OKLE ŽENETINAMA ISTINA?

Piše: Marko Vešović

Ovo je zapis o bogomdnom umjetniku usmenog pripovijedanja Vukoti Simonoviću, mom bratu od tetke koji je u mladosti bio flit za udate žene i ofenzivu redovno počinjao pitanjem: “Kako ste se mogli udati za njega?“ Njegova smrt pogodila me i zato što je Vule ničim neukaljani dio moga besmrtnog detinjstva.

Ovo se često dešavalo: sjednemo za ručak, Vule na vrata, a mi graknemo: ”Evo Vukote!” On se zacrveni kao papirka, neće da jede, kune se da nije gladan, ali ga mi za ruke odvukljamo do trpeze: prvo ga ubijedimo da je došao na ručak i zatim ga naćeramo da jede, kako bismo bili u pravu mi, a ne on.

Onda su u modi bile drenove šale. Kupali smo se u Kolovratu i nekome fikne da Vukoti skinu gaće, privežu ga za dasku i prislone je uz kotar kraj mosta kojim se prelazila Ljuboviđa kad ideš u Šaoviće. Savo Julkin viče: “Zažmuri, Vule, nek misle da si kip”.

A u Vukote vrsnik kao u konja i snaše zakreću glave kad prolaze. Skaču su na njega ko volovi na kravu. Jedan prolaznik pita: ”Vodi?” “Ne, nego povađa“. Kad su ga razvezali, Vule ode u kuću Milice Bulatović, vrati se s nožem i stane da ih juri, ali svi su bili brži od njega. No ko zna je li ih želio stići? Teško je vjerovati da je krakatom Vukoti mogao uteći niskoguzi Savo Julkin. “Da mi je, sinjemu kukavcu, bilo uvatit bar jednoga da ga zakoljem, ka da bi se posvetio“, govorio je Vule kad se ohladio.

Najčešće mi u sjećanju iskrsne Vukota koji je pod mednicom, na iramu, ljeti, s mojim bratom Momčilom igrao šah i ponavljao riječi ”vo vjeki vjekova” kad misli da je povukao dobar potez. Zalud je umro: i sad ga vidim pod mednicom i čujem kako kaže svom protivniku: “Da ti spuštim jedan ojađeli mat!”

Papljani su ga molili: “Ajde, laži nas malo, Vule. Ela, ljeba ti, osevapićeš se. Niko to ne umije ljepše no ti!“ Drago Bulatović je je govorio: “Umije taj ozidati do oblaka!» No ja sam još kao gimnazijalac znao da je Vule rođeni pripovjedač koji popravlja istinu, što reče jedan američki pjesnik, neuglednu, kržljavu, nedonesenu, usukanu kao posiđelica, često grbavu, a zar bi mogla biti drukša u onom neviđbogu?Treba popravljati istinu od koje bi i zvečarka crkla. Vule ju je prekrajao i dotjerivao da ljude i stvari digne na višu razinu, učini ih istinitijim od sebe samih.

Čak ću otići i korak dalje: Vule je znao da se prava istina mora izmisliti.

Svoje priče zvao je besjedama, a taj talenat je naslijedio od predaka: “Sedam mantija bilo je u mojoj familiji!“ Ne znam je li ih bilo baš sedam, ali Simonovići jesu bili duovnici, što rekao Simeun Đak, a bilo ih je i u moračkome manastiru. Krasno je “besjedio“ i njegove propovijedi često su bile praćene plotunima smijeha, jer je bio duhovit, kao majka mu Ljubica.

Kod papaljanske osnovne škole skupili se muškarci po bandi, a žene po bandi. Tuda se vrzmala i jedna kučka. Mašan Radović, najveći jebač u selu, zove moju tetku Ljušu: ”O Ljubica! Dođi da ti ga dernem”. “Eno ti, Majo, ona biza Radisavljeva, pa ga njoj derni”, odvratila je Ljuša. A okle ja među ženama? Dovela me Ljuša kao da je znala da ću biti pisac i ovo sačuvati od zaborava.

Pamtim Vukotinu rečenicu: «Učiti, učiti i samo učiti, kako veli kum Roka Marijanovića». Roku, koji imao devetoro djece, kum je bio Tito, ali mu Roko nije, kao vaktile Jevrem Brković, kad Maršalu telefonira, zborio: “Đe si, kume?“, jer okle telefon u Papama? Ako neko o socijalizmu počne pričati bez dovoljno oduševljenja, Vukota mu uozbiljen veli: «To drug Tito ne bio volio čuti iz tvojih usta». Našto bi Ranko Milenin dodao: “Vjeruj, bogami! Ako iko, Vule zna šta Tito voli: držo ga je na rukama kad su ga krstili“. Jedna Vuleva izreka sad mi zvuči proročki: «Drugovi, socijalizam treba izdržati do kraja». Nju je potrzao, nekažnjeno, čak i pred partijskim sekLetarom Miljanom Popovićem koji je bio svojta Božidaru Šukoviću iz Morače za koga se udala Vukotina sestra Rosa.

Njegove “besjede“ nisam zapisivao već ih prepričavao da ljude razveselim, i zaboravio gotovo svaku, čemu su krive srpske granate i godine. Posljednja priča koju sam od njega čuo iz antibirokratske je revolucije: kad je izvelo na ulicu radnike njegovog preduzeća Radoje Dakić da ruše rukovodstvo,Vule je priredbu gledao s drveta. Pamtim da sam kazao: “Ti, Vule, ko Šeli“ i dodao da se taj pesnik peo na drvo u bašti, gdje je padao u duboka i duga razmišljanja, a po silasku bi pristupao pisanju. “Čoek je pravu“, veli Vule. “Što možeš viđeti sa drveta, ne možeš niokle drugo. Drvo je naša prva osmatračnica“.

Ni priču sa drveta, mada sam joj se smijao, ne pamtim, ali u vezi sa osmatračnicom sjećam se Vulevog objašnjenja kako je sve počelo. Nijesmo sa drveta sišli no pali. U drvo gdje su živjeli naš praotac i pramajka gađao je grom, zna se i od koliko decibela, i toliki im zort ugnao da su ljoštili na ledinu i zakoračili u istoriju. Znamo šta je zatim bilo. Na tri rečenice sveo sam priču koju je u njegovoj izvedbi trajala bar pet minuta, ali detalji, na moju veliku žalost, isparili su, a Vule, kao svaki rođeni umjetnik, bio je majstor detalja.

Jednom, u devet zora, budi me da idemo u Pape. Odbio sam, ponajviše zato što sam sinoć nisam spavao,bog oblova od čira na na dvanaestercu, pa bi mi neispavanom propao taj dan u Papama. Nema potrebe, rekoh, da idem tamo, ti ćeš mi sve ispričati ljepše no što bi moje oči umjele viđeti. Sad se kajem što nisam zapisao njegova vračanja po povratku iz Papa i u mom sjećanju preživjeli su samo Savo i Piža.

Trojica braće Jakšića, Savo, Pero i Leka, čiji su preci doselili iz Gacka, bili su niska rasta i opremljeni moćnim alatkama za razmnožavanje: ko da ovi Gačani, rekao je više ne znam ko, nijesu rasli ka nebu no ka zemlji. Dodajmo tome da je Savo bio tada neoženjen, ali ne znam je li se ženio, ni je li još živ.

“Kako ti ga bi u Papama?“ “Ma pušti, fale mi Sava“, kaže Vule ljut, vas u komate, što je bilo dio pripovjedačkog umijeća: omogućavalo je poenti da bljesne moćnije. “U čiju goj kuću svratim, dižu mi Sava u nebesa, ko da ne znamo sina Julkinoga! ’Odličan je Savo, au, valjda nam glave. Ako je škopiti krmka, zovi Sava. Ako se podbije konj, zovi Sava da mu kopito očisti i sredi. Ako je da se uvede struja, zovi Sava. Ako se pokvari radio ili televizor, zovi Sava. Ako je ovo i ovo, zovi Sava. Ako je ono i ono, zovi Sava. Kad mi je dojadilo da slušam, velim im: zar u ove Pape niko nema kurca osim Sava Julkinoga?“

A kad su mu pričali da je Mićko načinio dijete u Piži, čak im je opisivao kako se gica nogama “kad joj dođe onaj slačak”, Vule je rekao: “Ona žuta baljega da se primicala onoj bikulji? Njoj bataljon ne bi mogo ništa. Ne slušajte ga: u njega je, kad se digne, vrsnik manji no onako.” Sve drugo iz tog kićenja o Papama zaboravio sam i obradovalo me kad sam u predratnoj svesci našao zapis druge priče u kojem su detalji sačuvani:

“Ulazim jednom u stan – vratio se, više ne znam zbog čega, ranije s posla. Vrata su bila nezaključana. I čujem sa hodnika u kuhinji galamu. Oslušnem: Ljubica i Darinka, grlače rovčanske, diskutuju ko na konferenciji Afežea. Kako i neće biti grlače kad su rođene na kraj svijeta? Ne, vala, ni na kraj, nego kad putnik pita đe su Rovca, vele mu: kreni uz Rečine i, kad dođeš na kraj svijeta, skreni lijevo i s prve ćeš okuke viđeti Rovca ko na dlanu. Kad bi mene bacili u onaj neviđbog đe ti je prvi komšija dalek puškomet, i ja bi za godinu dana provikao gore no one obje.

Osobito je bila grlata Darinka, ali šta ima tebi to da pričam, znaš je bolje. Nikad neću zaboraviti kako vas je, kad ste bili mali, ispod trešnje pod guvnom dozivala da vas bije: ’O Marko! Uberi ofuk i dođi amo!’“ (Ofuk je ono čime se biju goveda. Darinka je govorila: kad ste goveda, i treba da ve bijem ka goveda). “Čule su je Gornje Pape, Glibavac, Poznanovići, Bučje, Modri Do i Drndari!“ (Ovo su zaseoci Papa). ’Opet Dara zove sinove da ih pričesti drenovakom’, oćaše reći Miko Šajov.

A jednom ja svratio kod vas u Rakonje. Radio sam na pošti. Tetka Dara veli: ’Vala si, Vule, ništačoek!’ ’Što, tetka, bogoti?’ ’Obećo si mi prije pô godine da ćeš mi dat telefon i slaga me. Ne znam po kome ti to dođe. To ti iz kuće ti nije, ama vele da Moračani lažu, granje ne drži’. ’Što će ti, tetka, telefon, života ti?’ ’Čuš – što će mi? Znaš da su mi đeca rasuta po svijetu, pa da ih mogu pođekad zovnut’. ’Vala ti, tetka, zbog toga telefon ne treba ništa. Ti svako svoje dijete možeš dozvati odavle!’

Ogovarale su mene i moju ženu, milina čuti. Čoeku poraste važnost kad sluša da se o njemu zbori, čini mu se da je neko i nešto, pa i kad na njega tovare svašta, ko na mrtvu kobilu. ’Onolikoj magarčini ona da naređuje!’, veli Ljubica. ’Pizda je on, Ljušo’, kaže Darkinka. ’Pa da je neka žena!’, veli Ljubica. ’A ne ona žmira!’, dodaje Darinka. ’Onoliki konj, a ne smije vrčit od nje! Vidiš li ti, Daro, da ona nema vrata, ka ostali insani?’, pita Ljubica.

Puštio sam ih da se site ispričaju. Ti si književnik, ali ne vjerujem da bi bolje od njih dvije mene i moju ženu umio opisati. Ne bi umio smisliti ni pola, šta pola, ni peto ise, od onoga što one u glavama imaju odavno zgotovljeno. Slušao sam ih dugo: grehota bi bilo da ih prekinem. Svaka im je riječ valjala dukat. Jeste, Peđe mi moga. Pošto su se istutnjele, uđem k njima. One zablesile u mene. Obje.

’To si ti, Vule’, kaže Dara.’Bešale, kad stiže?’, pita glasom krivca. ’Ima sat vremena’, velim, a očima idem od jedne do druge ka gledaoci u Vimbldonu kad prate loptu. ’Nije tačno!’, kaže Ljubica, crvena ko paprika. ’Jeste tačno, majko. Sve sam čuo!’ ’Šta si čuo, lažeš, nijesi imo šta čut!’‘Sve je istina što se rekle. Sve je ono istina, majko, vijeka mi tvoga!’ ‘Koje istina? Okle nama ženetinama istina?’, dere se Ljubica.

Htio sam da im kažem: kad god sam vas dvije slušao da nekoga ogovarate, sve što ste o njemu rekle bilo je živa živcijata istina. Nijesam im kazao. Da se ne osile. Nemoj im ni ti reći. Kad bi im književnik koji predaje na fakultetu priznao da bi sve što one o nekom kažu moglo odmah ući u svaku enciklopediju, poslije toga ne bi dale ni vjetru vijati!”

Vule je vanredno studirao pravo u Sarajevu i često svraćao kod mene i Gordane u našu baraku u Velešićima, tek se bijasmo uzeli. „Odem jednom kod tetke Dare i nafalim ti ženu, ne nego je dignem u nebesa, a uzgred ubacam samo jednu rečenicu. Gordana mi veli: ja najviše volim kad smo ja i Marko sami! Tetka je od toga poluđela: “Znam, bogomi! Kad im dođem u Sarajevo, tražiće mi konak u otel ".