Piše: Tomislav Marković U martu 2006. godine Slobodan Milošević je sahranjen pod lipom u rodnom Požarevcu, ali je, hvala na pitanju, ne samo živ i zdrav, već se i odlično oseća. Za posmrtni život pokojnog diktatora pobrinuli su se njegovi verni podlipaši i podlipne muve koji su ovih dana rešili da rehabilituju svog neumrlog vođu. Ako je Milošević živ u njihovim umovima i srcima, zašto to ne bi podelili sa građanima Srbije?
Podlipaši i podlipne muve
Sve je počelo tvrdnjom Endija Vilkoksona - saradnika "Istorijskog projekta Srebrenica" koji vodi Stefan Karganović s namerom da negira genocid, a o trošku Republike Srpske – da u presudi Radovanu Karadžiću među učesnicima udruženog zločinačkog poduhvata nije navedeno Miloševićevo ime. Tu tvrdnju je razradio Nil Klark na Russia Today, tekst je preneo Putinov Sputnjik, a onda su se javili i nekadašnji Miloševićevi bliski saradnici, od Ivice Dačića (Slobinog portparola smrti), preko Milutina Mrkonjića (šefa obnove i izgradnje 1999. godine) do Aleksandra Vulina (karijeru počeo kod Mire Marković u JUL-u) i mnogih drugih.
Podlipaši su zagrajali na sav glas: te zašto Zapad ćuti o tome da je Hag oslobodio Miloševića sumnji za etničko čišćenje i zločine u Bosni i Hercegovini, te Srbija nije kriva ni za kakve zločine u regionu, te Hag je potvrdio ispravnost Miloševićeve politike, te Milošević je samo branio srpske nacionalne interese, te niko više neće smeti ni da pomisli da je Srbija počinila genocid. Vrhunac ovog pranja krvi sa Miloševićeve biografije je najava Momira Bulatovića i Milutina Mrkonjića da će pokrenuti inicijativu za podizanje spomenika Miloševiću, a potonji je bezecovao i lokaciju – Trg Slavija, taman umesto spomenika Dimitriju Tucoviću.
Noćni sud istorije
Rehabilitaciji su se usprotivili ostaci samoubijene opozicije, istakla se i ministarka Zorana Mihajlović kao usamljen glas među naprednjacima, javili se razni oponenti, razvila se široka polemike diljem srpskih medija o nečemu na šta je trebalo odavno da stavimo tačku.
Jedna od najluđih teza koja se ovih dana provlačila po medijima, a čiji je zastupnik Dačić, jeste da će Miloševiću suditi istorija, što znači da treba ipak da sačekamo, neka se slegne prašina savremenosti, onda će doći nove generacije istoričara koje će objektivnom procenom utvrditi ko je zaista bio Milošević. A zašto da čekamo? I dokle?
Kad je izvesni Ljubiša Bogdanović iz Velike Ivanče u aprilu 2009. godine dočepao pištolj, pa pobio trinaestoro ljudi, nije nam trebala istorijska distanca da bismo utvrdili da je Bogdanović ubica. A kad neko razori jednu zemlju, izazove niz ratova, etnička čišćenja, masovna silovanja, pljačku ogromnih razmera i pobije desetine hiljada ljudi – onda nam treba istorijska distanca da bismo pravilno i objektivno ocenili njegovu ulogu u istoriji? Što bi rekao Zoran Radmilović u ulozi Radovana III: "Ajde?!" Pa nismo baš svi debili.
Agresija na Bosnu
Nemoguće je osloboditi krivice Slobodana Miloševića na suđenju Radovanu Karadžiću, jer se sudilo Karadžiću, a ne Miloševiću. Ljubitelji balkanskog kasapina su sa podjednakom, ako ne i većom pravnom utemeljenošću mogli da ustvrde kako je Milošević oslobođen na suđenju Čarlsu Mensona (koji je u odnosu na Slobu Slobodu običan amater), jer ga u presudi nisu ni pomenuli.
Srbija ne može biti nevina za zločine počinjene u Bosni i Hercegovini između ostalog i zato što je Karadžićeva SDS bila tek ćerka-firma Miloševićevog režima. Počinitelji genocida u Srebrenici, oficiri Vojske Republike Srpske, primali su plate iz Beograda, u streljanju je učestvovala i paravojna formacija "Škorpioni" koja je bila pod kontrolom MUP-a Srbije, a žrtve su odvožene na stratište autobusima iz Srbije koji su pripadali prevozničkim preduzećima "Sedmi jul" iz Šapca, "Strela" iz Valjeva i "Raketa" iz Užica. Ko je pročitao samo jedan mali odlomak iz knjige Emira Suljagića "Razglednica iz groba", mogao je odmah da shvati kakva je bila uloga Srbije u ratu u Bosni i Hercegovini.
Suljagić piše o aprilu 1992. godine u Podrinju: "Iz sela na brdima oko grada počeli su se dizati debeli stupovi svijetlog dima. Gledali smo, prvi put svojim smo očima gledali, kako gore tuđe kuće, kao što ćemo gledati kako gore i naše, nismo htjeli vjerovati. Tačnije, nismo se usuđivali vjerovati, jer smo znali da je tada pređena tačka poslije koje nema povratka. Na desnoj, srbijanskoj obali Drine, duga kolona velikih kamiona, pokrivenih bijelim ceradama, neprestano je rasla. Brojali smo do trideset i onda odustali, dok su kamioni kretali prema Bratuncu. Dok su sela gorjela, srpski vojnici su tjerali stanovništvo iz brda ka glavnom putu, gdje su ih, u nevjerovatno sinhroniziranoj operaciji, čekali kamioni u koloni čiji je kraj još uvijek bio u Srbiji". Da ne postoji nijedno drugo svedočanstvo – a ima ih na hiljade i hiljade – ovo bi bio dovoljan dokaz da je Srbija izvršila agresiju na Bosnu i Hercegovinu.
Ni rat jeli, ni genocid mirisali
Kao da je neka dobro skrivena tajna šta je Srbija radila devedesetih godina. Dovoljno je pročitati citiranu Suljagićevu knjigu, ili transkripte Vrhovnog saveta odbrane dostupne na netu, ili sjajan portret Miloševića pod naslovom "Demon nacionalizma" u knjizi Vuka Perišića "Od Weimara do Vardara", ili pogledati film "Smrt Jugoslavije" na Youtube-u, ili prelistati ovlaš online dokumentaciju Fonda za humanitarno pravo – i sve će vam odmah biti jasno.
Mada je dovoljno pogledati i kratak snimak Miloševićevog mitinga na Ušću iz 1988. godine. U šestom minutu svog govora Milošević doslovce kaže: “Pobedićemo, dakle, bez obzira što se i danas kao nekad protiv Srbije udružuju njeni neprijatelji, oni van zemlje sa onima u zemlji. Njima poručujemo da uopšte nismo plašljivi i da u svaku bitku ulazimo... (oduševljeni pokliči milionske mase na sam pomen ulaska u bitku, ovacije, skandiranje, sveopšti zanos i padanje u amok)... da u svaku bitku ulazimo sa namerom da je dobijemo”.
A posle nismo znali šta se sprema, ni rat jeli, ni genocid mirisali. I vrapci znaju da je Slobodan Milošević najveći zločinac u istoriji Srbije, a da je period od njegovog dolaska na vlast 1987. na Osmoj sednici pa sve do 2000. godine najsramniji period srpske istorije.
Zamka za naivne
Eto, kao i svi drugi i ja sam upao u zamku racionalnog i argumentovanog odgovaranja na budalaštine podlipnih muva. Pa Miloševićevi saradnici bolje od svih nas znaju šta je njihov lider radio tih krvavih godina, a još bolje znaju šta su sami radili. Miloševićevci jednostavno lažu, nije im prvi put, na tome su izgradili svoje političke karijere, besramne laži i negiranje stvarnosti ionako su bila temeljna obeležja Miloševićeve vladavine, nema potrebe da se pod stare dane menjaju sredstva koja dobijaju i donose korist.
Signal za opravdavanje Miloševića ionako je došao iz medija bliskih Putinu, pa celu operaciju možemo posmatrati i kao iskazivanje odanosti ruskom hazjajinu. Ili kao pripremanje terena za povratak Mire Marković (engleski: Lady Macbeth) iz Rusije u Srbiju. Ili kao pokušaj podlipaša da operu sopstvene biografije izbeljivačem marke "Amnezol retard".
Svejedno, svi oni ionako spadaju u onu grupu ljudi koja prezire činjenice i istinu, baš kao i njihov vođa, tako da je tu svaka argumentovana rasprava unapred osuđena na propast. Lepo je videti da se podlipaši dostojno odužuju svom tvorcu, jer njih je bukvalno Milošević stvorio, da nije bilo njega oni bi radile neke poslove po meri svojih skromnih sposobnosti, izgubljeni u birokratskom lavirintu, a mi ne bismo ni znali za njih.
Konkurs za spomenik
Ako spomenička inicijativa urodi plodom, neće biti nimalo lako potencijalnim učesnicima na konkursu. Kakva je stvaralačka mašta i vajarska veština potrebna da se napravi trodimenzionalna ilustracija banalnosti zla, to ni Henri Mur ne zna. Šta bi uopšte stajalo u tekstu konkursa?
Traži se najbolje idejno rešenje za spomenik blaženopočivšem Slobodanu Miloševiću, heroju a ne zločincu (da ne bude zabune), velikom borcu za srpske nacionalne interese. Na spomeniku se nemojte previše usredsređivati na Miloševićevu ličnost, jer je to prilično nezahvalna rabota, od smese birokratskog sivila, nezajazne žudnje za vlašću i potpunog odsustva empatije za ljudsku patnju ne može se bog zna šta napraviti; bolje obratite pažnju na njegovo besmrtno delo, na rezultate njegove mudre vladavine, na milione ljudi koji su pretrpeli posledice Miloševićevih ratnih pohoda, a pre svega na famoznu borbu za srpske nacionalne interese i temeljne vrednosti koje je Milošević promovisao.
Sudeći po Miloševićevoj praksi, ti interesi i vrednosti su: ubistvo, silovanje, otimačina, raseljavanje, proterivanje, pravljenje konc-logora, tortura, granatiranje i razaranje gradova, snajperisanje civila, spaljivanje kuća, masovno streljanje, ubijanje političkih protivnika, osiromašenje sopstvenih građana, krađa stare devizne štednje, širenje mržnje i gluposti, najcrnji šovinizam, uništenje budućnosti, ustoličenje destrukcije kao vrhunaravnog principa i praktikovanje svake zamislive vrste zločina. Spisak nije konačan, ali trebalo bi da pokriva osnovne vidove Miloševićeve delatnosti.
Napomena: u izradi idejnog rešenja za spomenik nemojte se koristiti kukastim krstom, možda deluje kao adekvatna ideja, ali je taj motiv već potrošen.
Spomenici serijskim ubicama i silovateljima
Ako već podižemo spomenik Slobodanu Miloševiću kao najvećem borcu za navedene interese srpskog naroda, zašto ne bismo dizali i spomenike manjim zaslužnicima za te iste interese?
Nakon spomenika Miloševiću na Slaviji, obavezno treba podići i spomenik Džimu Džounsu na Trgu Nikole Pašića (zaslužuje, pobio je 918 osoba, solidan skor); Luisu Garavitu zvanom La Bestia na Cvetnom trgu (oko 300 žrtava, uglavnom dece, nije loše za solo-projekat); Andreju Romanoviču Čikatilu, poznatom i kao Građanin X i Monstrum iz Rostova postaviti bar bistu na Vračarskom platou (53 žrtve, skromno, ali za pohvalu); serijskom silovatelju Beniju Seli dići spomenik ispred "Politike" (najverovatnije 34 silovanja, trudio se), a umesto spomenika Neznanom junaku na Avali treba podići monument Džeku Trboseku (dostojna zamena, i on je neznani junak).
Međunarodni centar za rehabilitaciju
Nakon ovog urbanističkog poduhvata, kad nas je već tako lepo krenulo, Srbija bi mogla da otvori i Međunarodni centar za rehabilitaciju "Pod požarevačkom lipom" koji neće imati nikakve veze s medicinom, kako bi naivni pomislili, već isključivo sa političkom rehabilitacijom raznoraznih istorijskih ličnosti koje nisu imale sreće, što pred pravosudnim organima, što pred sudom istorije. Ako smo u stanju da rehabilitujemo Dražu Mihailovića i vasceli koljački četnički pokret, ako je rehabilitacija kvislinga Milana Nedića u toku, a rehabilitacija masovnog ubice Slobodana Miloševića ide kao po loju, onda je za nas samo nebo granica.
Naš Međunarodni centar za rehabilitaciju ispravio bi mnoge istorijske nepravde. Ljubitelji zločinaca iz celog sveta pohrlili bi u Srbiju da rehabilituju svoje ljubimce, po povoljnim cenama. Skupi se petoro francuskih revizionista, presaviju tabak, podnesu zahtev za rehabilitaciju maršala Filipa Petena i službenici našeg centra ga rehabilituju u rekordnom roku. Dok udariš dlanom o dlan, Peten više nije saradnik nacista i izdajnik, već francuski rodoljub. Grupa neonacista pošalje zahtev za rehabilitaciju svog idola Adolfa Hitlera, naši eksperti im prvo malo isprave gramatičke greške u podnesku, da nam se kolege ne brukaju, a potom nepobitno utvrde da nacistički režim nije kriv ni za kakve zločine ili tamo neki holokaust, da je firer samo branio nemačke nacionalne interese, a posle toga niko više neće smeti ni da pomisli da je nacistička Nemačka počinila genocid. Ništa lakše, pogotovo što Hitler nikada nije ni osuđen, baš kao Milošević, što znači da su obojica nevini da neviniji ne mogu biti.
Malo po malo, posao rehabilitacije bi se toliko razvio da bismo od njega napravili novu privrednu granu i ekonomski preporodili Srbiju. A kad potpuno oporavimo ekonomiju, povratimo staru slavu i ponovo postanemo vojna sila, nema razloga da ne dovršimo projekat našeg neprežaljenog vođe, da opet krenemo u osvajanje teritorija i konačno stvorimo Veliku Srbiju za male ljude. Tek tad će rehabilitacija Slobodana Miloševića biti kompletna.
Komentari (0)
POŠALJI KOMENTAR