Dizanje obrva nebinarne Evrope

Za Antenu M piše: Jakov Daković

Priča mi prijateljica iz Holandije kako su tamo ljudi robotizirani do nivoa karikaturalnosti. Kad u nekoj nizozemskoj kompaniji zazvoni zvonce za pauzu, svaki činovnik, tako mi ona govori, uzima istovjetnu šnitu hljeba i jabuku i jede je u predviđenih 5 minuta, svaki za istovjetnim stolom. Kaže mi i kako imamo iskrivljenu predstavu da je na Zapadu sve bajno- recimo, u Nizozemskoj konkretno magnetne rezonance se kvare češće nego kod nas i mnogo ih je teže dobiti. Povod našem razgovoru je bila djevojka iz te zemlje koja se odlučila na asistirano samoubistvo (eutanaziju) zbog depresije i graničnog poremećaja ličnosti. Ona ima 32 godine, partnera koji je podržava, solidno obrazovanje i kućnog ljubimca ali jedan psihijatar joj je navodno rekao "Nikad ti neće biti bolje" i time je praktično naveo na samoubistvo. I to nije prvi takav slučaj u toj zemlji. Znate, ima situacija kad je eutanazija opravdana - maligne bolesti u terminalnom stadijumu recimo. Ali za nekog ko je praktično tek počeo da živi? Ljudi danas žive i sa shizofrenijom a neki se čak i potpuno izliječe o čemu je pisao Vladeta Jerotić a o sopstvenom iskustvu izlječenja nadahnuto piše norveška aurtorka Arnhil Lauveng u knjizi "Do šizofrenije i nazad". Ona je pobijedila najtežu mentalnu bolest i danas radi kao klinički psiholog! U toku je sajam knjiga u Delti, pa ako vas zanima tematika, obavezno potražite taj naslov.

E sad ovako: iako Evropa nesumnjivo ima humaniji zdravstveni sistem od američkog teško je oteti se utisku da je novac i u njoj apsolutno božanstvo. S obzirom da nikad nisam imao želju da idem u inostranstvo osim kao turista, moram reći da bi čovjeku poput mene tamo zapravo i bilo nemoguće živjeti. Nemam ič nikakvog smisla za biznis. Mogao bih živjeti jedino od pisanja ali nadam se da shvatate koliko je teško probiti se na tolikom tržištu.

I tako, dok prelistavam knjigu Marije Todorove "Imaginarni Balkan" čini mi se da sam u suštini Balkanac - uprkos samom sebi. Ne podnosim naime izraz "Zapadni Balkan" - ovo ovdje je jugoistočna Evropa, Mediteran. I tu je suština priče - šta će ti novci ako ne umiješ guštati u životu? Šta će ti raskošna kuća kad nemaš vremena ni za šta osim za posao, kad si de facto moderni rob?

Mentalitet i radna etika su inače usko povezani sa religijom kao što je pokazao Maks Veber. Protestanti crnče, štede i na kraju umru. Rimokatolici i pravoslavci zabušavaju kad god mogu, piju kafu na rivi radnim danom i isto na kraju umru. Ali se mogu tješiti da su bar koliko-toliko živjeli.

Nego, kakve ovo veze ima sa naslovom teksta, pitaćete vi? Pa eto, Tonino Picula, jedan od rijetkih iskrenih prijatelja Crne Gore je rekao, da parafraziram, da pojačani ruski uticaj u Crnoj Gori izaziva "podizanje obrva" u EU. Taj izraz je, dabome, sinonim za povišenu pažnju. Ja sam poslije 30 avgusta 2020. jako zamjerio tom istom Piculi što je pozdravio "demokratske promjene" koje su nas o jadu zabavile a i tek će. I čovjek se kasnije zaista korigivao. Ali mi je ipak ova fraza o "dizanju obrva" malo digla pritisak. Kako bih vam rekao, je li ta Evropa digla obrve i povisila glas, kad je prekjuče individua osumnjičena za porodično nasilje postala specijalni državi tužilac Vaistinu nije. Nit java nit avaza što bi rekao Bećković. Tek da crno čeljade zna da od njih ničemu dobrom nema nadati. I ako sjutra Aleksandru Vučiću padne na um da sa vojskom upadne u Pljevlja ( kad već ne može u Prištinu) - a podsjetiću vas da mi praktično nemamo vojsku - hoće li ta EU reagovati i kako? Hoće, hoće, "najoštrije će osuditi" takav čin. You got the point. Evropu nije briga za nas i ono što je Vesna Medenica rekla u SMS prepisci koju Željku Ivanoviću neko iz SDT-a nezakonito dostavlja, misli svaki građanin Crne Gore osim ako mu mozak baš totalno nije spržen eurointegracijama.

Dobro, reći će neko, ali šta je alternativa? Nećemo valjda u blok s Kinom i Rusijom? Da budem iskren, ne znam šta je alternativa. Ja sam pisac a ne političar. Ja ne nudim rešenja ali umijem da detektujem problem.

Kad već pomenuh Vesnu Medenicu, moram vam reći, cijenjeni čitaoci, da smo svi mi u zatvoru. Svi smo osuđenici na smrt a ne znamo dan svog pogubljenja. To je samo po sebi vrlo neprijatan fakat. Neko ima malo komotniju ćeliju, ali svi smo u istoj užasnoj egzistencijalnoj situaciji. Ova planeta mi zato često liči na kažnjeničku koloniju neke naprednije civilizacije. Ali znate kako - iz zatvora nikad ne možete pobjeći ako uopšte niste svjesni da ste u njemu. Zli arhonti koji vladaju ovim svijetom, da upotrebim gnostički termin, znaju kako se vlada ljudima. Dajte im lošu literaturu - što više Vedrane Rudan i Habjanovićke, dajte im rijalitije, folk i trap, dajte im što više sporta i vulgarne zabave i imaćete društvo potpuno anesteziranih i dehumaniziranih ljudskih bića, takvih kojima je gnusoba od "pjesme" i pojave hrvatskog ili bilo kojeg drugog predstavnika na Eurosongu "super muzika" i koji bi vjerovatno, da je kod nas eutanazija legalna, posegnuli za njome jer im je neki lažni autoritet rekao da se sa bipolarnim poremećajem ne može živjeti. Sve u svemu, loše stanje, dragi moji. Za kraj jedan citat iz knjige Arnhil Lauveng:

"Ranije sam dane provodila kao ovca.
Pastiri su mi šišali grivu i skraćivali kandže
da se lakše utopim u stado.
Provodila sam dane kao ovca
Dok je sve u meni čeznulo da trči savanom.
I pustila sam da me teraju od obora do štale
Jer su rekli da je to najbolje za ovcu.
Znala sam da greše...
I jednog jutra sam se probudila i bila lav".
Jednom se živi, poštovani čitače. Budi lav, i suprotstavi se. Znaš o čemu govorim, nadam se.