Pređi na sadržaj stranice
Uživo/Online Uživo
Vremenska prognoza

Pogled na crnogorsku arhitekturu 20. i 21. stoljeća (drugi dio)

| Postavio/la: Vladana Jovanović

Pogled na crnogorsku arhitekturu 20. i 21. stoljeća (drugi dio)

Piše: Miodrag Bajković, arhitekt

Prvih 18 godina 21. stoljeća.

U ovome periodu na prostoru Crne Gore izgrađano je 10-tak jako dobrih kuća. Svjesno ću navesti približno »samo« polovicu njih:
»ProHouse« (B. Redžić), »Univerzitet Donja Gorica« (G. Vojvodić) i »Capital Plaza« (M. Krekić) u Titogradu i »Đečinji vrtić - Dušan Basekić« u Bijelom Polju.

Đečinji vrtić - Bijelo Polje (R. Alihodžić)

Tu je nezaobilano i most »Mileni(j)um« na Morači.

Most ''Mileni(j)um'' - Titograd (M. Ulićević)

Inače, mostovi su, pa još kako - arhitektura!

Međutijem - iako ovo jest period u kojemu smo se litrosili (otarasili) post-moderne i tako konačno avizali (osvijestili) u struci - doba su kad crnogorska savremena arhitektura silno zaostaje za arhitekturom po svijetu.

Teke se treće hiljadugodište začelo, osnovali smo svoju školu za arhitekturu. Po onome što su pokazale, posebice prve generacije studenata (tada sam najviše i pratio studentske radove) - stvorena je bila odlična škola. Putem interneta smo bez patisanja (prestanka) »svakoji dan svuđ« uz arhitekturu od Japana do Australije i od Kanade do najjužnije tačke Čilea, pa još i u-poprek planete, a - ka' da nikuđ ne koporemo (mrdamo). Ne primičemo se »vrhu piramide«. Zašto je to tako? Koja može bit' »pričina (uzrok-razlog) tomu«?

Pokušaću dati nekoliko odgovora na ovo »zašto« - i svakoji moj stav će djeličkom na to i odgovoriiti, što ne znači da ih nema još, jer moje mnjenje sigurno neće biti sveobuhvatno. Redosljed odgovora nije usklađen sa uporednim značajem (»težinom«) tvrdnji.

Struku nijesmo učinjeli dovoljno javnom. Edukacija pučine doprinosi-stvara viši nivo javne kritike naše struke (više se u tom smislu i zbori) - što nas »ćera« na odgovornije i kvalitetnije kreacije-rješenja - i u urbanizmu i u arhitekturi.

Pomeđu investitora-graditelja kuća ima i značajan broj takvih ljudi koji u svojim »CV«-ima imaju sasma (sasvim) druga radna iskustva, afinitete, usmjerenja, djelatnosti i zanate - podosta daleke od graditeljstva. Ovo je važno istaći zarad toga što oni, iako uglavnom dibidus (potpuno) estetski »ne-potkovani« (teke to je glavni problem, a ne toliko sami »CV«-i) - »ima'u stav« jer znaju uprijeti prstom na fotografiju nečesove kuće koju su neđe viđeli (uživo ili (biće prije) po revijama) i zaiskati da im se taman tako nešto projektuje - ili - idu u drugu krajnost i ne pomišljaju da se arhitekti »plekaju« (miješaju) u arhitekturu koju će da investiraju, više no da je u pitanju lanjski snijeg, to jest - »nema'u stav« i ne denjaju (ne udostoje se - ne mare) ga imati.

Kad u građevinarstvu i u građevinskom smislu, imate estetski ne-edukovane investitore, i ako arhitekte i arhitektice - etika do struke, kao i znanje - »premlogo ne smetaju« (nijesu dovoljno zastupljeni), onda se, nažalost, pojedini i manje trude, jer nam može biti da - »prolaze« projekti kuća skromnog nivoa. Ponajprije, naravno, ovđe imam u mislima - uzvišenu estetiku! Tako i zato se (donekle) događa da se projekti »štancuju i otaljavaju« ili odrađuju - teke reda radi.

Bilo bi poželjno i potrebito - posebice u pojedinim (s razlogom i usljed okolnosti) konkretnim slučajevima, i mimo oficijelne revizione komisije - da investitori formiraju »internu komisiju« sastavljenu od arhitekata, koji će znaveno i kolegijalno dobronamjerno, ostavljajući-puštajući na bandu (na stranu) naše znamenite sujete - ponajprije i ponajviše u estetskom smislu prebiskati (pretražiti-ispregledati) projekat i dati svoje mišljenje. Zašto da ne!?

Istodobno - i cijena projektne dokumentacije zna biti odlučujuća, a i u arhitekturi važi ona: »Malo para(h) - malo i muzike«. Ta razlika u cijeni ukupne investicije, sporad ušpare na projektu, iznosi u novcu recimo (malo šale - malo zbilje) - koliko i nadoknada majstoru za ruke (bez materijala) da se korita (ako ih ima) i/ili što je sve već potrebito po krovu i uopše na kući - limom opšije.

Ipak, apsolutno i isključivo je naša krivica/krivice i odgovornost za skroman nivo savremene arhitekture u Crnoj Gori, uz napomenu, da, povrh svega - arhitektonska autorska đela (djela) zakonskim putem više nije mogućno zaštititi! Čast izuzecima i među investitorima i posebice pomeđu koleginicama i kolegama, koji (uspješno) postupaju suprotno ovome i na nivou, ali, odnos se uglavnom »spuštio« na poslovni odnos - na prodaju »robe« tipa: »Ja tebe pare, ti mene vreću krtole - pa ću sa tom krtolom u-činjet' što mi bude drago«.

Namjesto toga, bez obzira na sve nepovoljne okolnosti, poželjno i neophodno je, da se, spram individualnih projektantskih sposobnosti - barem pokušavaju stvoriti što bolja arhitektonska (umjetnička) djela.

U smislu postupanja arhitekata i arhitektica u etičkom i umjetničkom smislu, dodao bih jedan uzvišeni »ideal«, koji ću sročiti na ovakovi način:
Arhitekt/ica mora - redovito dajući svoj maksimum znanja, etike, emocija i strasti u struci - svakoju (svoju) kuću projektovati-oblikovati-izbrusiti, sa željom i ciljem - da (ona) bude za najuglednije stručne revije i znamenite antologije i leksikone - da bude izlagana u galerijama, ..., - da, u konkretnom fizičkom prostoru, i u trenutku kad je »stvorena«, bude najbolja moguća i - da, u arhitektonskom smislu, ostane dobra kuća i poslije, pošto taj trenutak i to vrijeme mine.

Dodajem, da je - isuviše mali broj onih koji postupaju spram ovoga upravo opisanoga »ideala«, a u tome je ponajgore što su relacije na crnogorskoj arhitektonskoj sceni takve, da kolege - koje imaju nečuven »monopol na dobijanje projekata«, jer/i pristaju na »nepristojne« cijene projekata - ovaj »ideal« često i ne zanima.

Pomeđu koleginica/kolega nema ni dovoljno (manjka ga) »zdravog« takmičarskog duha. Naravno, ovđe isključivo mislim - na kvalitetan i što bolji kreativni domet i dokazivanje u tom smislu.

Mnozina mladih arhitekata i arhitektica, učenih na svjetskoj (savremenoj) arhitekturi i bez opterećenja (relativno) skorijom prošlošću u struci, nemaju baš ni priliku da, može biti, više pokažu nekakav svoj »novi rukopis«. Nema za sve ni dovoljno veljega graditeljskog zamaha, a ne mogu svi ni pobijediti na donekle malobrojnim konkursima koji se raspisuju po Crnoj Gori i tijem - dobiti svoju šansu. Tu šansu pojedini (pa neka budu i malobrojni) - sigurno zaslužuju.

Sve nabrojano, ako djelimično konstatuje i/ili objašnjava stanje, ne opravdava skromne domete savremene crnogorske arhitekture. Nešto očigledno nije u redu. Kao još jedan primjer za to - pokušaću »ilustrovati« ovako:
Kapital u rukama estetski ne-zainteresovanih investitora - »doveo-sveo« nam je arhitekturu na »tanke grane«. Kako taj i takav kapital, slični investitori, cijene projekata, ... - ne srozaše arhitekturu na prostoru višeg dijela bivše SFRJ?!

Važi li kod nas u arhitekturi nešto što ne važi za druge sredine (a važi u nekim drugim »disciplinama ili djelatnostima«) - da je, ipak, »samo« nekakva smjena generacija u pitanju!?

Može li bit' da je i do nečesove malodušnosti i/ili »utučenosti« zarad življenja na prostoru i u društvu kojemu ne »ćetaju ruže«?! Nije dosta bolje (no poneđe i grđe) ni u našoj okolici, pa ipak - tamo se (procentualno mnogo više) »pravi« dobra arhitektura.

U svakojem slučaju - za dobro, uspješno, značajno i kvalitetno ostvarenje ili djelo u arhitekturi, mora se biti dobar arhitekt, ali, i - skoro ništa manje - »dobar« investitor, koji je naredan, finansirajući izgradnju takve kuće - dosljedno i do kraja - ispoštovati urađeni projekat.

No, da vidimo što nas okružuje! Što se čini tamo đe se stvara - ArhitekturA -

Prvo, samo na tren, da podśetim kako je nekad bilo (u potonje 3-4 tisuće i kusur godina).
U starom Egiptu, Grčkoj, Rimu i Vizantiji (Mediteran je sve i sve je na Mediteranu) - arhitektura Božjih kuća (sakralna arhitektura) je »stvarala« stilove i apsolutno »determinisala« njezin razvoj.
Prirodno je da doslovno sve isto važi i za vaskoliki srednji i novi vijek, kroz koji je izuzetni »promoter« arhitekture bila katolička crkva. Tako su stilovi nastajali i smjenjivali se.

U svim ravnima ljudskog bitisanja i djelanja 20-to stoljeće donosi ogromno toga novoga, pa su se, glede gradnje crkava, a shodno realnim i konkretnim dugačijim okolnostima (arhitektura je vazda njihov najdirektniji odraz) - stvari kvantitativno znatno promijenile, ali ne ni najmanje i kvalitativno. Mnim na fantastična modernistička arhitektonska sakralna ostvarenja u proteklom stoljeću - poput: Chapelle Notre-Dame-du-Haut de Ronchamp (Le Corbusier (Le Korbizje)).

Chapelle Notre-Dame-du-Haut de Ronchamp - Francuska (Le Corbusier)

Ovđe s razlogom podvlačim - hrišćanske provenijencije, jer u okviru toga želim naglasiti, da predmetno - apsolutno nimalo ne važi za hrišćansku pravoslavnu sakralnu arhitekturu!
Ali - to je tema za nekoju drugu (potanku) analizu.

Profesor Ranko Radović je na početku svoje knjige »Savremena arhitektura - između stalnosti i promjena ideja i oblika« napisao-citirao M. A. Laugier-a (Ložije): »Sve nije rečeno o arhitekturi. Ostaje još veliko polje istraživanja«. To je bilo napisano davne 1765. godine.

Uz iskrenu nadu da mi neće biti zamjereno, sporad mojega »futurističkog pokušaja« koji slijedi - dozvoliću sebi da napišem »čak«: da je s konca druge decenije 21. stoljeća, u arhitekturi - već (skoro) sve rečeno. Odmah da budem još jasniji ili precizniji - mnim da se u narednih nekoliko decenija ništa spektakularno novo u arhitekturi neće događati-dogoditi.

Kad se jednoga dana bude dočekalo nekoje »novo doba« i dođe do: silnih promjena načina življenja (uslovljenih mnogim faktorima) - uz moćni tehnološki napredak/razvoj saobraćajne infrastrukture, a istodobno (ovo naprijed ne protivurječi prijethodnom) - manjom čovjekovom pokretljivošću u okviru jednog istog megalopolisa (ili megaregiona), zarad sve višeg »prepuštanja« radnih mjesta robotizaciji, odnosno - neminovnošću da se dio »pre-ostalih« djelatnosti obavlja iz svoja »četiri zida«, i tijem - mogućnošću organizovanja višeg dijela urbanog života i zadovoljavanja dosta toga od potrebitog u urbanoj sredini - u okviru jedne multi-funkcionalne velje kuće/kuća (neki vid prilično »stacionarnog bitisanja«) i tome slično - onda će doći do »tamo neke nove arhitekture« (»novog stila«).

Zarad buduće osobite zahtjevnosti konstrukcija, naravno - uslovljenih »gorepretpostavljenim« promjenama i proširenim sadržajem kuća - u osnovnom će glavni faktor-uslov-način »sklapanja« i/ili oblikovanja tijeh kuća, dominantno biti nekoji:
»novi »ozelenjeni« konstruktivizam + objektivizam« (dok ne pasamo (odemo) u »nebesa«).
Začeci toga su već i danas poneđe (recimo) vidni - što kroz par realizacija, što na nivou projekata.

Vrćem se u 2018-tu.

Danas imamo i, opetujem, opstaće decenijama još neminovni savremeni internacionalni stil 21-og stoljeća - kroz koji je (praktično) sve već u arhitekturi rečeno. Da budem još konkretniji: sve su u suštini davno »rekla« dva genija - Le Corbusier i Mies van der Rohe (Mis van der Roe).

''Barcelona Pavilion'' - Španija (Ludwig Mies van der Rohe)

Lično mnim da su njih dvojica »postavili temelj«, ne samo onome što se planetarno događalo u arhitekturi prve i dijela druge polovice proteklog stoljeća, no se i danas, znači poslije zaboravljenog post-modernizma - ogromno toga »temelji« na njihovom uplivu.
Od 4 ugaona krša temelja moderne arhitekture, sa silnijem odjekom u savremenoj arhitekturi - ova dvojica velikana ugradili su 3 krša (i stolovač odlično stoji na 3 noge-oslonca).

To se najviše ogleda u dijelu (jednom od »manira«) današnjeg internacionalnog stila, kojemu ću ovđe dati naziv: »post-post-modernistički-neo-kubizam« (može i: »post-post-modernistički-neo-purizam«). Upravo napisano važi za Le Corbusier-ove »zasluge«.
Mies van der Rohe ima druge - takođe ogromne »zasluge«.

Pod ovijem umetnutijem: »post-modernistički«, naravno, ne podrazumijevam stilske odlike i likovne karakteristike, no isključivo - vremensku odrednicu.

Želim ugrabiti i ovđe uđenuti svoje subjektivno razmišljanje/stav, da je: glede na naš - zemljopisno i kulturološki - mediteranski prostor (a vaskolika Crna Gora je prije svega Mediteran - i to nikad (ni na tren) ne smijemo smetnut' s uma), uz sve ono bitno što Mediteran za arhitekturu »znači«, kao i - naše tradicionalno vernakularno graditeljsko nasljeđe (arhitektura - čistih kubusa (lišena detalja), jednostavnosti i lakog sagledavanja-čitljivosti) - »post-post-modernistički-neo-kubizam«, kao dio savremenog internacionalnog stila - najbliži ovdašnjoj »istini u arhitekturi«.

A, što je to »istina u arhitekturi«(?) - tema je za posebnu i podrobnu stručnu debatu na akademskom nivou.

Na śeveru Crne Gore, kose krovne ravni su (skoro) neizbježan vidljivi elemenat arhitektonskog sklopa, što, naravno, niđe ništa ne mijenja u smislu »kubistički« jasnog oblikovanja volumena - samo, eto, ne šćah (htjedoh) ovo preskočit'.

Znači, niko - ni sjajni: Frank Lloyd Wright (Frenk Lojd Rajt) ili Alvar Aalto (Alvar Alto) ili Ieoh Ming Pei (Jo Ming Pej), etc. - nije ostavio tako moćan slijed kao Le Corbusier i Mies van der Rohe.

Vazda će biti inventivnih individualaca koji će stvarati svoj likovni izraz u umjetnosti o kojojzi ovđe zborim-pišem i, koji će, više ili manje, imati »nasljednike« u arhitekturi - dok neki pomeđu njih (što je realno) vrlo teško ili nimalo - jer je to prosto nemoguće.

Naravno, vazda će biti i onih, i to svjetski čuvenih, poput Fhilip Johanson-a (Filip Džonson), koji će uspješno »voziti slalom u arhitekturi« i priklanjati se »modnim muvama« kako budu »nalijećale«.
Ima (i danas) nazočan i pođeko takav ko stvara-gradi »svoje« kuće (i) na crnogorskom prostoru. To su oni koji nijesu dosljedni u struci - ili - neprestano promjenama naredni i skloni - »internet-ski pomodari«!

Bio jednom jedan ''majstor ili zanatlija'', koji je bio (baš ono) dosljedan u struci. Jednu te istu arhitekturu (arhitekturu sa zajedničkim imeniteljem) - stvarao je dugih čak: 7 i po decenija(h). Ime mu je Oscar Niemeyer (Oskar Nimajer). Može njegova arhitektura nekome biti jako dobra, a opet nekome drugome manje i/ili obrnuto od dobre, ali - upravo je bilo riječi (samo) o ''kreativnoj dosljednosti'' u struci - što je, valjda, suprotno od ''kreativnog svaštočinstva''.
No, ovo prvo je odlika (samo) - ''Velikih arhitekata''!

Kad je riječ o inventivnim individualcima koji tvore svoj i istodobno jedan pomeđu planetarnih likovnih izraza u arhitekturi - onda će sve i dalje izgledati kao i dosadašnja iskustva-praksa.

Recimo - Zaha Hadid nakveči (isturi-izbači) onaj »velji komat volumena s' ramom« povrh »MAXXI Museum«-a u Rimu - i na svakoju se stranu počne podobno (slično) činjeti. Nampane prvome nekome (ne mogu se śetiti kome) da: malo »promuti« i ispoševa otvore (raznih dimenzija i proporcija) po fasadama; (iznova) uvede one »obruče« (puno-prazne horizontalne pasove duž fasada); ... - i ideje im planetarno planu.

''MAXXI Museum'' - Rim, Italia (Zaha Hadid)

Ili, osmisli-izgradi nešto osobito »a novo«: Norman Foster, Santiago Calatrava (Santijago Kalatrava), etc. - i potom počinju »pokušaji« plagiranja.

Tako dođoh do pitanja: inspiracije, imitacije i doslovnog »kopiranja« ili krađe tuđih ideja. Kako je u arhitekturi već skoro sve »izmišljeno« i samo će se, što je neizbježno, a normalno i legitimno - ideje i dalje »uzimati-posuđivati« od velikih arhitekata (glede na afinitete i stručnu osposobljenost onih koji ih »uzimlju-posuđuju«) - jedino je nivo inspiracije (uslovno rečeno) »dopušten«.

Ovo znači, da se tuđa ideja samo u njezinom osnovnom obrisu primijeni u konkretnom kontekstu, ali - uz sopstveni pečat i kao modifikovana.
Sve ostalo je plagijata »dostojna« - inferiorna rabota!

Već je bilo beśede da će, danas sveprisutni savremeni internacionalni stil u arhitekturi, sa više-manje - svim svojim sadašnjim (i budućim) segmentima-varijantama koje »preteknu-prežive« - potrajati i dalje.

Inače, mimogred rečeno - nijedan bajagi »stil« u arhitekturi neće poprimiti odlike stvarnog stila, to jest - nijedan »pokret« u arhitekturi neće postati stil, ukoliko ne pośeduje dovoljno čvrste i sveobuhvatne kanone, koji će u konkretnom vremenu i prostoru, barem za nekoji (relativno) duži vremenski period »riješiti«: nagomilane »probleme«, zasićenost, ..., ukratko - dekadenciju stila, koji mu u likovnom smislu prijethodi i - koji mu je »ustupio« mjesto.

O koncu, začem (zašto) od svega izvanrednog što se danas stvara po svijetu u svijetu arhitekture - ne umijemo još više od naučenog naučiti i, kao inspiraciju, na ovome komadu Mediterana, koji kao privilegiju pośedujemo - na svoj način primijeniti, do one »obavezne« mjere, koja bi značila da smo »priješli prag« i da smo u društvu i skladu sa najboljom arhitektonskom teorijom i praksom - da je u stopu pratimo!?

Ka' ono - negda!

Pa, ovo je oni isti narod čiji su preci, od Pljevalja do Ulcinja i od Rožaja do Igala, stvarali i stvorili: zanago (zaista-nesumljivo) sjajnu vernakularnu i sakralnu arhitekturu i, »nastavljajući-nadograđujući« Božje djelo, gradili u skladu sa prirodom, i tijem i tako - osmislili divljenja vrijedan kulturni pejzaž i kreirali malobrojne ali kvalitetne i lijepe urbane cjeline, a prije i povrh svega - pośedovali onaj tana(h)ni ośećaj i spoznaju onoga čemu se veli: »genius loci« (genius loci: duh mjesta)!

Đe nam se u potonjijeh 30-tak godina (a to nije baš od juče) kamođenu-izgubi-nestade taj naš negdanji stvaralački »ideal« i - uzvišeni »kod«?!

Ostavi komentar

0/300