Pređi na sadržaj stranice
Uživo/Online Uživo
Vremenska prognoza

POSLJEDNJI BORCI ZA PRAVO, ČAST, SLOBODU I NEZAVISNOST: Bjekstvo Špira Milačića (5)

| Postavio/la: Antena M

POSLJEDNJI BORCI ZA PRAVO, ČAST, SLOBODU I NEZAVISNOST: Bjekstvo Špira Milačića (5)

Piše: Vladimir Jovanović

Pred Okružnim sudom u Podgorici, kojim predśedavao sudija Božidar S. Tomović, otpočeo je u četvrtak 30. oktobra 1930. proces protiv komitâ Špira Milačića i Mihaila Spahića. Ineresovanje za ovo suđenje je veliko.

Tomović, rođen 1891. u Mateševu, kao i najveći broj drugih ondašnjih sudija je „bjelaš”, poslanik tzv. Podgoričke skupštine. On je 1933. prvi glavni urednik časopisa „Pravni zbornik”, autor knjige „Običajno pravo u Crnoj Gori”, (Beograd, 1926) i nekoliko vrlo dobrih studija o crnogorskoj pravnoj tradiciji. Tokom Drugoga svjetskoga rata blizak četničkoj organizaciji u Crnoj Gori. Ubijen početkom 1945. godine.

                                                           ***

Špiro Milačić i Mihailo Spahić su terećeni „za 23 dela zločina protiv državnih vlasti” i „22 dela zločina protiv privatnih lica”. Navodi se kako ih je branio „advokat Marković”. Pretpostavljam da se radi o advokatu Andriji Markoviću iz Podgorice.  

 Nakon čitanja optužnice, stoji u izvještajima sa suđenja, „pročitan je iskaz optuženog Milačića dat pred islednim vlastima, u kome je umešao mnoga lica i na kraju priča šta ga je navelo da odbegne u šumu”.

 Komita Spahić je u iskazu naveo da je „kao vojnik služio u garnizonu u Nikšiću”. Branio se da su mu tamo ukradene neke „vojničke stvari” i „da bi te stvari mogao da preda kada se pusti iz vojske, ukrao ih je iz vojničkog magacina, ali je bio uhvaćen i osuđen na dve godine robije". Potom su „izneta još nekolika dela za koja odgovaraju optuženi Milačić i Spahić”, pa je „pretres prekinut”.

                                                                     ***

Nastavljeno je śutradan, 31. oktobra 1938. u osam sati, pretresom „po delu ubistva Radoslava Živkovića u Gornjokučkoj opštini”. Ubijeni je rođak istaknutoga „bjelaša”, kapetana u penziji Vojina Živkovića, docnije kandidata na izborima režimske Jugoslovenske radikalne zajednice. Tu se pominje i komita Jevrem Radević, iz Kosora – Kuči, koji je u jesen 1929. „u jednom susretu sa policijom”, a „nedaleko od reke Tare” – ubijen.

 „Jedne noći, odmetnici Milačić, Spahić i Radević, koji je poginuo prošle godine, upali su u kuću kapetana u penziji Vojina Živkovića i predstavivši se kao žandarmi tražili su od njega da im preda pušku i revolver”, navodi se u optužnici. „Tada je naišao i rođak kapetana, Radoslav Živković, koji se stavio između odmetnika i kapetana. U tome momentu, Špiro je naredio svojim drugovima da pucaju, pa je i sam pripucao i na mestu ubio Radoslava Živkovića, a Spahić je ranio kapetanovog sina, đaka Vojne akademije u Dubrovniku”.

 „Razbojnici su posle toga pobegli u pravcu Vasojevića. Nekoliko dana docnije, oni su se vratili u Opštinu kučku i opljačkali radnju krojača Jovana Niketića, odnoseći sva vojna odela koja su se u njoj nalazila. Žandarmerijske patrole, koje su poslate za razbojnicima, gonile su ih dva dana po šumama srezova kolašinskoga i podgoričkoga, ali su oni ipak umakli”, etc.

                                                               ***

Od ranjavanja i hapšenja 26. avgusta 1930. Špiro Milačić je, „prema lekarskom mišljenju morao ostati u bolnici još izvesno vreme, jer mu je desna ruka bila potpuno slomljena”. „Prilikom poslednjeg hvatnja”, pisala je srpska štampa, „žandarmi su Milačića bili ranili u obadve ruke, od kojih mu je leva za ovo vreme ozdravila, dok desna ruka teško da će mu ikada ozdraviti, jer mu je tane od puške prelomilo ruku u ramenjači”.

 Milačič je na suđenje sprovođen iz bolnice na Kruševcu u Podgorici, a u sudnici je viđeno da je „Milačić još uvek držao ruku u gipsu i sudeći po tome nije se moglo posumnjati da će Milačić, bar za sada, moći bežati”. Navodi se da su „za celo vreme Milačića čuvali žandarmi, mada je, pored toga, bio još i vezan za krevet na kome je spavao”.

                                                               ***

Pretres u Okružnome sudu u Podgorici je nastavljen u poneđeljak 3. novembra 1930. godine. „Advokat iz odbrane g. Marković, stavio je predlog da se sasluša komandir žandarmerijske stanice i da se utvrdi kako je odmetniku dato 50 ‘mauzerovih’ metaka, a zatim da se pribave pisma kojima se Špiro Milačić dopsivao s pojedinom licima i u kojima je vodio pregovore za vreme njegovog odmetništva. Okružni sud je prihvatio ovaj predlog i pretres je odložen”.

 Što se, potom, zbivalo? Verzije se razlikuju u detaljima. Saglasne u jednome – Špiro Milačić je pobjegao! Prema jednoj verziji, „između 12 i 16 sati, Špira Milačić, sa dežurnim žandarmom koji ga je čuvao, pobegao je iz bolnice ‘Kruševac’. Oni su pre bekstva uspeli da pokupe municiju žandarma, koji su bili određeni da na smenu čuvaju Milačića”. Žandarm koji je pomogao Milačiću se, prema jednima, zove Jovan Žugić, a neki tvrde da se on preziva Žigić, „rodom iz Like”.

 Prema drugoj verziji, bjekstvo se odigralo u noći 3/4. novembra 1930. godine. Uobičajena smjena straže kod Milačića obavljena je u ponoć. U tročlanoj straži na dužnosti je bio žandarm Žugić ili Žigić. „Dok su dvojica žandarma spavali u hodniku pred sobom u kojoj je Milačić ležao”, komita i žandarm su „izašli kroz prozor od sobe i pobegli neznano kuda”.

 „Kad su se ostali žandarmi probudili, na njihovo zaprepašćenje u sobi nisu našli ni bolesnog hajduka Milačića, koji je bio vezan lancima za noge, niti njegovog čuvara žandarma”.

 „Interesantno je da Milačić nije uzeo ni jednu pušku”, kaže se dalje, „mada su u hodniku bile još dve puške onih žandarma koji su tu spavali”. Milačić i odbjegli, naoružani žandarm, od dvojice ostalih žandarma „odneli su samo jedan sat, koji im je svakako bio potreban radi orijentacije”.

 I par godina docnije, pisalo se da „ni policija niti islednik nisu mogli da utvrde pojedinosti kako je Milačić pobegao, jer nije bilo nikakvih tragova”, osim da je Milačić „u saglasnosti sa žandarmom Žugićem, koji ga je u bolnici čuvao, pobegao kroz prozor”.

 Ostaje zabilježeno da su se u danu-noći kad je Milačić pobjegao, nad Podgoricom prolamale strahovite grmljavine, a grad i okolina su uslijed velikih kiša doslovno potopljeni…

 

                                                                  ***

Još jedno „bekstvo hajduka Milačića”, kako se veli, „izazvalo je veliku senzaciju”.

 Pojavila se u Beogadu sumnja da je radi o zavjeri nekih Crnogoraca iz državnoga aparata – simpatizera ili saradnika Špira Milačića. Osobito, jer je na zadnjem pretresu govoreno o pismima, tj. Milačićevoj prepisci o izvjesnim pregovorima koje je on s nekim ili preko nekoga vodio.

 Šefu sreske žandarmerije u Podgorici, načelniku Vojsilavu Pekiću, to je već drugi put da mu Milačić bježi iz hapsa. Iz memoarskih blješki sina mu Borislava Pekića, književnika, vidi se da on nije dugo ostao na službi u Podgorci. Izgleda da mu je otac, nakon afere s ponovljenim bjekstvom komite, na neki način degadiran – iz Podgorice je premješten u Stari Bečej.

 Ceh je, ili dio ceha, platio žandarm Ljubiša Milačić, Špirov rođak – poznatiji iz „Svadbe” Mihaila Lalića kao Tadija Čemerkić!

 Žandarm je Ljubiša postao jer mu je „početna plata bila 1.495 dinara; u ono vrijeme moga’ si za te pare da kupiš 15 najboljih ovnova na pijaci nikšićkoj”; ali, pričao je, „ja sam se stalno svađa’ sa svojim pretpostavljenim”.

 „Još su me optuživali”, kazao je Ljubiša, „da držim vezu sa Špirom Milačićem, koji je bio komita i prkosio im. Zato sam bio otpušćen iz žandarmerije”.

 Špiro je, dakle, dva puta bježao iz zatvora sa bukagijama na nogama, a Ljubiša je u maju 1943. u bugakijama, u koje su ga „obuli” četnici u kolašinskome zatvoru, umakao Njemcima iskočivši iz kamiona…

 

                                                                ***

Kada je Špiro Milačić početkom novembra 1930. opet pobjegao „na sve četiri strane svijeta”, „načelnik sreza g. Pekić izvestio je odmah bansku upravu na Cetinju, a takođe i sve sreske vlasti, kako bi se Milačiću ušlo u trag; ali do sada svi pokušaju da se utvrdi na koju je stranu Milačić pobegao ostali su bez uspeha”.

 Vlasti Kraljevine Jugoslavije su potom doznale da je Milačić uskočio u Albaniju. Viđan je u Skadru i Tirani. Da bi ga ocrnili, Srbi su pisali da se „Milačić u Albaniji bavi raznim sumnjivim i prljavim delima”. Kakvim? Nikakvi bliži podaci o tome nijesu objavljeni.

 Ubivši 26. avgusta 1930. Miloša Grujića i uhapsivši Špira Milačića, nota bene, Srbi  su – kako smo citirali – euforično objavili da se „Crna Gora oslobodila i poslednjeg odmetnika”.

 Ali, tačno tri godine docnije, eto Špira Milačića, sa puškom i bombama, opet u rodnim Kučima!…

 (Nastavlja se)

 

Ostavi komentar

0/300