Ništa ne može da spere ukrajinsku krv sa ruku Rusije

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Bosanska pjesma: “Dok žohara gnječite, pijuckate / viski, prepone svoje češkate, / dok ruka oko mašne se trudi, / ginu ljudi. // U gradovima čudnih imena / zgođeni metkom, i sred plamena, / ne znajuć što ih se na smrt osudi, / ginu ljudi. // Sred malih mjesta, neznanih vam, ali/ velikih, priliku jer im nisu dali / za krik i oproštaj sa svijetom hudim, / ginu ljudi.// Ginu dok birate sve nove i nove / brbljivce o tom što nemar se zove, / sudržljivost, itd, dok s razloga ludih / ginu ljudi. // Nema ljubavi k odveć udaljenu / tvome susjedu/bratu Slavenu, / gdje letjet vaš se anđel ne usudi, / ginu ljudi. // Međ kipovima dok spor izbija / kainska verzija, istorija / za svoje gorivo bi da kupi sviju / koji mriju. // O uspjehu sportaša dok čitate, / il stigli račun, dok pjevate / čedu svom pjesmu što san nudi, / ginu ljudi. // Pero vremena oštro, krvi žedno, / neće da žrtva i dželat su jedno, / kazaće da zadnja ološ i alaša / vrsta je vaša”.

Ovako je ruski nobelovac Josif Brodski pisao o ratu u Bosni 1992. godine, pokušavajući da utiče na učmalu savest zapada koji je mirno posmatrao kako Miloševićeva, Karadžićeva i Mladićeva banda komada zemlju, ubija civile, žene, decu, ruši stambene zgrade, pali kuće, proteruje hiljade ljudi iz njihovih domova. Danas zapadne zemlje nisu ravnodušne prema agresiji Rusije na Ukrajinu koju je kremaljski zločinac Vladimir Vladimirovič Putin poveo služeći se istim nazovi argumentima kojima su se služili i velikosrpski nacionalisti. Vojna i humanitarna pomoć stižu sa svih strana, Rusija postaje sve izolovanija, Ukrajinci se bore za slobodu sa neverovatnom hrabrošću, Volodimir Zelenski je danas lider slobodnog sveta, a Evropa i demokratski deo planete brane se u Ukrajini.

Uspavanka za poginule koji nemaju više od dvadeset godina

Pa ipak, situacija je nalik na pesmu Brodskog, mi smo u toplim sobama, a po ukrajinskim gradovima deca se po skloništima kriju od ruskih granata i bombi. Dok sedim i pišem ovaj tekst – ginu ljudi. Tešim se samo činjenicom da su reči moje jedino oružje protiv zla. Drugačije poslednjih dana zvuče stihovi velikih pesnika, kremaljski ubica učinio ih je ponovo aktuelnim sejući smrt i uništenje po ukrajinskoj zemlji. Ruske trupe ubijaju ukrajinsku decu po vrtićima, bolnicama, u njihovim kućama i stanovima, u automobilima dok beže od fašističkog okupatora. Recimo, pesma “Broj 4 - 21 – 35” Dušana Matića:

“Zovem se Anita
Anita sam se zvala
Pupoljak ruže sam bila
Danas sam prost broj u spisku žrtava bombardovanja
Madrida
Pupoljak ruže španije
Kap krvi španije
Jedra ruža se razliva
Mrtvo dete govori našim srcima
Četiri godine sam imala
Anita sam se zvala
Budućnost španije sam bila
Oca svog i majke ljubimica sam bila
(…)
Tada su došli Kaproni i Junkersi
Danas sam samo mrtav broj 4 - 21 - 35
Kosa je moja i crna i bujna i talasasta kao reč i
zemlja Andaluzija
Odakle, gladni sa zemlje došli su moj ded i otac u
fabriku tekstila
Danas sam mrtav broj 4 - 21 - 35
U spisku žrtava bombardovanja Madrida”.
Danas bi Matić pisao isto, samo bi promenio imena: “Zovem se Polina / Polina sam se zvala / Pupoljak ruže sam bila / Danas sam prost broj u spisku žrtava bombardovanja /
Kijeva / Pupoljak ruže Ukrajine / Kap krvi Ukrajine…” Ili Matićeva “Uspavanka za poginule koji nemaju više od dvadeset godina”, pisana u maju 1942. godine, pesma koja počinje stihovima:
“Spavaj.
Ko nijedno dete živo što ne spava,
U zagrljaju zemlje, s krticom i s korenjem trava.
Dvadeset godina jedva milo si gledao svetlost,
I više te nema
Dvadeset godina!...
A ja te video nisam nikada,
Ni stisnuo ti ruku nikada.
(…)
Nisam ti znao ni ime, a ti si već samo brojka.
Ali znam da je milo zvučalo kao tepanje,
Kao voćka slatka topilo se u ustima.
Zašto, zašto nisam imao prilike da te izgrdim,
Imao bih razloga da se ljutim na sebe,
Da sebi nikad ne oprostim nesmotrene reči što
sam ti ih rekao:
Živa nit vezivala bi me za tebe.
Ovako?... Govorim vetru, praznini.
Utešnije je govoriti uspomeni.”

Pobeđena je tama

Hrabrost ukrajinskog naroda koji odoleva višestruko snažnijem okupatoru priziva ona daleka vremena kad smo se i mi borili protiv moćnog okupatora, kad smo bili na pravoj strani istorije, i pesnike koji su tu borbu opevali, a i sami su u njoj učestvovali. Primerice, veliki pesnik, komunista i partizanski borac Oskar Davičo:

“Pri povratku zorom, pri pobednom povratku,
ranjena usta liptaće nad slatkim pobedama
ogromnog života u mračnom dovratku
hrama. Pobeđena je tama,
pobeđena je tama, fukaro surova lica,
udavljena je, ugašena je tama!
Nasmejmo se, gladni, između oštrica
noževa i bombi aeroplana.”

Tako je Davičo prizivao pobedu usred rata, boreći se protiv fašističke sile, protiv smrtoljubaca i ubica. Kao i u završnom delu pesme “Zdravica”, u kojem je video i obećavao nemoguće, a to što ne može biti postalo je realnost na kraju rata:

“Smrt su mrtvi što će živi da osvanu.
Smrti, cvetaj uprkos noći. S mača sviće.
Krv je naša ta smrt, žeđ zemlje u strasti.
Nije bilo, nije bilo to što biće:
Koljači će zorom od zaklanih pasti.”

Pevao je tako Davičo u ono vreme svoje pesme bunta i otpora sili i zlu, u pauzama borbe za slobodu koja liči na ovu koju danas vode Ukrajinci. I neprijatelj im je isti, danas se malo drugačije zove, ali čini ista zlodela, iz istih pobuda, sa istim lažnim izgovorima. Poljska pesnikinja Ana Svirščinjska učestvovala je u Varšavskom ustanku protiv nemačkog okupatora 1944. godine. Mnogo godina kasnije napisala je zbirku pesama “Gradila sam barikadu” koja govori o toj borbi. Evo jedne pesme - „Četrnaestogodišnja bolničarka razmišlja dok tone u stan“, pravog svedočanstva ljudske veličine: „Volela bih da svi meci na svetu/ pogode mene,/ pa da ne mogu pogoditi više nikog.// I da umrem onoliko puta/ koliko je ljudi na svetu,/ pa da više ne moraju oni da umiru,/ čak ni Nemci.// I da ljudi nikad ne saznaju/ da sam ja umrla umesto njih,/ da se ne bi rastužili“.

Iz ruskog ratnog bukvara

U Rusiji građani protestuju protiv rata u više desetina gradova, policija hapsi sve redom, uljučujući i staricu od 85 godina i decu. Ruski pisci, umetnici, muzičari, intelektualci ustaju protiv rata i zločinačkog Putinovog režima. Ruski pisac u emigraciji Mihail Šiškin napisao je otvoreno pismo u kojem kaže: “Ja sam Rus. U ime mog naroda, moje države kao i u moje lično ime, Putin čini monstruozan zločin. Putin nije Rusija. Rusija oseća bol i stid. U ime moje Rusije i u svoje ime, molim Ukrajince za oproštaj. Isto tako znam da zbog svega što se tamo čini, nemoguće je oprostiti”.

Postoji i slobodarska, demokratska, humana Rusija koja se ne miri sa napadom na Ukrajinu, koja se buni protiv kremaljskog hazjajina. Kao što je postojala i slobodarska, antifašistička Nemačka koja se bunila protiv Hitlera. Nisu nacisti uzalud onolike knjige nemačkih pisaca spaljivalli na lomači. Među njima bile su i knjige Bertolda Brehta, a njegovu pesmu “Moj brat je bio pilot” danas bi mogli da potpišu mnogi Rusi: “Moj brat je bio pilot, / jednom mu stiže pismo, / on uze vojnički sanduk, / na jug ga ispratismo. // Moj brat, on je osvajač, / naš narod prostora nema, / a zemlju nazvati svojom / naša je želja golema. // Prostor koji je moj brat osvojio / na Kvadarami je planini, / dug metar i osamdeset je, / a s metra u dubini”.

Ostavio je Breht i poruku svakom zavojevaču, a posebno vojnicima koje diktatori i ubilački generali guraju u smrt. U poemi “Iz nemačkog ratnog bukvara” jasno je napisao ko je pravi neprijatelj:

“Kad dođe do marširanja, mnogi neće znati
Da im na čelu maršira neprijatelj.
Glas koji im zapoveda,
Glas je njihovog neprijatelja.
Onaj koji im govori o neprijatelju,
Sam je neprijatelj.”

Ništa nas neće spasiti

Možda nije vreme za poeziju u času kad – što bi rekao Krleža – “kraljuje Tmina”, ali potrebno nam je svako mentalno oružje kojim se možemo braniti od pomahnitalog kremaljskog zla koje bi Ukrajinu da pretvori u prah i pepeo, Ukrajince u robove, a potom da nastavi svoj put ništenja i uništenja. Ukrajinci brane ne samo svoju slobodu i pravo na život, već i kulturu, umetnost, filozofiju, pravo na mišljenje i stvaranje. Jer se bore protiv gole brahijalne sile koja ruši sve pred sobom u ime imperije i smrti, i ostavlja pustoš kud god prođe. Kao što reče Mihail Šiškin u onom otvorenom pismu: “Literatura je ono što stoji nasuprot ratu. Prava književnost oduvek je govorila o čovekovoj potrebi za ljubavlju, a ne za mržnjom”.

Rusiji ovih dana upoznaje ono što u Srbiji već odavno imamo – stid i sramotu zbog zla koje njihova zemlja nanosi susedima. Dugo će Rusija živeti u duševnom stanju koje je najbolje opisao Dragoljub Stanković u jednoj pesmi bez naslova, u knjizi “Pohvala slabosti”:

“Ne ništa nas neće spasiti
ništa ne može da spere tu krv
srca naša neće nikada više biti
sretna nikada nikada nikada
jer drugi to neće biti
jer drugi nisu imali priliku
da budu
sretni tužni zaneseni
zato nećemo ni mi
koji smo ostali
posle ove sramote
što nebo dotiče.”