Piše: Tomislav Marković Ponekad u medijima osvane neki naslov koji govori više od teksta na koji se odnosi, a u retkim slučajevima dogodi se da naslov govori više od hiljadu tekstova. U tu vrstu spada naslov koji se nedavno pojavio na sajtu B92: "Masovne grobnice širom Srbije, zločinci nekažnjeni".
Homo sucker
Prvo što bi pomislio čitalac koji vidi ovakav naslov je – najzad! Najzad se i mejnstrim medij kao što je B92 odvažio da progovori koju suvislu reč o srpskim zločinima iz devedesetih godina, o masovnim grobnicama i nekažnjenim ubicama iz naših redova, sačuvali su neki minimum ljudskosti i empatije sa žrtvama, ipak su počeli kao opozicioni medij Miloševićvom režimu, dobro je da su se vratili svojim korenima, ima nade za našu medijsku scenu.
I ne samo da pišu o ratnim zločinima, već su se bacili i na istraživački rad i otkrili da u Srbiji postoji još čitav niz masovnih grobnica, nisu Batajnica, Perućac i Rudnica usamljeni slučajevi; zaista je B92 prijatno iznenađenje u ovom moru medijskog poricanja zločina i slavljenja masovnih ubica.
Naravno, čim počne da čita tekst, čitalac kojem je ovakav tok misli prošao kroz glavu ( u ovom slučaju – ja) brzo shvata da je još jednom ispao teška naivčina i, što bi rekao Andrej Nikolaidis, homo sucker. Jer u tekstu uopšte nije reč o masovnim grobnicama iz Miloševićevog doba, niti o ratnim zločincima koji su hrabro ubijali nenaoružane civile diljem bivše Jugoslavije, već o famoznim komunističkim zločinima.
Komunisti, demoni u ljudskom obličju
Pa neće valjda "masovna grobnica" da nas asocira na Batajnicu, a "zločinci nekažnjeni" na naše heroje koji su nekažnjeno ubijali naokolo, a sad se mirno šetkaju među nama, glume obične građane i ima ih, prema proceni Sandre Orlović iz Fonda za humanitarno pravo, oko 6.000. Šta je šest hiljada ubica na slobodi naspram tih groznih komunista koji ništa drugo nisu ni radili osim što su ubijali Srbe? Jeste da su ti kleti partizani danas ili jednom ili sa obe noge u grobu, ali i dalje su ti crveni đavoli opasni, čak i tako ostareli ili mrtvi, kudikamo opasniji po našu bezbednost nego naši heroji koji ne bi ni mrava zgazili, pogotovo ako se ispostavi da je mrav po nacionalnosti Srbin.
Kad bi se čovek o savremenosti i skorijoj istoriji informisao isključivo iz srpskih medija stekao bi utisak da su nacisti bili fini momci, četnici – grupa hipika, dok su komunisti demoni u ljudskom obličju. Takođe, otkrio bi i da je antifašizam precenjen, a i ako baš moramo da odamo neke zasluge antifašistima, onda su jedino četnici zaslužili da im odamo počast, jer je najveći antifašista – logično – onaj ko sarađuje sa fašistima. A najveće otkriće je to da Srbija ništa strašno nije učinila devedesetih godina prošlog veka, naprotiv, Srbi su uvek stradali, po difoltu, nikakvih žrtava sem srpskih nije ni bilo.
Nacionalistička manipulacija žrtvama
Govoriti o komunističkim zločinima u kontekstu podivljalog nacionalizma, istorijskog revizionizma neviđenih razmera i rivajvla četništva i svakog oblika kvislinštva – potpuno je bespredmetno. Kao što je primetio Vuk Perišić, nacionalisti su jugoslovenskom prostoru "oteli priliku da na kreativan i smiren način preispita svoju komunističku prošlost".
U srpskom društvu priča o žrtvama zločina ne pokreće se iz pijeteta prema nevino stradalima, već isključivo zarad ideološke manipulacije. Narativ o žrtvama ustaških zločina pokrenut u drugoj polovini osamdesetih godina XX veka nije imao za cilj utvrđivanje istine, već pripremu za novi rat, za agresiju na susedne zemlje i legitimizaciju osvete. Današnja autoviktimizacija cilja na održavanje srpskog društva u stanju osvetničkog resantimana, opravdanje četnika i ostalih saradnika okupatora, kao i skretanje pažnje sa zločinačkih podviga srpskog nacionalizma u nedavnoj prošlosti.
Sa nacionalističke pozicije nemoguće je govoriti objektivno o žrtvama, jer je ključna ideološka postavka nacionalizma da je pojedinačni ljudski život bezvredan, a žrtve su mu potrebne samo kao gorivo za razbuktavanje nacionalističkog plamena i međunacionalne mržnje. Zato se i govori isključivo o srpskim žrtvama, dok nad silnim zločinima koje su srpske snage počinile stoji zavera ćutanja.
Zastrašujuća snaga poricanja
Gotovo je neverovatno šta sve može da stane u jedan naslov, jezgrovit skoro kao da je u pitanju poezija. Da se anonimnom davaocu naslova sa B92 to nije slučajno omaklo, pomislio bi čovek da se radi o jezičkom geniju. Zastrašujuća je snaga poricanja i negiranja očiglednih činjenica, tolika je snaga ćutanja o srpskim ratnim zločinima da oni koji to sprovode u praksu više nisu ni svesni šta rade.
Jer pisati o masovnim grobnicama i nekažnjenim zločincima u Srbiji danas, posle svih užasa koje su srpska vojska i policija počinile, a misliti na nešto sasvim drugo, na još jedno naricanje nad stradanjem Srba – to je poduhvat za koji je neophodna posebna vrsta izopačene svesti. Kao kad bi se u Nemačkoj pedesetih godina pisalo o konc-logorima, ali bez pomena Aušvica, Buhenvalda ili Treblinke.
U dželatovoj kući ne priča se o sekiri
Znali smo da se u kući obešenog ne govori o konopcu, ali da se u dželatovoj kući ne priča o sekiri, to je ipak novost. A i kad se najzad pomene sekira, onda ispadne da je dželat zapravo žrtva. To je specifičan domaći oblik dijalektičkog obrta koji služi iskrivljavanju stvarnosti i postavljanju stvari naglavce. Sve je suprotno od onog što izgleda da jeste, rekao bi Ilija Čvorović, popularni fiktivni junak, staljinista i paranoik.
Naslov na sajtu B92 samo je vrh ledenog brega, simptom jednog duboko bolesnog društva koje, po svemu sudeći, nema ozbiljnu nameru da se leči. Otkrivanje masovne grobnice nadomak Beograda, u Batajnici, gde su zakopana tela kosovskih Albanaca, potom u jezeru Perućac gde su pronađeni ostaci ubijenih Bošnjaka, i masovne grobnice u Rudnici kod Raške, gde su takođe zakopani pobijeni albanski civili – nije dovelo ni do kakve katarze, kolektivnog zgražavanja ili, daleko bilo, kajanja. Naprotiv, samo se povećao broj neprijatnih činjenica koje treba prećutkivati. Zemlja koja se tako odnosi prema svojoj zločinačkoj prošlosti ne mora da brine za svoju budućnost, jer je neće ni imati.
flamantes
Zašto preskočitii genocid iz 1918. do 1929.?