Pređi na sadržaj stranice
Uživo/Online Uživo
Vremenska prognoza

Treba voljeti otadžbinu, ali treba i ona nas da voli

| Postavio/la: Jelena Ćetković

Treba voljeti otadžbinu, ali treba i ona nas da voli

Za Antenu M piše: Tomislav Marković

Među brojnim kolumnistima na srpskoj medijskoj sceni retki su oni koji su u stanju da se odlepe od aktuelnih događaja, od sitnurije dnevne politike e da bi pružili opsežnije vidike i sagledali trenutno katastrofalno stanje države, društva i nacije u široj perspektivi. Jedan od takvih je i mladi J.S. koji je slabo poznat široj javnosti, mahom zbog toga što objavljuje u marginalnim, malotiražnim medijima. Međutim, J.S. u svojim tekstovima precizno i surovo opisuje stvarnost savremene Srbije, nadahnuto, literarno i darovito, dajući usput i neke putokaze kako da se izvučemo iz stanja samoskrivljene propasti.

Već tri decenije smo svedoci autodestruktivnog procesa u kojem je šljam isplivao, zauzeo sve ključne pozicije u društvu i odlučuje o našim životima. U tekstu „Ugledan čovek“ J.S. daje portret tipičnog uspešnika naših dana, čoveka koji se visoko uzdigao na lestvici bogatstva i moći:  „Glup i lenj, on je znao da ga rad neće daleko odvesti i da ga sposobnost neće izdići. On se rešio na staze kojima su hiljade već išle, na staze koje vode ili u kazamat ili na ministarske stolice. Nije bilo podlosti pred kojom je on ustuknuo, nije bilo blata u koje se do ušiju nije zaronio, nema sramote koja mu je bila odvratna. Uši mu se izdužiše od silnoga prisluškivanja, jezik mu otupe od silnoga denunciranja, leđa mu se saviše od strahovite servilnosti“.

Srpski intelektualni život: Nemar, neznanje, čamotinja

Evo gde je našeg uglednika na kraju odveo njegov vijugavi životni put, preko trnja i leševa do zvezda: „On, koga su umne sposobnosti upućivale da vek provede kao aščija ili ardžija, on koga su njegove moralne sposobnosti imale da odvedu u kazamat, on, pirat, potkazivač i podvodnik, on je postao veliki gospodin, Ugledan Čovek! Samo se njegovo ime čuje, samo se njegova reč uvažava; on rešava sudbu cele jedne zemlje!“ Mnogi bi se u ovim rečima mogli prepoznati, a svaki čitalac bi mogao da nabroji čitavu silesiju likova sa političke scene koji se uklapaju u navedeni foto-robot.

J.S. daje crnu sliku zaparloženog intelektualnog života u Srbiji koji kreiraju osobe sasvim nesposobne za bilo kakav dublji misaoni napor, suštinski nezainteresovane za sve opštije sadržaje i važnija životna pitanja: „Uzmite naše političke stranke, odvojite na stranu lična pitanja, i vidite šta ih deli, kakve su njihove političke, filozofske, religiozne, socijalne ideje, šta hoće, čemu teže. Zapitajte urednike književnih listova u koliko primeraka štampaju svoje listove; neka vam naši pisci kažu koliko se njihove knjige rasturaju! Vidite gde su te intelektualne struje, gde su borbe ideja koje znače duhovni život jednoga naroda. Nemar, neznanje, čamotinja, to je odlika srpskoga intelektualnog života“.

U takvu sliku savršeno se uklapa i politički život u Srbiji, pogotovo tragična pasivnost građana koji stalno očekuju da neko drugi reši njihove najprešnije probleme, svejedno da li su im očekivanja i nade usmereni prema dalekom Kremlju, nešto bližoj Evropskoj uniji ili nekoj lokalnoj strančici: „Možda ništa nije žalosnije no promatrati naš javni i duševni život poslednjih nekoliko desetina godina. Ako bi se htela da da kratka karakteristika duševnoga stanja današnjega Srbina, moglo bi se reći da on računa pre na sve i na svakoga samo ne na sama sebe“.

Mi sve očekujemo od naših izabranika i od države

Političke stranke koje više podsećaju na interesne grupacije ili mafijaške bande nego na udruženja građana okupljenih oko neke ideje, neprestano nameću biračima tezu da se oni za nešto pitaju samo na izborima, jednom u četiri godine ili nešto češće, a da nakon izbora celokupan politički život prelazi u ruke profesionalaca, političara koji su izbore dobili, dočim je građanima namenjena uloga statista u sopstvenom životu.

Toj nakaradnoj, uzurpatorskoj ideji J.S. pruža žilav otpor, a još je oštriji prema građanima koji pokorno prihvataju nametnuto im apolitično stanje svesti: „Srbin, koji je strastan političar, sveo je svoj politički život na usku politiku sićušnih ličnih ambicija i bednih lokalnih interesa. Kod nas se misli da je dovoljno poslati ovoga ili onoga čoveka u skupštinu ili opštinu, pa je time ispunjena sva građanska dužnost, posle toga treba spokojno skrstiti ruke, i očekivati da, kao ono u zemlji Dembeliji, poteče reka od meda i mleka, i da pečene ševe počnu padati sa neba. Javne akcije svode se kod nas na formalno vršenje biračkog prava. Mi sve očekujemo od naših izabranika i od države. Zaboravljalo se i zaboravlja se uvek da jedan izabranik utoliko znači i toliko može ukoliko je podržavan od velike mase svojih birača i ukoliko stvarno predstavlja njihove određene ideje i težnje“.

Sve navedeno dovodi do suštinskog uvida o tome šta je država: „Smetalo se sa uma da u današnjem demokratskom dobu, država to smo mi, njeni građani, i kakvi smo mi takva je i ona, koliko mi vredimo toliko i ona vredi“. Tako piše naš autor u tekstu znakovitog naslova „Lična i narodna inicijativa“.

Našem piscu najviše ide na živce ropska pasivnost, prihvatanje trenutnog stanja kao sudbinskog, nekakav zloguki fatalizam koji se može pronaći na svakom koraku. U takvoj atmosferi mnogi poklonici statusa quo proglasili su ovo stanje svesti za nekakav srpski identitet, i to vekovni, pa se uporno opiru svakom uticaju Zapada, plašeći se tzv. promene svesti, a jedinu nadu da se ništa neće mrdnuti sa mrtve tačke vide u Putinovoj Rusiji. Otpor modernizaciji najsnažniji je u jednom delu intelektualne elite koja sebi voli da tepa kako je patriotska, mada je reč o običnim licemerima koji istovremeno bacaju drvlje i kamenje na mrski Zapad i prihvataju sa tog istog Zapada sve što im život čini komfornijim, i sve što široke narodne mase može da drži u pasivnom, gotovo ropskom stanju.

Otvoriti širom vrata Zapadu i njegovim idejama

Evo šta J.S. misli o tom problemu: „Mi patimo od nerešljivosti, od slabe volje, mi smo bez energije i inicijative, mi smo nesposobni za duge i naporne radove, i oko nas i u nama je još neprestano onaj krmeljivi, dremljivi, odvratni Istok. Kod nas ima puno ljudi koji deklamuju protiv 'truloga Zapada', i koji sa ushićenjem govore o nekoj 'srpskoj' i 'slovenskoj' kulturi. Oni su od 'truloga Zapada' primili i odelo, i navike, i ustanove, i apetite, ali ne ono što Zapad čini tako velikim, u čemu je on doista veliki učitelj: osećanje ličnoga dostojanstva, slobodu, inicijativu, onaj vedri, preduzimljivi, trezveni duh koji je stvorio svu civilizaciju“.

Naš pisac ni za trenutak ne sumnja gde je izlaz iz ove nevesele situacije, kao i gde je mesto Srbiji: „Njima je Zapad svetao i za ugledanje kada nam odande donose čisto srpske kulturne ustanove kao što su cenz, militarizam, senat i kockarnice, a 'truo' je čim osete u našoj zagušljivoj atmosferi vetar slobodne misli i kritike, sveže struje političke demokratije i socijalnoga preobražaja. Nas guši ovaj pasivan, zaparloženi, orijentalski duh, i za nas ima samo jedan lek: otvoriti širom vrata Zapadu i njegovim idejama, Zapadu koji misli, koji dela, koji stvara, koji živi punim i intenzivnim životom, jedinim dostojnim da se nazove ljudskim životom“.

U prvom redu treba biti dobar Evropljanin

Srbiji je mesto u Evropi, ne samo u geografskom, već i u svakom drugom smislu: političkom, kulturnom, intelektualnom... Oni koji udobno žive od navodne ljubavi prema Srbiji, dok najveći deo naroda grca u bedi – neprestano ponavljaju da je najvažnije biti dobar Srbin. J.S. misli drugačije: najvažnije je biti dobar Evropljanin, a pesnike lažnog patriotizma koji u zapadnoj civilizaciji vide samo merkantilizam, žudnju za profitom i trgovački duh – otvoreno naziva maloumnim. Kad je u pitanju kultura, J.S. nema dileme gde treba tražiti uzore i obrasce.

Kratko, jasno i ubitačno: „U radu, u kulturi, u poslovima ove vrste, ideal, pravac, primeri mogu se tražiti samo na jednom mestu, na njihovom pravom izvoru: Zapadu. U prvom redu treba biti dobar Evropljanin. Danas samo ograničeni ljudi mogu ponavljati stare i glupe fraze o 'trulom Zapadu', 'slovenskoj' ili 'srpskoj' kulturi. Treba biti vrlo malouman pa sa našim romantičarskim pesnikom ponavljati:

Ne traži spasa na Zapad,

Tim svetom vlada grošićar.

Sve što čovečanstvo ima dobrog, lepog i velikog dolazi od toga mislenog, slobodnog, radnog, energičnog Zapada“.

Afirmativni odnos prema Zapadu nije česta pojava u srpskoj javnosti, tu je mnogo prisutnije guslanje o srpskim mitovima koji su nam došli glave. Evo šta o tome misli naš autor: „Valjalo bi se jednom za svagda odučiti od onih plesnivih fraza o staroj slavi, pradedovskim kostima, Dušanovu carstvu, srpskim guslama i vili Ravijojli. Jedan narod ne živi od retorike. Time su se u svom neradu ljuljuškala starija pokolenja, koja nam daju u nasleđe ovakav haos i nazadak u mnogim granama“.

Sve što je veliko učinjeno stvorili su ljudi koji su daleko gledali

Forsiranje nacionalnih tema i etničkog ekskluziviteta vodi u neminovna nacionalna nadgornjavanja. Dok se nacionalisti iz raznih tabora takmiče u disciplini ko ima veći (nacionalni ponos), dotle nam se države prazne, mladi odlaze u svet da se više nikad ne vrate, a naši profesionalni rodoljubi i dalje udaraju u istu žicu: „Kod nas se vode borbe sa Hrvatima, ko je kome 'ukrao' jezik, a hiljade seljaka svake godine odlaze u Ameriku – da tamo po prerijama i rudnicima šire srpski i hrvatski jezik!“

Nije laka neprestana borba protiv naše pasivnosti, nerešljivosti, indolencije, protiv raznih pripadnika elitnog šljama; u toj borbi koja ponekad deluje unapred izgubljeno borca često uhvati i neminovna malodušnost. Ali ne zadugo, jer nema odustajanja, nema predaje, a svaki napor ka dobru i istini ima dubokog i velikog smisla, pogotovo u ovoj mračnoj dušegupki: „Ima trenutaka kada čovek ima da se bori sa istočnjačkom indolencijom, sa mlakom neotpornošću, pasivnim duhom našega sveta, sa ljudima zle volje koji mrze svaki rad za opšte dobro, sa duhovnom i moralnom fukarom koja nigde više nema maha no u Srbiji, i tada je sklon da poveruje da je zbilja donkihotski ispravljati krivu Drinu, isprsiti se pred prljavom bujicom koja nosi blato u sebi i šljam na sebi, da je najpametnije izmaći se iz toga vrzinog kola, kao Volter, ‘obdelavati svoj vrt’ i čekati bolje i pametnije doba i pokolenja. Ali, te malodušne misli dolaze samo onda kada čovek nema osećanje da mu je dužnost ostati na svome mestu kao soldat istine, kada zaboravlja da nijedan, i najmanji napor nikad nije izgubljen, da zdrav razum mora najzad pobediti, i da bi takvo dezertiranje značilo punu pobedu truleži i rđavštine."

Uprkos tome što izgleda kao da su trulež i rđavština ostvarili punu pobedu, uprkos tome što duhovna i moralna fukara nigde nema više maha no u Srbiji, to je samo trenutna stvarnost, a sve i da nije, sve i da je u pitanju trajnija kvarež, sve i da je borba protiv zla osuđena na propast, ta borba je jedino što ima smisla, jer se čovek ne meri po fukari protiv koje se bori, već po idealu kojem stremi: „Čovek je dobar samo idealima, iluzije čine cenu i draž našega opstanka, i sve što je veliko učinjeno stvorili su ljudi koji su daleko gledali. Život nije ni tako lep ni ružan kao što se u knjigama priča, ali on bi bio užasan kada čovek ne bi imao kakav viši ideal, kakav plameni stub koji ga vodi u pustinji“.

Zaslepljenost nije patriotska vrlina

Jedna od najkrivljih Drina koja se žilavo opire svakom ispravljanju je nacionalistička mržnja prema drugim narodima, ksenofobija koja se potura pod firmom patriotizma, te nagon ka zatvaranju u sopstveni brlog. Da bi se taj duboko ukorenjeni korov iščupao iz ljudskih duša, potrebno je početi na vreme, od dece, u školi.

Zato J.S. opisuje kako bi trebalo da izgleda nastavnik i šta je njegov posao: „On treba da uči ljubavi ka otadžbini, ali ne sme načelo patriotizma tražiti u mržnji i preziranju stranaca. Sve što se osniva na zabludi i predrasudi ne može biti jako i trajno, i samo istina i pravda pouzdani su temelji velikih osećanja. Ne hteti znati ostale narode, zatvarati oči pred njihovom vrednošću i veličinom, odricati im i odricati ih, nije samo nepravda već i opasna samoobmana koja katkada može skupo da se plati. Zaslepljenost nije patriotska vrlina, a mržnja na stranca glavni oblik ljubavi prema svome narodu, i cilj otadžbine nije rat, idol žedan tuđinske krvi. Veliki moderni narodi jesu moralne osobe, potrebni elementi svetske integracije. Prava nacionalna veličina je danas u duhovnom i kulturnom napretku naroda, u plodnom radu, u opštem blagostanju sviju njegovih članova“.

Varvarski nagoni otimačine i nasilja

J.S. je posebno alergičan na lažni patriotizam i njegove žrece, na šoviniste koji najveće uživanje nalaze u mržnji prema drugim narodima i guranju pripadnike sopstvene nacije u smrt. On naširoko citira francuskog istoričara i književnog kritičara Gustava Lansona kako bi pokazao sve kontroverze patriotizma:  „Mi građani, govorimo o patriotizmu; i to nam je lako; nama je dobro u otadžbini. Ali, ako hoćemo da budemo pravični, imati otadžbinu, to mora da bude nešto drugo a ne sreća otići i ostaviti svoje kosti na kakvoj dalekoj zemlji, i ne znajući zašto, naprvi znak jedne vlade, koja nije tražila mišljenje od onih kojima stavlja u dužnost da ostvare njenu patriotsku revnost. Treba voleti otadžbinu, ali treba i ona nas da voli. Neznaličke i bedne mase mogle su se voditi zapovedničkim gestovima, zvučnim rečima i praskavim simbolima; mogle su se one dražiti na brutalna oduševljenja, na krajnja požrtvovanja; ali to više nije mogućno kada narod počinje da razmišlja. On bi hteo da, voleći svoju otadžbinu, voli nešto drugo, a ne samo svoju bedu i ropstvo, da voli nešto što je njegovo, što pripada njegovima, gde se on oseća dobro, i on i njegovi. On bi hteo da ga ne vode patriotizmom u dela gde će on imati sve opasnosti i muke, a drugi svu slavu i korist“.

Nadovezujući se na Lansonovu misao, naš pisac govori o nacionalističkom ludilu koje od otadžbine pravi krvožednog idola i prinosi mu ljudske žrtve na oltar: „Oni su podigli otadžbinu kao neki nezgrapni idol, o kojem govore sa prevrtanjem očiju i ludačkim grčevima, od nje napravili predmet deklamacija, uzeli monopol patriotizma samo za one koji im se pridruže u tom ludilu. Nacionalisti u Francuskoj, kao i svuda uostalom, propovedali su pod maskom ljubavi prema otadžbini, divljačku mržnju na strance, na ljudski rod, budili u narodu zaspale varvarske nagone otimačine i nasilja, pokušali da obnove kult sile, vojničkih pustolovina, ubilačke i rušilačke ratničke slave“.

Ne treba brkati patriotizam sa militarizmom

Za Srbiju je karakteristična potpuna pometnja pojmova, pa je tako patriotizam postao sinonim za militarizam i žudnju za novim ratovima: „Ne treba nikako brkati patriotizam sa militarizmom. Patriotizam se ne sastoji u kultu uniforme, u vojničkoj muzici, u ratobornim uzvicima i patriotskim pesmama. Kada već zemlja mora imati vojnu organizaciju, onda neka ona bude št korisnija i jevtinija. Zemlja se ne sme iscrpljivati pod izgovorom da se oruža, i najveći deo njenoga bogatstva treba da ide za dela mira, koja jedina uvećavaju snagu njenu“.

Kult ratnika i vojne istorije ovde je postao sveprisutan, naš autor ustaje protiv tog nakaradnog načina mišljenja, te podseća šta su mahom bili motivi brojnih ratova u prošlosti – lični interes i pljačka: „Patriotizam se ne sastoji u tome da se sva istorija jedne zemlje svede na vojevanja i pobede, na kult sviju onih koji su dobijali bitke, svih klača ljudi i pljačkaša pokrajina. Koliko je tih velikih kraljeva i vojskovođa koji nisu imali ni trunke patriotizma, a koje je u rat gonio samo lični i dinastički interes, ratnički duh, ljubav za pustolovine, gordost, nada za pljačkom“.

Ne valja lasno verovati što jedan čovek ili narod o sebi govori

Ne poziva se naš autor samo na strane izvore, već podršku za sopstveno viđenje stvarnosti nalazi i u srpskoj tradiciji u kojoj mu je najbliži prosvetiteljski duh Dositeja Obradovića. Posebno ga fascinira Dositejev duh tolerancije i otpor svakom širenju mržnje i zla među ljudima, svejedno u ime kog idola – vere, nacije ili nekog drugog „čovečeskog sujevernog izmišljenija“.

J.S. deli Dositejev ideal večnog mira među ljudima, koji je naš prosvetitelj preuzeo od Imanuela Kanta (a što je osnov stvaranja Evropske unije kao suštinski mirovnog projekta): „Kao što ustaje na one koji u ime vere zavađaju ljude, tako žigoše i one koji u ime načela narodnosti zavađaju naorde, i otvoreno propoveda večiti mir na zemlji: 'Napolje dakle između svih pošteni i pametni naroda lukave lisice, koje za čovečeska sujeverna izmišljenija nesjedinenije, vraždu i mrzost propovedaju i oružavaju brata na brata svoga i poštene komšije jednog na drugoga. Jedini Bože, sojedini u ime tvoje sve care i kralje, i ako koji od njih ushote nepravednim biti, da mu drugi ne dadu. Sojedini sve ljude u ljubavi, pravdi i dobrodetelji.'“

Naš pisac kod Dositeja nalazi i svoj ideal evropejstva i kosmopolitizma koji je već 30 godina u Srbiji oklevetan, pa nacionalisti i mrzitelji posprdno govore o „mondijalizmu“ i odrođenim, slučajnim Srbima, odbijajući da u svoje zamandaljene glave prime pomisao da neko može da gleda i van sopstvenog tora. Ovako J.S. veli o Dositeju: „U njegovom nacionalizmu, kao i u celom njegovom duhu, ima nečega zdravo kosmopolitskog i kulturno evropskog. On ne mari za nacionalna hvalisanja i razmetanja. 'Ne valja lasno verovati što jedan čovek ili narod o sebi govori...'“

Niko se neće ispraviti i poboljšati druge ukoravajući

A svima onima koji kritikovanje sopstvene zajednice proglašavaju za autošovinizam i nacionalnu izdaju, svim pomračenim umovima koji vide trun u tuđem oku a ne vide balvan u svom, svima koji na sam pomen zločina koje su počinile srpske snage odmah uskliknu – a šta su tek oni nama radili, J.S. suprotstavlja jednostavnu i mudru Dositejevu misao: „Dokle ćemo tuđe pogreške osuždavati, a naše sakrivati i opravdavati? Niko se neće va vek veka ispraviti i poboljšati druge ukoravajući“.

Eh, naivni Dositej, teško je on mogao da predvidi da će jednog crnog dana samozvane intelektualne perjanice u njegovom narodu biti ljudi od čudnovate fele koja nema nikakvu nameru da se poboljša i ispravi, jer ionako pripada višoj rasi, misli za sebe da je iznad drugih ljudi, a svaki poziv na popravljanje svojih grešaka doživljava kao udar na srpski identitet i pokušaj nasilne promene srpske svesti koja dolazi sa mrskog Zapada.

Putokazi na policama

Na kraju imam nezahvalnu obavezu da vam kažem kako sam vas na početku ovog teksta malo slagao. Naširoko citirani J.S. zapravo ne opisuje stvarnost savremene Srbije, budući da već 105 godina nije među živima. Iza inicijala J.S. krije se veliki srpski književni kritičar Jovan Skerlić (1877-1914), fanatik volje i rada koji je iza sebe ostavio silne tomove kritika, eseja, feljtona, književnih studija i još koječega: za nepunih 37 godina života stigao je da napiše preko 5000 strana. Bio je fanatik rada i volje, sušta suprotnost indolenciji, nerešljivosti i pasivnosti protiv kojih je često grmeo. Svi citirani tekstovi napisani su u prvoj deceniji XX veka. Njihova aktuelnost je zastrašujuća, kao da se ništa suštinski nije promenilo u poslednjih stotinak godina, kao da smo ponovo došli na istu tačku, uprkos svim projektima modernizacije i emancipacije, pre svega u periodu socijalizma.  

Srpska nacionalistička klika nije uništavala i ubijala samo po okolnim zemljama, njihova destrukcija usmerena je i protiv sopstvene zajednice. Nasilničkom regresijom – političkom, društvenom, intelektualnom, privrednom – vratili su nas duboko u prošlost. Zato Jovan Skerlić i Dositej Obradović danas deluju toliko aktuelno, kao da su juče pisali svoje tekstove, a ne pre 100 i 200 godina. Iako nam izgleda da smo dospeli u ćorsokak iz kog nema izlaza, kao što se da videti iz navedenih citata - putokaz je nadohvat ruke. U najbližoj biblioteci. Dositej, Skerlić i desetine drugih soldata istine stoje na policama već decenijama i čekaju svoj čas.  

 

 

 

 

 

Komentari

E kako ,covejek izbrblja ...,

Da ,da sa zapada dolazi i dalazili su krvavi ratovi......

Ostavi komentar

0/300