našeg balkanskog haosa i ludila tih ratnih godina. Istoimeni film u režiji Gorana Paskaljevića ušao je u istoriju – osvojio je nagradu kritike u Veneciji 1998. za najbolje ostvarenje, nagradu Evropske filmske akademije u najvažnijim kategorijama, prikazivao se u Americi u više od dve stotine bioskopa, i to u distribuciji „Paramounta“. Šta ovo delo sada znači za vas?
Pa „Bure“ je definitivno tekst koji je obeležio to vreme, kao i mene. Mislim da je uspeo da uhvati neki duh jednog, za nas vrlo dramatičnog, doba. Nije to bio rat, već čekanje rata. Kao dokumentarne sekvence crnih hronika. Relativno obični ljudi, u prilično apsurdnim situacijama. To je u stvari tekst koji se dešava pre oluje koju nagoveštava. U svakom slučaju, imao je energiju ludila u kome smo živeli. A Unko je 1995. došao u JDP da bi radio Molijerovog „Don Žuana“, kojeg je svojevremeno Danilo Kiš maestralno preveo upravo za njegov rad. Ali, Unko je Jovanu Ćirilovu „podmetnuo“ dramu nepoznatog makedonskog pisca, on je pročitao i rekao da „Bure baruta“ mora odmah da se radi. Jovan je bio i prvi prevodilac mog teksta, napravio je savršen prevod iako nije znao makedonski jezik, i najavio ga od samog početka kao veliki adut pozorišta u kom je bio umetnički direktor. Jugoslavija se raspadala, i mislim da je Jovan doživeo tekst kao naš, domaći, jugoslovenski.
Sećam se njega koji je jednom tokom proba rekao da su za odličnu predstavu potrebni najbolji tekst, najbolji režiser, najbolji glumci, i još nešto u vazduhu. Počev od Unka, pa podele i cele ekipe, sve se nekako spojilo u tu emotivnu eksploziju na premijeri. Unko je uspeo da kao u ogledalu prikaže na sceni naše sopstveno ludilo koje smo živeli na ulicama. Zahvaljujući Jovanovom autoritetu kao i agilnosti JDP-a, predstava je obišla svet i izuzetno se uspešno igrala po raznim fetivalima. Tako su svi čuli za „Bure baruta“ i taj tekst je počeo svuda da se radi. Onda se desio i film.
Retko se događa i u svetu da neka drama doživi takvu filmsku eksploziju kao što se to desilo sa „Buretom baruta“?
Ideju za film prvi je pokrenuo Voja Brajović, koji je u predstavi igrao Dimitrija, i tada je dao tekst Dejanu Vražaliću, koji je kao producent počeo da gura film. Na kraju ga je snimio Goran Paskaljević, koji je uspeo da na filmski jezik fantastično pretoči tu energiju i taj duh vremena. Da nađe ključ za univerzalno i emotivno razumevanje našeg dramatičnog iracionalnog haosa, i film je zaista imao veliki impakt. Sa Paskaljevićem sam posle toga dugo pričao o nekom novom zajedničkom projektu, pa smo i radili na tome, ali, nažalost, to se nikada neće desiti.
“Bure“ je prevedeno na više od trideset jezika, izvođeno je i u Tokiju, drama „Mamu mu jebem ko je prvi počeo“ imala je dvadeset četiri premijerna izvođenja u više od deset zemalja, a mi vas na ovom prostoru, kao što je pisao Ćirilov, i dalje „držimo“ za „dramatičara balkanske drame“. Kako doživljavate ovu odrednicu?
Ja stvarno volim Balkan, ma koliko to i glupo zvuči. Mislim, on je takav da ga ni „majka ne voli“, ali je naš. Ima tu i nečeg divnog, i lepog, i ne do kraja artikulisanog. Najviše primitivnog i neshvatljivog, ali, nažalost, i agresivnog, i nasilnog. Kao Eros i Tanatos. Kao seks i nasilje, o čemu je uglavnom pisao i Šekspir. Ima čak i viška dramatičnosti u apsurdnom tragikomičnom miljeu. Balkan pruža izobilje konflikta i kriza, kroz naše strasti, mržnje, podele, psovke i jednu abnormalnost, što su suštinski elementi dobre drame. U tom smislu, uglavnom ne bežim iz ovog našeg miljea, koji najbolje znam. Ali mislim da je glavni razlog što se moje drame izvode svuda ipak neki univerzalni fokus koji uvek pokušavam da istaknem dok pišem.
Obe drame ovde su postale simbol raspada ličnih vrednosti, gubitaka, krvavog razlaza ljudi koji su nekada živeli u „bratstvu i jedinstvu“, i svega onoga što je poremetilo naše živote nestankom Jugoslavije. To je vaš lični sudar sa tim haosom?
Naravno, bilo je teško ostati ravnodušan na sve što se dešava. Meni je tada pogotovo bilo neshvatljivo da niko ne sluša pametne ljude i one koji su imali šta razumno da kažu, nego se sve dešava onako kako su neki ludaci i idioti shvatili stvar. Ovi glasni, ne pametni. Ovi koji su u ime nekakvog imbecilnog patriotizma i debilnog nacionalizma jebali majku svemu okolo. Iskreno, tada nisam mogao da verujem da se to nama dešava. Imali smo bezbrižnu mladost i verovali da živimo u stabilnoj i razvijenoj zemlji. Još kao klinac sam često putovao, i nikad se nisam osetio nimalo inferiornim ni u jednoj situaciji.
Ni kad sam morao da pokažem pasoš, ni kad bi me neko pitao odakle sam, ni u bilo kom razgovoru sa bilo kim sa Zapada ili Istoka. Bilo da pričamo o filmu, muzici, stripu ili pisanim rečima. Imali smo najbolji RNR posle Engleza… I odjednom smo postali generalne budale i dežurni krivci za sva sranja. Nasilni primitivci. Naravno da je to bilo dramatično i direktno inspirativno. Tad mi je bilo lakše da postavim dijagnozu, sada je sve nekako smuljano, izvežbano… Mada, već viđeno – to je ta ista dijagnoza te stare bolesti koja se lako prenosi i teško iskorenjava, a zove se glupost.
Koliko vas uznemirava ta aktuelnost što mi i posle više od četvrt veka realno živimo „bure baruta“, pitanje „mamu mu jebem ko je prvi počeo“ i jednu humornu tragediju?
Uznemirava me u smislu da živimo velikom brzinom stajanja u mestu. Nažalost. Uznemirava me što smo mi i dalje, ceo ovaj Zapadni Balkan, još uvek nestabilno područje – svi smo različita pakovanja istih sranja. Uznemirava me to što ovih dana vidim kakva se hajka diže oko izjave Gorana Markovića, koga veoma cenim i poštujem, što samo pokazuje direktan simptom dijagnoze o kojoj pričam. Za nas već viđene gluposti… I hiljadu drugih stvari me naravno redovno i uobičajeno uznemiravaju, jer mi uporno istrajavamo u nečemu što je teško i besmisleno, i što ovaj prostor čini paralizovanim u njegovoj provincijskoj klaustrofobiji, granicama, nacionalizmu, političkim vođama.
Možda je razlog tome neki slovenski mazohizam sa primesom balkanskog inata, što bi rekao Duško Kovačević, kad nam je već suđeno da se svađamo, sekiramo i do bola nerviramo. Sposobnost da se bar i nasmejemo našoj besmislenosti je veliki dar. Duh i duhovitost su naši najbolji aduti. Mora se nekako relativizovati ozbiljnost tog besmisla. Ništa u životu nije crno-belo, i kad je nešto bolno i mučno, smeh nam dođe kao pojas za spasavanje. Doduše, mi smo konstantno u suštinskim problemima, pa nam je smeh stvarno potreban da ostanemo normalni.
Da li biste nešto menjali ili dodali kada biste ove drame sada pisali, i šta biste danas rekli – ko je prvi počeo?
Počeli smo mi i naša glupost. Bili bi normalniji ljudi i zemlje da je bilo bar malo pameti. Sami biramo ko nas vodi. Lično se ne osećam nimalo kriv, ali bio sam deo i svedok raznih kolektivnih hipnoza i jurišanja u pogrešnom pravcu… Oslobađanja destruktivnih nagona u svakom pogledu. Umesto napred, ‘ajmo svi u juriš nazad, da ponovimo sve iste greške koje smo napravili i nismo ništa naučili. Glupost je prva počela. Verovatno ne bih mogao danas da napišem ove drame tako kako su ispisane. Nisam toliko ljut. Možda sam samo nekako tužan i rezigniran. Kako kad shvatiš da si se očigledno i krajnje glupo zajebao, još na samom početku. A uporno čekamo da se iz nekog kraja rodi novi početak.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR