Dan policije – Zahvalnica Vučiću i đeneralu Mladiću

Piše: Tomislav Marković

U beogradskoj Štark areni 12. juna svečano je proslavljen Dan Ministarstva unutrašnjih poslova i Dan policije. U sklopu proslave 1.516 pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova koji su primljeni u radni odnos u poslednjih godinu dana svečano su položili zakletvu, a potom su usledile govorancije i prateći kulturno-umetnički program. Među govornicima posebno se istakao Aleksandar Vulin koji je ovom prilikom predstavljen kao izaslanik predsednika Republike Srbije i vrhovnog komandanta Vojske Srbije Aleksandra Vučića, a usput je pomenuto i da dotični obavlja funkciju ministra policije, što i nije tako bitno na proslavi ovog praznika.

Teško je reći šta je u Vulinovom govoru bilo urnebesnije: sadržaj ili osoben način na koji ministar izvodi svoju besedničku tačku. Nije lako opisati kako Vulin govori, recimo da pokušava da glumi slepog guslara, samo bez pratećeg jednožičanog instrumenta. Imao je ministar lirskih momenata u svojoj besedi, na primer: „Ono što su majke od kile mesa othranile, majka Srbija je dohranila da dorastu do stroja i do barjaka”. Upečatljiv primer patriotskog kiča.

Predsednik svih Srba

Vulin se posebno zahvalio Vučiću kog je nazvao predsednikom svih građana Srbije, ali i predsednikom svih Srba na planeti Zemlji i u obližnjem svemiru, ponavljajući po ko zna koji put svoju ideju o srpskom svetu koji se prostire daleko van granica Srbije, a kojim treba da vlada jedan vrhovni vođa, onaj koji je zaslužan i za Vulinovo političko postojanje. Jeste naša zemlja doživela civilizacijski kolaps, ali ipak nismo dotakli totalno dno na kom bi birači glasali za ovakvu personu, čak ni u privremenom nastupu ludila.

Vulin se Vučiću obratio zahvalnicom – “što si bio sa nama, uz nas i ispred nas kada smo razbijali najkrvoločnije bande u Evropi, što si nas bodrio i hrabrio da ne posustanemo, kada su i jači od nas posustajali“. Biće da je mislio na narko-klan Veljka Belivuka, zaslužan za silna okrutna ubistva, ali i za obezbeđivanje Vučićeve predsedničke inauguracije pre nekoliko godina, na šta su izgleda naprednjaci i njihovi saradnici zaboravili.

Zabavno je bilo i ministrovo obraćanje netom zaposlenim policajcima. Poručio im je da “nikad ne dozvole da ukaljaju i potamne svoju značku nemarom, neradom, nebrigom, kukavičlukom i pohlepom”. Država će im dati silu, vlast i naoružanje, ali ne može im dati čast. “Život ćete provesti boreći se sa zlom, zato ne dajte da vas zlo učini zlim“, zaključio je Vulin svoje upozorenje mladima koji su upravo položili zakletvu. Zamislite da vas neko zaposli i prvo što vam kaže je da čuvate čast na poslu, da ne budete pohlepni, da ne kradete. Ministar zbori kao da je u policiji najnormalnija stvar podleći iskušenju pohlepe, ne raditi svoj posao, biti korumpiran, postati sličan onima protiv kojih se boriš, dakle kriminalcima. Ko god da Vulinu piše govore, morao bi na dodatne časove kreativnog pisanja.

Naprednjačka hobotnica

Ovaj deo Vulinovog govora postaje još komičniji ako se stavu u malo širi kontekst. Samo par dana nakon svečane proslave pojavio se prvi intervju Dijane Hrkalović, bivše državne sekretarke MUP-a, nakon izlaska iz pritvora. Ona je osumnjičena za trgovinu uticajem u slučaju ubistva V.M., povezuju je sa klanom Veljka Belivuka i Marka Miljkovića. Uglavnom, u tom intervjuu Hrkalović je napala svog bivšeg šefa, nekadašnjeg ministra policije Nebojšu Stefanovića, optužujući ga da je on taj koji je štitio ovaj narko-klan, a da je ona nevina, ni kriva ni dužna, a zna se ko je najneviniji i najnedužniji – Aleksandar Vučić.

Oglasio se i Nebojša Stefanović, trenutno ministar vojske, tvrdeći da Hrkalović laže i najavio je opširniji odgovor koji će uslediti za koji dan. Njega su razni Vučićevi tabloidi prethodnih godina optuživali za kojekakva nepočinstva, tu su pljuštale optužbe za saradnju s kriminalcima, ali je Stefanović i dalje ostao ministar. Dijanu Hrkalović inače zastupa Vladimir Đukanović, advokat bez ikakvog iskustva, ali zato jedan od najbližih Vučićev saradnika, visoki funkcioner Srpske napredne stranke. Đukanović zastupa i Predraga Koluviju protiv kog se vodi sudski proces, poznat je po tome što je gajio najveću plantažu marihunane u Evropi.

Državni funkcioneri su bili rado viđeni gosti kod Koluvije, između ostalih i Aleksandar Vulin, snimljen je kako tamo plevi nekakvu salatu ili neki sličan zeleniš. Vučić je svojevremeno potpuno bagatelisao Koluvijin krimen, rekavši otprilike da je marihuana legalizovana širom sveta, pa što gone čoveka bez veze, nije se bavio proizvodnjom neke opasne droge. Kad se sve ovo uzme u obzir, Vulinovo upozorenje mladim policajcima ne zvuči uopšte nerealno. To je sredina u kojoj će morati da rade svoj posao, mada nije preporučljivo da ga obavljaju previše savesno, što se iz priloženog može videti. Nikad ne znaš na kog ćeš ministra, državnu sekretarku, funkcionera vladajuće partije ili nekog sličnog glavonju da naletiš u istrazi.

Prkosna pesma

Vulin je svoj govor okončao u prkosnom maniru, odupirući se velikim svetskim silama koje su se ponovo zaverile protiv Srbije, po 1389. put u ovom veku. „Veliki pokazuju svoju silu na malima, pa tako i od nas traže da se odreknemo sebe samih, traže da pogazimo vekovna prijateljstva, traže da priznamo lažnu državu Kosovo, traže da se odreknemo Republike Srpske, traže da se odreknemo sna da ćemo jednom kao svi drugi u Evropi biti jedinstven politički narod”, guslao je Vulin staru pesmu o ujedinjenju svih Srba i obnovi Dušanovog carstva koju slušamo evo već vek i po, uz nebrojene tragične posledice i po sebe i po sve one koji imaju nesreću da žive u našoj blizini. Naravno, pomenuo je ministar i nepravednu agresiju i bombradovanje na pravdi Boga, pobiše nas zlikovci bez ikakve naše krivice. Masovno proterivanje Albanaca s Kosova, hladnjače pune leševa, masovne grobnice i silne zločine nije pominjao, jer mu činjenice ne spadaju u opis radnog mesta, a i ne slažu mu se s ideologijom.

Nakon Vulinovog prkosa, usledio je tradicionalni recital: Ivana Žigon sa “Prkosnom pesmom” Dobrice Erića. Kad god se organizuje neki patriotski panađur, Žigon je neizbežni deo programa, uvek sa istom pesmom. Erićevi stihovi su rimovana verzija zvanične ideologije koju zastupaju Vulin, Vučić i ostali nacionalno onesvešćeni pojedinci. Evo kako to zvuči, neuspeli pokušaj ironije: “Kriv sam što sam neko, a ne niko i netko.

Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta idem u pravoslavnu crkvu, doduše, poretko i što se krstim ovako, s tri prsta!” Haške optužnice i presude ne pominju ove krimene, u njima je reč o nekim drugim zločinima o kojima je u Srbiji zabranjeno govoriti, bar na zvaničnim manifestacijama. Pominju se u pesmi i “džihadlije, krstaši, Ameri”, i razni drugi vekovni srpski neprijatelji koji nam rade o glavi, sve kako dolikuje jednoj policijskoj proslavi.

Deca su ukras srpskog sveta

Šlag na tortu je nastup neke nesrećne devojčice obučene u uniformu koja je otpevala pesmu “Đenerale”, posvećenu jednom od policijskih komandanata tokom rata na Kosovu. Stihovi govore sami za sebe: “Ti veliko ime nosiš, od junaka Hajduk Veljka, / on je tuk’o čete turske, a ti bande arnautske/ (…) Odavno su Arnauti, zlom vraćali našem dobru, / s tobom nam se sunce budi, / na Kosmetu rodnoj grudi”. Da, tipična dečja pesma, nalik na one iz našeg detinjstva, “Deca su ukras sveta”, “Razbole se lisica”, “Zakleo se bumbar”. Karakterističan je i refren pesme “Đenerale, đenerale, nek je tvojoj majci hvala”. U međuvremenu je ovaj stih postao uobičajeni deo murala Ratku Mladiću, pored lika ratnog zločinca neznani ulični umetnici uvek pišu “Đenerale, nek je tvojoj majci hvala”, pa je tako ovo bio i diskretni pozdrav grudi

Zloupotreba dece u političke i policijske svrhe postala je tradicija, pogotovo na Dan policije. Tako je bilo i u onom prethodnom, demokratskom dobu kad je ministar policije bio Ivica Dačić. Tad je čitav hor mališana bio obučen u uniforme, pa su svi zajedno pevali pesmu EKV-a “Zemlja”, u režiji Kokana Mladenovića. Pevala su deca: “Ovo je zemlja za nas / Ovo je zemlja za sve naše ljude / Ovo je kuća za nas / Ovo je kuća za svu našu decu”… Teško je izmeriti šta je bilo gore: naprednjački patriotski kič danas ili demokratsko skrnavljenje Milana Mladenovića onomad. Mrtva trka.

Kako god bilo, nakon svih ovih godina, policijskih proslava, savezništva države i kriminala, svih vučića, vulina, dačića i ostalih hrkalovića, jedno je sigurno: Ovo nije zemlja za nas, ovo nije zemlja za svu našu decu. Ovo je zemlja za njih i za njihovu decu. Jedino ta grupa privilegovanih, moćnih i bahatih živi kao bubreg u loju, na račun celokupnog stanovništva ove zemlje. Za šta je odgovorno isto to stanovništvo koje pokorno trpi svoj podjarmljeni položaj, ne buni se i redovno glasa za svoje uništitelje. Tako je to u zemlji koja ima sluha za razne prkosne pesme i ostale izanđale kvazipatriotske kičerice, a ne čuje i ne traži nadu u onome što joj je pesnik davno poručio: “U svakom porazu ja sam video deo slobode, i kad je gotovo za mene, znaj, tek tad je počelo”.