Godina za pamćenje

Piše: Dejan Ilić

Sajam će tužiti izdavačke kuće čiji štandovi budu zatvoreni u subotu 1. novembra. Tako glasi pretnja novčanom kaznom za izdavače iz redova pobunjenih žitelja Srbije. Na to su neki izdavači odmah odgovorili – mi ipak nećemo raditi na sajmu u subotu. Pravnici će znati bolje od mene, ali mi se čini da tužba sajma ne bi imala bogznakakve šanse na sudu. A opet, pretnja je puštena, da bi se onda odmah raspala u paramparčad u sudaru sa odlučnim izdavačima.

Od radova na putu ka Novom Sadu i Srba sa Kosova u simboličnoj šetnji podrške Vučiću, preko pretnji sajma izdavačima, do sejanja straha od nasilja koje se tobože planira u Novom Sadu – to je otprilike režimski repertoar pokušaja da se umanji broj učesnika u komemoraciji pred novosadskom železničkom stanicom. Reći sad da je repertoar jadan, da smo sve to već gledali, videti u tome slabosti režima – čisti je višak. Sve se to podrazumeva.

Ali, sama potreba režima da reaguje i pokuša da osujeti skup u Novom Sadu pokazuje da je taj skup mnogo više od komemorativnog. Biće to po svemu politički skup, sve i ako na njemu ne bude izgovorena nijedna eksplicitna politička poruka. To što se kod nas politika svija oko tragedije i gubitka života – slika je naše nesreće. U nekim drugim, srećnijim zemljama, vlast i građani bi zajedno izašli da obeleže godišnjicu pogibije svojih sugrađana. Kod nas je drugačije.

Kao i oko mnogih drugih stvari, tako su se i oko smrti šesnaest osoba pod palom nadstrešnicom žitelji Srbije oštro podelili. Saosećati sa žrtvama, naći se pri ruci njihovim bližnjima, čuvati sećanje na nesreću da se slična nesreća više ne bi dogodila – sve bi to morale biti normalne stvari u normalnom društvu s normalnim vlastima. Ali Srbija nije normalna zemlja, a na vlasti ima krajnje iracionalne aktere, sposobne da kakvu-takvu racionalnost, ili samo njen privid, pokažu kad treba da – pljačkaju.

Sprečavati ljude da se sećaju žrtava i daju im pomen može samo vlast duboko svesna da je odgovorna za smrt tih šesnaest osoba. Nisu pobunjeni žitelji Srbije politizovali njihovu smrt, to je uradila sama vlast, i onda kao i svaki patološki lažov, to pripisala demonstrantima. U toj politizaciji sadrži se nedvosmisleno priznanje krivice. U nekim srećnijim zemljama, čak i ako ne bi bili krivi za nesreću, ljudi iz redova vlasti bi se povukli sa svojih mesta jer bi bili svesni da su odgovorni.

Za ljude na vlasti u Srbiji silazak s vlasti je nezamisliv. Zato oni ne mogu prihvatiti ni objektivnu odgovornost, jer bi ona podrazumevala ostavke. A o krivici se ne sme ni razgovarati, jer bi to podrazumevalo pored silaska s vlasti i izlazak pred sud i vrlo verovatne kazne. Zato je svaki pomen nesreće u Novom Sadu vlast redovno i po pravilu razumela kao atak na sebe i kao izraz želje/potrebe da se vlast smeni. Otuda u njihovim glavama priča o politizaciji nesreće.

Što je pobunjene žitelje Srbije naizgled stavilo u moralno sumnjiv položaj. Krajnje ljudske potrebe da se da pomen žrtvama, da se njihovim bližnjima izrazi saučešće i da se na trenutak prekinu sve druge aktivnosti da bi se ubijeni ožalili, postale su i implicitno politički zahtev da treba srušiti tekući režim. Ali, nisu pobunjeni žitelji Srbije sa studentima na čelu to tako hteli: u tu političku borbu ih je praktično uvukao režim. I sad bi režim da ih iz te borbe otera, iako je on sam u stvari sve pokrenuo.

Umesto što glupostima pokušava da osujeti skup u subotu, režim sasvim jednostavno treba da sprovede kredibilnu istragu i pred sud izvede krive i odgovorne. Tako je prosto. Tog trenutka stali bi protesti. Ali, rekli smo, za režim je to nezamislivo. Nisu žitelji Srbije podigli proteste, njih je podstakao sam režim. I podstiče ih i dalje, nizom gluposti koje je napravio u protekloj godini, a u protekloj nedelji pogotovo.

S obzirom na sve to, ponovimo, i skup u subotu u Novom Sadu ne može biti samo komemorativan. On će u svojoj suštini biti politički. Iza njega, makar i neizrečen, stajaće zahtev da se raspišu izbori. Pošto je sam podelio karte svim akterima tekuće krize, režim s dobrim razlozima komemoraciju vidi kao pretnju i zato preti uokolo – ali bez izgleda da će pretnje dati rezultat. A kad to radi, zapravo demonstrira da je i dalje slep – ne vidi da je zahtev za izbore pružena ruka da se iz krize izađe mirno.

Želeti miran izlazak iz krize jeste izraz poštovanja prema životu, svakom životu. Tražiti izbore sasvim je u skladu sa sećanjem na novosadske žrtve od 1. novembra 2024. Čitavih ovih godinu dana, do danas, proteste pokreće želja da u Srbiji više ne bude smrti koje su se mogle izbeći. I celu godinu gledamo kako ljudi i dalje ginu, a da nije moralo tako da bude da živimo u pristojnoj zemlji. Tražiti izbore je isto što i biti protiv smrti, i to smrti s obe strane linije fronta koja deli „zavađenu“ Srbiju.

Biti protiv izbora, pak, isto je što i ići naruku smrti. Zato će se protekla godina pamtiti kao epska: ne dakle samo zbog epskih scena sa ulica i puteva širom Srbije, nego zbog borbe između sila svetla i sila mraka – života i smrti, dakle. Na to liči sukob između pobunjenih žitelja Srbije i režima. Zapravo, zapamtićemo je tako samo ako pobedimo, ako iznudimo izbore i na njima osvojimo vlast. Inače – izbrisaće i ovu godinu, i nas.