Revizija istorije: Kako su četnički koljači postali narodni heroji

Srpsko-hrvatska prepucavanja početkom avgusta postala su već tradicionalna, svako ko iole prati zbivanja u regionu zna da je za to doba godine predviđen mali festival nacionalističkog orgijanja.

Ove godine srpska strana se uzburkala više nego prethodnih, pljuštale su diplomatske note kao plaha letnja kiša, bunilo se protiv ustaštva i ostalih endehazija, urgiralo protiv rehabilitacije Stepinca i oslobađanja Glavaša, organizovali se opštenarodni mitinzi protiv povampirenja fašizma i pročaja.

Uzbunile se i vladajuće i opozicione partije, dežurni kolumnisti, kreatori javnog mnjenja i mediji vazda željni senzacija tokom letnje informativne suše. Sve se podiglo na stražnje noge i složno zagrajalo protiv fašizma i revizije istorije u tuđoj kući. Malobrojnim ljubiteljima elementarne logike ovaj pravednički bes mora delovati malo čudno. Pa zar ne bi trebalo narečeni elementi da se raduju događajima u Hrvatskoj? 

Sad ste se, dame i gospodo, setili da se bunite protiv restauracije fašizma i fašisoidnih ideologija. A kad ste onomad masovno glasali za novog vođu "sa suncem u kosi" (što reče jedan udvorički pesnik) koji vam je obećao rat, kad ste bacali cveće na tenkove koji su krenuli da razore Vukovar, kad ste se radovali pokoljima u susedstvu, tad vam nije padalo na pamet da se bunite protiv fašizma. Šta je bilo višegodišnje granatiranje i snajperisanje Sarajeva? Šta su bili logori u Omarskoj, Keratermu, Trnopolju i na još stotinu mesta? Šta su bila etnička čišćenja i masovna silovanje? Šta je bilo rušenje desetina džamija?

Šta je bilo streljanje više od 8.000 ljudi u Srebrenici? Šta je bila operacija Potkovica i proterivanje 800.000 pripadnika nesrpskog stanovništva sa Kosova? Šta su bili otmice, masovna ubistva i pljačka? Šta su bili masakri i genocid ne bi li se uspostavila Velika Srbija? Možda antifašizam?

Gleda majmun sebe u zrcalo

Od svega su ipak najurnebesniji ogorčeni protesti Srbije protiv rehabilitacije Stepinca, optužbe za povratak u 1941. godinu, reviziju istorije i oživljavanje NDH. Istina je da se Hrvatska u poslednje vreme poprilično odala ustašlucima, ali ovde imamo situaciju poznatu pod kodnim imenom "gleda majmun sebe u zrcalo". Rehabilitacija četničke ideologije i njenih ključnih eksponenata je proces koji u Srbiji nesmetano teče već gotovo tri decenije. Rehabilitacija vođe Ravnogorskog pokreta Draže Mihailovića započeta je pod vladavinom Borisa Tadića, da bi bila uspešno privedena kraju pod Vučićem.

Jedino se u međuvremenu odustalo od traganja za Dražinim grobom, na šta su potrošene silne pare u vreme DS-a, pod pokroviteljstvom Vlade Srbije i tadašnjeg državnog sekretara u Ministarstvu pravde Slobodana Homena, najistaknutijeg dražokopača. 

Mnogo pre te sramote srpskog pravosuđa, u udžbenicima istorije su izjednačeni partizani i četnici, pa tako nesrećna deca po osnovnim i srednjim školama još od 2002. godine uče da su u Srbiji tokom Drugog svetskog rata delovala dva oslobodilačka pokreta – Narodnooslobodilački pokret i Jugoslovenska vojska u otadžbini. Pritom autori udžbenika otvoreno navijaju za četnike, prekrajaju istoriju, prećutkuju i falsifikuju činjenice ne bi li njihovi koljački ljubimci izgledali što bolje, kao borci za nacionalnu stvar.

Usput se prelazi mirno preko zločinačke uloge Dimitrija Ljotića i njegovog Srpskog dobrovoljačkog korpusa i prećutkuje da su oni bili glavni pomagači SS-a i Gestapoa, a za Milana Nedića, predsednika kvislinške vlade, kaže se da je spasavo "biološku supstancu srpskog naroda" (valjda tako što je slao Jevreje i komuniste u logore i sigurnu smrt, nije precizirano). Cilj autora udžbenika je jasan – od dece treba napraviti male četničiće i sakriti od njih istinu o ustanku naroda Jugoslavije protiv fašizma i neustrašivoj borbi koja se vodila četiri godine pod vođstvom Komunističke partije Jugoslavije i završila pobedom, treba u mladim naraštajima zatrti svaki pomen na slavnu antifašističku prošlost Srbije, treba ih pripremiti za nove ratove zarad uvećanja srpske teritorije.

Četnička dokumentacija

Slika iz udžbenika istorije potpuno se poklapa sa dominantnim stavom vaskolike srpske javnosti o četnicima. Intenzivna propaganda koja traje već decenijama - u kojoj učestvuju nebrojeni kama-istoričari, publicisti-krivotvoritelji, kulturni radnici, univerzitetski profesori, novinari i ostali ljubitelji klanja – demonstrirala je u praksi istinitost izreke da hiljadu puta ponovljena laž postaje istina (mada je u ovom slučaju laž ponovljena bar 100.000, ako ne i čitavih milion puta, neki ljudi su čitav život posvetili falsifikovanju istorije, poput Miloslava Samardžića, glavnog urednika četničkog lista "Pogledi").

Četnički koljači postali su dobri momci u očima srpske javnosti, a uloga zlih momaka dodeljena je mrskim komunistima i partizanima. Ko je kriv učesnicima Narodnooslobodilačkog rata što su se borili protiv fašizma? Mogli su lepo da sarađuju sa okupatorom, da kolju žene, decu i starce, pa bi danas lepo bili heroji, a ne neki tamo sumnjivci i neprijatelji srpstva.

Bez obzira na to što u odnosu na ovu četničku konstrukciju čak i kula od karata deluje kao stabilno zdanje, građani više veruju prodavcima krvave magle nego sopstvenim očima. Jer, dovoljno je samo letimično pogledati četnička dokumenta iz Drugog svetskog rata, pa videti da tu ni o kakvoj rehabilitaciji ne može da bude ni reči.

Draža Mihailović bio je predvodnik zločinačke bande koja je sarađivala sa nacistima, ubijala one koji su se borili protiv okupatora i koristila svaku priliku za etnička čišćenja ne bi li očistila teren za stvaranje Velike Srbije. Recimo, u Instrukciji koju Dragoljub Mihailović šalje Đorđu Lašiću i Pavlu Đurišiću od 20.12.1941. godine jasno se navode četnički ciljevi: "Stvoriti veliku Jugoslaviju i u njoj veliku Srbiju, etnički čistu u granicama Srbije — Crne Gore — Bosne i Hercegovine — Srema — Banata i Bačke" i " čišćenje državne teritorije od svih narodnih manjina i ne-nacionalnih elemenata", kao i "stvoriti neposredne zajedničke granice između Srbije i Crne Gore, kao i Srbije i Slovenačke čišćenjem Sandžaka od Muslimanskog življa i Bosne od Muslimanskog i Hrvatskog življa".

Jasno da jasnije ne može biti. Najava genocida iz pera četničkog komandanta poslužila je kao priprema za pokolje nad Muslimanima koji su usledili u Pljevljima, Foči i Čajniču, gde se nisu štedela ni deca u kolevci.

Na istom tragu je i "Program četničkog pokreta Draže Mihailovića od septembra 1941. za vreme i posle završetka Drugog svetskog rata upućen izbegličkoj Vladi Kraljevine Jugoslavije" u kojem stoji: "omeđiti 'defakto' srpske zemlje i učiniti da u njima ostane samo srpski živalj; posebno imati u vidu brzo i radikalno čišćenje gradova i njihovo popunjenje svežim srpskim elementom; u srpskoj jedinici kao naročito težak problem uzeti pitanje muslimana i po mogućnosti rešiti ga u ovoj fazi". Sličnih dokumenata ima tušta i tma, dostupni su svakom, ima ih čak i na netu, ali iz nekih tajanstvenih razloga četnički istoričari ne vole da ih citiraju.

U suštini, pristalice četnika se slažu sa ovakvim programom, kao i sa nastavljačima Dražinog dela iz devedesetih godina, od Ratka Mladića do Slobodana Miloševića, samo ne smeju to javno da priznaju. Prošla su ona divna, ratna vremena kad je čovek mogao da se opusti i javno zagovara ubijanje i satiranje nesrba, a da za to ne bude prekoren, već da dobije toplu podršku u svojoj sredini.

Kad udari Srbin na Srbina

Desničari se stalno žale kako je Žikica Jovanović Španac 7. jula 1941. pucao na srpskog žandarma, pa to i ne smatraju početkom ustanka u Srbiji, jer je po njima najveći greh "kad Srbin puca na Srbina". Međutim, kad su u pitanju četnički pokolji po Srbiji, onda im ne smeta što je "udario Srbin na Srbina".

Četnici su sprovodili teror nad civilnim stanovništvom u Srbiji tokom celog rata. Na meti su im bili partizani, ali i njihovi simpatizeri i članovi porodica, a nisu štedeli ni decu.

Zloglasni su njihovi pokolji u Boleču, Drugovcu, Pomoravlju, Vraniću i drugim mestima. Primera radi, u Vraniću, selu nadomak Beograda, četnici su u noći između 20. i 21. decembra 1943. godine pobili 67 meštana (uglavnom žena i dece), po naredbi Draže Mihailovića koji je bio nezadovoljan stanjem na teritoriji Avalskog korpusa, pa je naredio "čišćenje" okoline prestonice od komunista i njihovih simpatizera.

Među "očišćenim" simpatizerima bio je i mali Ljubomir Pantić, star jedva godinu dana. Pa kako čovek posle da ne rehabilituje ovakve junačine?!

U decembru 2013. godine prisustvovao sam obeležavanju 70. godišnjice stradanja nevinih žrtava u Vraniću. Među učesnicima programa bio je i glumac Miša Janketić koji je trebalo da izrecituje dugu epsku pesmu o stradanju žitelja Vranića te kobne noći. Janketić je izašao na scenu, ali nije mogao da održi recital.

Umesto govorenja stihova, održao je potresan govor, dirljivu ličnu ispovest o stradanjima svoje porodice koja je dostupna i na Youtube kanalu. Govorio je o tome kako je te iste 1943. godine za kratko vreme ostao bez oca, majke, brata i sestre. Janketićevu majku zaklali su četnici, tačnije pop Milorad Vukojičić Maca, četnički vojvoda koji je tokom rata harao po Pljevlji. Nadimak Maca nije dobio po umiljatom kućnom ljubimcu, već po macoli kojom je ubijao svoje žrtve. Vukojičića danas možemo pronaći u crkvenom kalendaru, gde pravi društvo još jednom kolegi po kami, mantiji i klanju – svešteniku Slobodanu Šiljku.

Srpska pravoslavna crkva kanonizovala je 2005. godine ove ubice, dodelivši im titulu sveštenomučenika (jer su nakon oslobođenja streljani, sasvim zasluženo). A posle se velikodostojnici SPC bune kad se u Hrvatskoj rehabilituje Alojzije Stepinac!

Možda im smeta što blaženik nikog nije zaklao svojom rukom, za razliku od naših sveštenomučenika kojima nije bilo teško da zasuču rukave i late se fizičkog posla. Kako je krenulo, ne bi me čudilo da jednog dana i Hitler bude upisan u crkveni kalendar SPC pod imenom, šta znam, recimo sveti Adolf Holokaustični. Zaslužio je.

Rehabilitacija koja teče

U svakom slučaju, lepo je videti raznorodne delove srpske elite ujedinjene na istom poslu rehabilitacije koljača i zločinaca. Ovakvi primeri sabornosti razbijaju u prah i pepeo mit o tradicionalnoj srpskoj neslozi. Viši sud upravo radi na rehabilitaciji Hitlerovog sluge, iskrenog fašiste i kolaboranta Milana Nedića. Sudu kvislinšku sreću malo kvari činjenica da Nedića narodni sud posle rata nije stigao da osudi, jer je dotični izvršio samoubistvo (zlobnici bi rekli: stradao od zločinačke ruke), ali verujem da će Viši sud uspeti da se izbori sa tim birokratskim formalnostima.

Kad se svemu tome doda održavanje pomena Ljotiću i Nediću u Sabornoj crkvi, televizijska serija "Ravna Gora" u režiji Radoša Bajića, emitovana na javnom servisu, hiljade objavljenih naslova o četničkim "junacima" i temeljno brisanje antifašističke tradicije na svim nivoima – slika propasti postaje potpuna.

Gledanje preko plota, taj omiljeni srpski sport, ovde se pokazuje kao posve nepotrebno zamaranje vrata i očiju. Ako već tražimo povampireni fašizam, restauraciju fašisoidnih tendencija, povratak 1941. godine i rehabilitaciju zločinačkih ideologija – ne moramo da skrećemo pogled ka susedima. Dovoljno je i da pogledamo u ogledalo. "Što gledaš trun u oku brata svojega, a brvna u oku svome ne opažaš?", rekao bi jedan manje poznati autor, vrlo nepopularan u Srbiji, a naročito u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Za Antenu M iz Beograda Tomislav Marković