16 °

max 16 ° / min 11 °

Utorak

27.02.

16° / 11°

Srijeda

28.02.

18° / 11°

Četvrtak

29.02.

18° / 12°

Petak

01.03.

13° / 10°

Subota

02.03.

14° / 9°

Nedjelja

03.03.

12° / 9°

Ponedjeljak

04.03.

10° / 5°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Aveti prošlosti i sablasti sadašnjosti

Stav

Comments 15

Aveti prošlosti i sablasti sadašnjosti

Autor: Antena M

  • Viber

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić neprestano ponavlja kako su pred našom zemljom teški dani i da nam je zato neophodno jedinstvo. Nije to ništa novo, taj refren slušamo skoro četiri decenije, celokupna memorandum-dum klapa se slaže da je nacionalno jedinstvo hleb naš nasušni. Okupimo se svi oko jednog vođe koji će sprovoditi nacionalni program – to je bila i ostala jedina politička mantra pametara koji su se dobrovoljno isključili iz istorije.

Izvođač radova prepoznat je u neprežaljenom Slobodanu Miloševiću, masovnom ubici ovdašnjem, ali je on duboko razočarao kreatore projekta svesrpskog ujedinjenja, jer nije imao baš ozbiljnu nameru da njihove ideje sprovede u delo do kraja. Kasnije su se vođe menjale, ali je ideološka matrica ostala da živi i zagorčava život građanima Srbije i susednih država.

Stare bezvrednosti

Tamo gde je jednoumlje vrhovni imperativ, nužno je postojanje onih koji se opiru sveopštem ujedinjenju, izdajnika, stranih plaćenika, nekih inokosnih čudaka koji se, iz samo njima znanih razloga, ne utapaju u masu. Otuda stalne žalbe raznih banalitičara, propagandista i ostalih proizvođača magle kako je velika šteta što nema jedinstva između opozicije i vlasti po osnovnim nacionalnim pitanjima. Žalbe promašuju ceo fudbal, jer je opozicija najvećim delom sačinjena od nedavača Kosova, ali to nije ni bitno.

Vladajućoj partiji je ionako sama egzistencija bilo kakve opozicije zbunjujuća i začudna. Njima je sasvim nelogično što ima ljudi koji ne žele da budu članovi Srpske napredne stranke ili bar Socijalističke partije Srbije, pa takve demonizuju do besvesti, projektujući u njih sva zla ovog sveta. Ni to nije ništa novo. Nama ne samo da stvaranje novih vrednosti slabo ide od ruke, nego ništa bolje ne stojimo ni sa produkcijom bezvrednosti. Dok u liberalnom svetu moraju ljudi ozbiljno da se pomuče kako bi sopstvene totalitarne tendencije zaogrnuli plaštom borbe za jednakost, raznolikost i inkluzivnost, pa smišljaju raznorazne teorije kao surogat carevog novog odela, mi uglavnom preslikavamo dobro poznate tradicije.

Razbijači nacionalnog jedinstva

Pozivi na jedinstvo i satanizacija opozicije neobično podsećaju na ono što je Đorđe Lebović pisao u svojim esejima. Prošle godina objavljena je knjiga iz piščeve zaostavštine “Anđeli neće sići sa nebesa” koja, pored devet priča o Holokaustu, sadrži i Lebovićeva razmišljanja o Adolfu Hitleru, nacističkom režimu, širenju antisemitizma, propagandnim metodama Trećeg Rajha i sličnim temama. U dodatku naslovljenom “Iz piščeve beležnice” Lebović piše o jednom davno prohujalom vremenu i sistemu, ali njegove beleške zvuče neobično aktuelno.

Lebović piše: “Opozicija je spadala u grupu ‘unutrašnjih’ ili ‘domaćih neprijatelja (a stranih plaćenika). Ni njihov broj nije bio za potcenjivanje: marksisti, slobodni zidari, kosmopoliti, pacifisti, filosemiti, defetisti, feministi, nudisti, homoseksualci, kriminalci, verske sekte, umobolnici, degenerici i, naravno, celokupna opozicija. ‘Nacionalno jedinstvo nam je potrebnije nego ikad’, grmeo je Radio Berlin, ‘a opozicija ga sada razara!... Razbija se narodno jedinstvo u presudnom času za opstanak nacije, koja se upravo bori za svoj integritet’.”

Spisak neprijatelja se delimično promenio, ali sve ostalo bi i danas moglo da se preštampa kao dijagnoza našeg posrnulog društva. Mada lista nepodobnih nikad nije konačna, uvek može da se dopunjava novim kategorijama stanovništva, u skladu sa trenutnim potrebama autoritarne kaste.

Lebensrauma nikad dosta

Lebović piše kako je firer najviše govorio o nemačkom narodu: “Određenije, o preporodu nemačkog naroda, o buđenju nemačkog narodnog duha, o vraćanju dostojanstva nemačkom narodu, o mobilizaciji nemačkog naciona, o oživljavanju nemačkog nacionalnog bića, o nerazlučivoj vezi nemačke krvi i nemačkog tla, o neophodnosti čvrstog zajedništva svih Nemaca koji moraju da žive u jednoj državi — ali ne tako što će Nemci iz drugih država doći da žive u Nemačkoj, već će Nemačka doći u druge zemlje gde žive Nemci”.

Kao da čitamo rečenicu koja govori o velikosrpskim nacionalističkim ideolozima s kraja osamdesetih i početka devedesetih godina prošlog veka. Dovoljno je zameniti samo jednu reč i sve savršeno funkcioniše. A ni danas nije bolja situacija, i dalje slušamo priče o neophodnosti čvrstog zajedništva svih Srba koji treba da žive u jednoj državi, tako što će Srbija na ovaj ili onaj način doći u druge zemlje gde žive Srbi. A ako u susednoj zemlji ne žive baš Srbi, onda ih treba ubediti da se tako nacionalno izjasne, kao na predstojećem popisu u Crnoj Gori, pa onda njihovo nacionalno opredeljenje iskoristiti kao razlog za potčinjavanje matici Srbiji. Pustog Lebensrauma nikad dosta.

Paranoja kao društveno uređenje

Naravno, nemoguće je govoriti samo o Srbima, Srbiji i srpstvu, mora se prozboriti i koja reč o njima, jer je svet manihejski podeljen na nas i njih, na apsolutno dobro i apsolutno zlo. Lebović piše da je firer “u govorima prostor morao ustupiti neprijateljima Nemačke. I to mnogo prostora, budući da je neprijatelja bilo u izobilju, a broj se stalno uvećavao. Nemci su bili od svih prevareni, pokradeni, izigrani, poniženi, izdani. Germanofobi su nicali svuda i činilo se da se ceo svet zaverio protiv ‘Herenfolka’. Bila je to, naizgled, moćna sprega, a zapravo jedna suluda i nemoguća papazjanija. U tom loncu su se našli: međunarodni boljševizam, kapitalistička plutokratija, judeo-masonerije, katolički kler, slavenski barbarizam i romanski bonapartizam. Svi oni nisu imali sreću da se rode kao Nemci, i zato su bili otvoreni ili pritajeni njihovi neprijatelji”.

Spisak belosvetskih moćnika koji su se zaverili protiv Srbije nije identičan ovom nemačkom, ali je postojanje komplota protiv nebeskog naroda dogma u koju se ne sumnja. Nema konspirološke teorije kojoj poslednjih decenija nismo izloženi, knjige o teorijama zavere idu kao alva, jer je ovde aksiom da je neko drugi kriv za našu sopstvenu nesreću, svejedno ko – važno je samo da to nismo mi.

Zato živimo u stanju neprestane opsade, negujući mentalitet vojnog utvrđenja, opasani zidovima od spoljašnjeg sveta. Zapravo, pojma nemamo ni šta se u tom svetu dešava, niti nas zanima, niti taj svet razumemo, zatvorili smo se u svoj mali brlog, pa na ostatak planete gledamo kroz puškarnicu, preko nišana. Paranoja više nije bolest, već društveno uređenje.

Menjam život za otadžbinu

Ima Lebović poneku opasku i na tu temu: “U preporođenoj Nemačkoj, zahvaćenoj ratničkim zanosom, paranoja je promovisana u državnu doktrinu, dok su zločini proglašeni za herojska dela, a razaranja i nasilje u podvige. ‘Nasilje je nužno u oživljavanju nacionalnog heroizma’, pisala je nacistička štampa, a intelektualna elita objavljuje: ‘Rat nije neželjena neophodnost već vrlina, protivotrov za nacionalnu uspavanost i pacifističku dekadenciju’.“

Dosta precizna slika našeg stanja, zločinci su heroji, a njihova zlodela su junačka dela. Protiv pacifističke dekadencije i ovde se propovedalo tokom rata, mirotvorce su nacionalni ideolozi proglašavali za izdajnike, a najgori su bili oni obesni mladi ljudi što mirno sede u Beogradu, ispijaju kafe i zaludniče, umesto da lepo odu na ratište.

Otuda proizlazi osnovno geslo kojim se treba voditi: “Život služi da bi se žrtvovao naciji”. Citat potiče od Hitlera, ali bi se mogao mirne duše pripisati nebrojenim domaćim nagovaračima na smrt, ime im je legion. “Zato savetujem nemačkom narodu da bude skroman i da se žrtvuje za otadžbinu”, dodaje firer u svom self-help govoru. Kako ono reče istorik Ković? “Pogini za svoju decu, za svoju porodicu, za svoju zemlju, za svog brata”. 

A šta reče Vučić na godišnjici Košara? “Bez trunke žaljenja, bez ikakvog jeda, oni, osamnaest oficira i podoficira, pedeset i tri vojnika na redovnom vojnom roku, trinaest vojnih obveznika i dvadeset i četiri dobrovoljca, tvrdoglavo su odlučili da je smrt bolji izbor od poraza, poraza njihove otadžbine, da je otadžbina važnija od života”, reče predsednik koji se u narečeno vreme useljavao u stan od 117,5 kvadrata, jer mu se nije ginulo za otadžbinu. Ali mu to nije smetalo da druge huška i gura u smrt, to se zove dobra podela rada.

Moralni slom

Ima li još kakvih neobičnih poklapanja u beleškama velikog dramskog pisca, prozaiste i scenariste Đorđa Lebovića, čoveka koji je kao petnaestogodišnji dečak prošao kroz pakao konc-logora Aušvic, Mauthauzen i Sakaenhauzen? Ima poprilično, ali se negde moramo zaustaviti, evo još jedne direktne paralele: “U fašizmu je nacionalnost svetinja. Vrhovni zakon fašizma: jedino i samo otadžbina. ‘Pojedinac nije ništa, nacija je sve’, tvrdi jedan revnosni fašista. A evo šta kaže Hitler: ‘Nacija, otadžbina — najvrednije je što nam je na ovom svetu dato. Jedino one mogu da zahtevaju za sebe bezuslovnu ljubav... Nacija i čovečanstvo moraju se bezuslovno razdvojiti. Humana stremljenja moraju biti bez ostatka uklonjena’.

Dakle, ukoliko je dobrobit nacije u pitanju, sve je dozvoljeno. U ime nacionalnih interesa zločini se mogu proglasiti herojskim delima, a nasilje podvigom. Borba za preporod nacije zahteva bezobzirnost, i ne vodi računa o moralnim normama, ljudskosti, toleranciji i sličnim ljudskim slabostima. Za dobrog fašistu etnički principi su uvek ispred etičkih”.

Tu se nazire i koren našeg sunovrata. Nije naš ključni problem loša ekonomska situacija, zarobljena država, slabost institucija, korupcija, partijsko pravosuđe, neslobodni mediji itd, nego – moralni slom. Potpuni, definitivni, totalni, sveobuhvatni moralni slom. Otuda proizlaze i svi ostali problemi, od kojih sam neke pobrojao. Tu se krije i put istinske promene – etičke principe treba staviti iznad etničkih, umesto etničke treba stvoriti etičku zajednicu, gde najveća svetinja neće biti nacija, već pojedinac, živ empirijski čovek. Taj poduhvat je nemoguće izvesti ako se neprekidno zavaravamo i ne nazivamo stvari pravim imenom. Aveti prošlosti i sablasti sadašnjosti dolaze iz iste fantomske familije, moramo se izboriti i sa jednima i sa drugima. 

Komentari (15)

POŠALJI KOMENTAR

Ante

@Zzzzzzzz ...da to sve manje sliči na projekt Velike Srbije ili Srpskog sveta, već na projekt Srpskog rajha!

Zzzzzzzz

Pogledajte promociju SNS ( prikazao Kesic) uporedite sa fasistickom Njemackom-// vidjecete Vucica i Hitlera da nema ama bas nikakve razlike vidjecete srpski narod u transu ispred Hitlera pardon Vucica-/— ljudi nije slicnost nego u originalu ISTO!

Senad

@Ante I još nešto ti miješaš kao i oni što su PODVALJIVALI Bosni NACIONALNU i RELIGIJSKU pripadnost.Nauči pojmove...NACIJA (DRŽAVA)..NAROD (ETNOS) i RELIGIJA (pripadnost VJERI).Kada ovo NAUČIŠ sa RAZUMIJEVANJEM ponovo se javi.Rado ću ze edukovati kako bi RAZUMIO BOSNU..