23 °

max 33 ° / min 22 °

Subota

15.08.

33° / 22°

Nedjelja

16.08.

32° / 23°

Ponedjeljak

17.08.

33° / 22°

Utorak

18.08.

34° / 22°

Srijeda

19.08.

32° / 22°

Četvrtak

20.08.

31° / 22°

Petak

21.08.

33° / 21°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Srebrenica je mera demokratije u Srbiji

Izvor: Beta

Stav

Comments 5

Izvor: tacno.net/slobodnarec.rs

Autor: Antena M

  • Viber

Srebrenica je mera demokratije u Srbiji

Piše: Dinko Gruhonjić

Kako je moguće da barem vi, koji ste 11. jula 2020. godine bili na protestima i koji tobož želite promene i nastupate sa “levičarske” i “građanske” pozicije, “niste znali”, kako ste – majku mu – “zaboravili” – da se toga dana obeležava 25. godišnjica genocida u Srebrenici, pa da ste usled – eto, “zaborava” – “zaboravili” makar na minut ćutanja. Samo jedan minut.

Očekivano, ali zbog toga ništa manje degutantno i tužno, politička i društvena elita u Srbiji i ove je godine – uz časne izuzetke – uglavnom ignorisala godišnjicu genocida u Srebrenici.

Nije “pomoglo” ni to što je reč o 25. godišnjici tog najvećeg zločina na tlu Evrope nakon Drugog svetskog rata. Sa koronom smo od marta ove godine, a sa virusom velikosrpskog militantnog nacionalizma već – evo – 32 godine, od momenta kada je Slobodan Milošević uličnim ustavnim pučem srušio autonomiju Vojvodine i krenuo u razaranje Jugoslavije.

Da stvar bude gora, činjenica je da je u “zaveri ćutanja” o genocidu u Srebrenici zapravo gotovo čitavo društvo saučesnik. Počev od 11. jula 1995, kada su režimski mediji ćutali a “obični” građani Srbije nisu, je l’ te, znali šta se dešava. Poput svih onih “običnih” građana od pre osamdesetak godine, iz okoline konc logora, koji – eto – “nisu znali” za krematorijume u susedstvu njihovih sela i gradova.

Beograđani su bacali cveće na tenkove koji su kretali put Vukovara. Nikada se zbog toga nisu pokajali. Posledica: vlast u Srbiji već osam godina uzurpiraju na indigo preslikani oni koji su dobili gotovo konsenzualno poverenje “naroda” za ratne pohode iz devedesetih godina 20. veka.

I evo ih danas: Vučić – krvavi radikal zaodenut u providnu jagnjeću kožu, besramni Dačić – zaodenut u samoga sebe, Vulin – iz kojeg neprestano progovara ludačko-ubilački duh Mirjane Marković… Šta je sve o njima napisano i rečeno, nema se tu bog zna šta dodati. A koga zanima, neka se pozabavi bogatom svetskom pravničkom, naučnom i publicističkom literaturom na temu odgovornosti Srbije za zločine u poslednjoj dekadi 20. veka. Čitanje je lekovito. A Srbija nije mera sveta. Ona je oglašena krivom pred Međunarodnim  sudom pravde u Hagu jer nije sprečila genocid u Srebrenici. Srbija je, dakle, prva zemlja u istoriji civilizacije kojoj je zvanično presuđeno na taj način.

O tome su ćutali i oni koji su danas u “pravoj opoziciji” i po njenim obodima. Oni koji su bili na vlasti od 2000. do 2012. godine i koji su se uvek dodvoravali nacionalistima, valjda zato što su i sami nacionalisti, jer šta bi drugo moglo biti. I jedni i drugi, kada su bili u poziciji vlasti, suštinski su bili saučesnici zločinačke politike, jedni kao direktni organizatori i sprovoditelji, a drugi kao – na prvi pogled – apsurdni naknadni saučesnici, iako u izvođenju zločina – ruku na srce – nisu učestvovali, mada je među “očevima opozicije” i te kako bilo i memorandumskih akademskih jurišnika.

Prvi su se vratili na vlast jer su im ovi drugi iz sadašnje “prave opozicije” to omogućili, uvodeći veronauku u naše laičke škole, rehabilitujući četnike, gazeći po antifašizmu. Potpisali su s njima i pravi “trojni pakt”: doneli su 2006. godine sa političkim snagama iz devedesetih na sramotan način Ustav Srbije, potpisali su 2008. godine Deklaraciju o pomirenju sa Miloševićevom Socijalističkom partijom Srbije, i iste godine uradili sve kako bi protivpravno bila formirana Srpska napredna stranka. Na taj su način ukinuli razliku između njih i sebe, to jest normalizovali su monstruma. Usput su, naravno, prodali i Naftnu industriju Srbije, i to nikom drugom do – Putinovoj Rusiji.

Koja je, od tada do danas, od Srbije napravila eksluzivnog partnera u destabilizaciji Balkana. Srbija je, kao i obično, krećući se u smeru kontra orbite i kao dobrovoljni faktor nestabilnosti, nastavila da perverzno uživa u toj sada već uveliko autodestruktivnoj ulozi. A za to vreme, analitičari – skoro sve sami doktori i doktorandi nauka – ingeniozno zaključuju: SNS je danas potpuno uzurpirao politički život. Treći: Što bi rekao Bili Piton, kad su mu zamerili što preprodaje polovne mrtvačke sanduke: “Ajde!?”

Kakva je danas ta postpetooktobarska Srbija? Ona je reprimitizovana, retradicionalizovana, u njoj je restaurirano iskonsko zlo, natopljena je dubokim konzervativizmom, primitivizmom, verskim ekstremizmom, luđačkim stereotipima i predrasudama o sopstvenoj “posebnosti”, i – pre svega – nacionalizmom. Na uličnim protestima odavno je gotovo nemoguće pronaći bilo kakve simbole, sem nacionalističkih.

U pogubnom nacionalizmu su odrasle, vaspitavane i obrazovane generacije mladih ljudi. Od društvene i političke elite samo se retki usuđuju da zucnu nešto o evroatlantskim integracijama. O Srebrenici, kao što rekosmo, vlada zavera ćutanja, u zemlji koja tobož već 20 godina kao svoj glavni spoljnopolitički cilj ima ulazak u EU.

A ono što je u Evropskoj uniji pravilo, onda bi valjda moralo da vredi i ovde, u tzv. zemlji-kandidatkinji. I zato je odnos prema Srebrenici mera demokratije u Srbiji. Jer genocid, ratni zločini, etnička čišćenja, masovna silovanja, milioni raseljenih, 100.000 mrtvih samo u Bosni… – to su uzroci ovog truljenja u kojem se Srbija nalazi.

To su uzroci korupcije, klijentelizma, pljačke, besramnog bogaćenja pojedinaca, sve većih klasnih razlika, povratka notornih vučića i dačića na vlast, pendrečenja demonstranata i novinara, prinudnog iseljavanja ljudi iz kuća i stanova, kupljenih diploma, neadekvatne zdravstvene zaštite, epidemiološkog sloma države, NATO bombardovanja, nezavisnosti Kosova, upropaštenog pravosuđa i medija, nepostojanja nezavisnih institucija, jednopartijske skupštine…

Odnos prema srebreničkom genocidu ujedno je i odnos Srbije prema sopstvenoj budućnosti i prema svojim susedima. Sve ostalo su jeftini izgovori, sramne i prostačke trice i kučine, koje nas – kao preteško sidro – drže na dnu evropske civilizacije i ne daju nam da uzmemo dah, a nije baš da se nešto i koprcamo da ga uzmemo.

Kako je moguće da barem vi, koji ste 11. jula 2020. godine bili na protestima i koji tobož želite promene i nastupate sa “levičarske” i “građanske” pozicije, “niste znali”, kako ste – majku mu – “zaboravili” – da se toga dana obeležava 25. godišnjica genocida u Srebrenici, pa da ste usled – eto, “zaborava” – “zaboravili” makar na minut ćutanja. Samo jedan minut.

Nemoguće je zvati se čovekom a ne razlikovati temeljna pitanja dobra i zla. Dok god je tako, građani Srbije nastaviće da žive upravo onakvim životom kakav su i zaslužili. Rečnikom nacionalista, to je – božja kazna.

Autor je docent na Odsijeku za medijske studije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, programski direktor Nezavisnog društva novinara Vojvodine, glavni urednik VOICE-a, šef dopisništva Novinske agencije Beta za Vojvodinu, dopisnik Dojče velea i građanski i antiratni aktivista.

Komentari (5)

POŠALJI KOMENTAR

esko

Zvanično javno mnjenje Srbije,vlast ,opozicija mnoge institucije negiraju genocid u Srebrenici i ne samo u Srebrenici.Kako objašnjavaju sledeće činjenice:U Prijedoru u dva dana juna 92 ubijeno je 2652 civila,odvedeni u logore Keraterm ,Manjača,Trnopolje i ako nije bilo otpora okupaciji ,ako je u Srebrenici bio sukob vojski zašto su premještali ubijene iz primarne u sekundarne čak u treće tercijarne mosovne grobnice itd.Činjenice su neumoljive a ovakva Srbija ostaje u vremenima zločina.

Srebrenički cvijet

Srebrenica je lakmus papir i mjerilo srpske (i srbijanske) svijesti. Nikad neće biti ozdravljenja dok se ne poklone sjenama nevino stradalih srebreničana ali i mnogih drugih žrtava širom Bosne, Hrvatske i Kosova. Tada ima nade za njih.

Iko

Treba spasit Srbiju od fašista i njihovih janičara -posrbica iz BoSne i Hercegovine, Crne Gore i Hrvatske. Zadatak susjeda je da pomognu demokratskoj civilizovanoj Srbiji, antifašistima.