Ko voli rusku kulturu, mora mrzjeti rusku državu

Piše: Tomislav Marković

Obožavanje Rusije i svega ruskog u Srbiji je postalo toliko rasprostranjeno da se čovek povremeno zapita da li živi u bivšoj republici SFRJ ili u ruskoj guberniji.

Svakodnevne ode i panegirici velikom vođi Putinu, hvalospevi ruskoj državi i vojsci, raspredanje priča o pravoslavnom bratstvu Srba i Rusa, veličanje ruskog pravoslavlja, radost zbog povratka autoritarne Rusije na svetsku političku scenu – standardni su deo medijskog repertoara.

Kult ruske države nije ograničen samo na savremeni trenutak i aktuelni Putinov režim, već se proteže i duboko u prošlost. O carskoj Rusiji se piše sve najlepše, ruskim carevima se podižu spomenici u centru Beograda, čak se i o Staljinu sve češće mogu pročitati reči hvale.

Čvorovići su izvadili portret voljenog Kobe iz podruma i krenuli da rehabilituju njegovu politiku.

Sve što je u Srbiji evroskeptično i evrofobično, sve što se protivi liberalnim vrednostima Zapada, sve što pruža otpor demokratizaciji i pravnoj državi - našlo je svoje uporište u Rusiji.

Mnogo je onih koji u Putinu vide najvećeg svetskog državnika, a u Kremlju jedinu nadu da Srbija ne završi na tom mrskom, trulom Zapadu, gde vladaju nekakve strašne individualne slobode od kojih se svakom pravom Srbinu ledi krv u pravoslavnim žilama.

Dve grane istog drveta za vešanje

Važan deo sveopšte rusofilije čini i ljubav prema ruskoj kulturi. Oni koji obožavaju Rusiju istovremeno su i veliki ljubitelji ruske kulture, književnosti pogotovo, a naročito ruskih klasika, što deluje sasvim prirodno i logično, bar na prvi pogled.

Dostojevski i Tolstoj uživaju neupitan ugled, čitaoci se često dele na dve grupe koje obožavaju jednog ili drugog pisca, uopšte – ruski umetnici su nam nekako domaći, naši, doživljavamo ih odavno kao svoje. To je naročito vidljivo kod onih koji su privrženi ruskoj državi.

Mediji se pune naslovima tipa "Da su čitali Karenjinu, ne bi se ogrešili o Putina" (misli se na uvođenje sankcija Rusiji), "Kad dođu smutna vremena, odgovore daju najpametniji Rusi", "Rusija je nosilac humanih ideja, graditelj, a ne rušilac", ili javljaju kako Vojvodina razmatra mogućnosti saradnje sa ruskom Republikom Komi, kako srpske biblioteke dobijaju donacije u vidu ruskih knjiga i sve u tom stilu.

Srpski glumci koji grade karijeru u Rusiji vraćaju se u domaju i hvale rusku državu na sav glas, poručujući kako su "Srbi i Rusi dve grane jednog stabla", ili kako "od Rusa možemo da naučimo kako se voli svoja zemlja", a Vladan Vukosavljević, ministar kulture (u Vladi Srbije, a ne Rusije, da ne bude zabune) objašnjava i tolkuje kako "Srbija i Rusija ne sede na dve stolice, kao što neki vole to da kažu, već zajedno, čvrsto i složno, sede na velikom prestolu slovenske kulture".

Ko o čemu, rusofili o prestolima i sličnim vladarskim mobilijarima, kako u političkom, tako i u kulturnom životu. U Srbiji procesi obožavanja ruske države i ruske kulture teku naporedo, često se preplićući, kao da je to najnormalnija stvar na svetu.

Car 'zbog mišljenja' progoni u Sibir, zbog stihova ubija u kazamatima

Međutim, odnos ruske države i ruske kulture nije nipošto idiličan, kako to sebi prikazuju ruskokolonaši u svojim sanjarijama.

Da pogledamo malo kako je taj odnos izgledao kroz istoriju. Rodonačelnik ruske moderne književnosti Aleksandar Sergejevič Puškin proteran je u Kišinjevo zbog svoje poezije.

Prvobitno je bio osuđen na progonstvo u Sibir, ali mu je kazna ublažena na zauzimanje njegovih prijatelja, pre svega istoričara i pisca Nikolaja Karamzina.

Kada je Puškin ubijen u dvoboju, veliki ruski pesnik Mihail Ljermontov napisao je protestnu pesmu "Pesnikova smrt" ("Vi, što u rulji pohlepnoj ste pokraj cara,/ O, vi, Slobode, Slave, Genija dželati!") zbog koje ga je car proterao na Kavkaz.

Rodonačelnik ruske filozofije Petar Čaadajev počeo je sa objavljivanjem "Filozofskih pisama" u časopisu "Teleskop", u kojima je izložio kritici rusku stvarnost svog doba, zbog čega je proglašen ludim i strpan u kućni pritvor.

Časopis je zabranjen, urednik prognan, a cenzor čijoj je budnosti promakla Čaadajevljeva kritika, dobio je otkaz. Da, cenzura je delovala u Rusiji kao državna institucija koja je pod svojim nadzorom držala objavljivanje knjiga i časopisa, pozorišne predstave, slikarske izložbe, muzičku umetnost, uopšte svu tu kulturu koja ima običaj da malo skrene s puta koji je car zacrtao.

Ruski pisci i umetnici su se dovijali kako su znali i umeli da zaobiđu cenzorsku mašineriju, ali im to često nije polazilo za rukom.

Ruski mislilac Aleksandar Hercen takođe je osuđen na progonstvo, a kasnije je morao i da emigrira u London. U memoarskoj knjizi "Prošlost i razmišljanja" Hercen je ovako opisao odnos spahija, činovnika i cara prema slobodi mišljenja: "Car 'zbog mišljenja' progoni u Sibir, zbog stihova ubija u kazamatima, a svo troje su spremni da pre oproste krađu i mito, ubistvo i razbojništvo, nego drskost ljudskog dostojanstva i smelost slobode govora".

U jednom od najvećih političkih suđenja 60-ih godina XIX veka, poznatom kao Proces trideset dvojice, optuženima je kao glavni zločin stavljena na teret saradnja sa Hercenom i njegovim kolegom Nikolajem Ogarjovim, zbog čega su mnogi intelektualci osuđeni na doživotno progonstvo u Sibir, proterivanje iz Rusije bez prava na povratak, policijski nadzor, zatvorske kazne ili lišavanje građanskih prava.

Hercen je u memoarima pribeležio i da je car Nikolaj I bio toliko autoritaran i netrpeljiv prema svakoj slobodi mišljenja da nije podnosio čak ni slovenofile, iako su mu bili idejno bliski.

Jer, šta tu ko ima samostalno da misli, onako sam od sebe, na svoju ruku, pored živog cara i njegovog policijsko-vojnog aparata. Slobodna misao je opasna, čak i kad se car s njom slaže.

Cenzura, hapšenje, progon, robija, policijski nadzor

Nikolaj Černiševski proveo je što u zatvoru što u progonstvu, više od dvadeset godina života. U tamnici je napisao i svoje delo "Šta da se radi" s kojim se kasnije sporio Dostojevski u "Zapisima iz podzemlja".

Naravno, sporio se nakon što se vratio sa robije, pošto je Dostojevski započeo spisateljsku karijeru tako što je osuđen na osam godina teškog rada u Sibiru, jer se odao malo preslobodnim razmišljanjima u intelektualnom krugu Petraševskog.

Što se može smatrati premijom, jer je prvobitna presuda glasila: „Inženjerski poručnik F. M. Dostojevski, star 28 godina, zbog učešća u zločinačkim planovima i pokušaja širenja brošura i proklamacija štampanih u tajnoj štampariji — osuđuje se na smrt streljanjem“. Tolstoj je još i najbolje prošao – njega su samo ekskomunicirali iz pravoslavne crkve. Tako mu i treba kad je propovedao suprotstavljanje zlu nenasiljem!

Kad smo već kod ruskih klasika, treba pomenuti da je i Turgenjev malo proteran, doduše samo u zavičaj, ali su mu već nakon dve godine velikodušno dozvolili da boravi u Moskvi i Petrogradu.

Ipak, nije sve tako crno, nije carska Rusija baš tako strašna zemlja, a to se vidi i po tome što je Turgenjev bio jedan od optuženih u Procesu trideset dvojice, ali je dobio oslobađajuću presudu, nakon koje se preselio u Nemačku, u Baden-Baden.

Jedino se književni kritičar Visarion Bjelinski izvukao – umro je od tuberkuloze baš uoči planiranog hapšenja, čime je pokazao neviđeni bezobrazluk, nelojalnost i nepoštovanje prema policijskim organima, instituciji monarhije i samom caru. Cenzura, hapšenje, progon, robija, policijski nadzor – to su bila omiljena sredstva ruske države za podršku velikanima ruske kulture u carskoj Rusiji.

Srećom, monarhiji je došao kraj, Oktobarska revolucija je srušila nehumani carski režim i počela izgradnju boljeg društva, bez tih odvratnih, imperijalnih zakona i običaja.

Pomor akmeista

U komunističkom Sovjetskom Savezu pisci i umetnici su potpuno drugačije tretirani nego u mračnom dobu imperijalne Rusije.

Za početak, pesnika akmeistu Nikolaja Gumiljova Čeka je streljala još 1921. godine, tek da najavi epohu staljinizma i da pokaže koliko se nova vlast razlikuje od stare.

Pesnikovu udovicu, pesnikinju Anu Ahmatovu, država je proganjala i držala pod prismotrom čitavog života, zabranjujući joj usput da objavljuje stihove, a Lav Gumiljov, sin pesničkog para, proveo je oko 18 godina svog života u logoru.

Još jedan pesnik iz kruga akmeista, Osip Mandeljštam, stradao je kao žrtva staljinističkog terora. Zabranjeno mu je da objavljuje, proganjan je, hapšen, zlostavljan, proteran, na kraju osuđen za antirevolucionarnu delatnost (u prevodu: zbog pesme o Staljinu) i poslat u Gulag gde je umro krajem 1938, da mu se ni grob ne zna.

Njegova udovica Nadežda Mandeljštam proživela je narednih nekoliko decenija pod paskom režima, skrivajući brižljivo Osipove rukopise od policije, što na papiru što u pamćenju, da bi najzad dočekala da njegove pesme, proza i eseji budu objavljeni.

O užasu kroz koji su Osip i ona prošli, Nadežda je napisala dve memoarske knjige – "Strah i nada" i "Sećanja i razmišljanja" za koje Josif Brodski kaže: "Ta dva toma Nadežde Mandeljštam zaista se mogu izjednači¬ti sa Sudnjim danom za njeno doba i njegovu književnost, koji je uto¬liko strašniji što je upravo taj vek proglasio izgradnju raja na zemlji".

Arhipelag Gulag

Carski progon je bio strašan, ali čak i takav u piscima Staljinove epohe bi mogao da probudi samo nostalgiju za starim, dobrim vremenima. Staljinistički teror bio je neka vrsta rata objavljenog kako kulturi, tako i dobrom delu žitelja Sovjetskog Saveza.

Milioni su prošli kroz ledeni sibirski pakao, a mnogi su u gulazima ostavili svoje živote. Kao žrtve Staljinovih čistki nastradali su brojni pisci i umetnici. Danil Harms je više puta hapšen, na kraju je umro u zatvoru; njegov prijatelj i takođe pripadnik kružoka oberiuta Nikolaj Zabolocki bio je u Gulagu od 1938. do 1945, srećom preživeo; njihov kolega Aleksandar Vvedenski hapšen, proterivan, ponovo hapšen, umro tokom evakuacije Harkova, ne zna mu se grob.

Teolog i filozof Pavle Florenski uhapšen je 1937. godine, osuđen na smrt i streljan u šumi blizu Peterburga, ni njemu se grob ne zna.

Boris Piljnjak je uhapšen 1938. godine, osuđen na smrt i streljan istog dana, 21. aprila, kad mu je izrečena presuda. Dve godine kasnije, uhapšen je i streljan Isak Babelj. Zamjatin je hapšen pre nego što je otišao u emigraciju, Pasternak je maltretiran i hapšen tri puta, proganjani su praktično svi koji nisu bili verni vojnici partije. A ni potonji često nisu uspevali da izbegnu teror.

Mihail Bulgakov jedno vreme nije mogao da objavljuje svoja dela, a pozorišta mu nisu igrala komade, kasnije se situacija popravila, nije bio više u Staljinovoj nemilosti, ali je ipak njegovo glavno delo "Majstor i Margarita" objavljeno tek 1966, 26 godina nakon piščeve smrti. Mnogi pisci i intelektualci koji su preživeli Staljinove logore ostavili su pisana svedočanstva o užasu kroz koji su prošli, poput Aleksandra Solženjicina u "Arhipelagu Gulag", Varlama Šalamova u "Pričama sa Kolime" ili Karla Štajnera u "7000 dana u Sibiru".

Nije čovek ko u naše vreme živi i diše

Najbolje su prošli oni koji su emigrirali početkom dvadesetih godina, dok se još moglo, poput Lava Šestova, Nikolaja Berđajeva, Andreja Belog, Marine Cvetajeve i mnogih, mnogih drugih. Cvetajeva se, doduše, vratila u domovinu, njenog muža Sergeja Efrona su uhapsili i streljali, a ćerku Arijadnu osudili na osam godina robije u logoru.

Cvetajeva je ostala sama sa sinom Murom, bez posla, bez mogućnosti da objavljuje, a nije joj bilo dozvoljeno čak ni da živi u Moskvi u kojoj je rođena i kojoj je posvetila onolike čudesne pesme, već je morala da boravi u Jelabugi, u Tatarstanu.

Tamo je izvršila samoubistvo vešanjem 31. avgusta 1941. godine. Iza velike ruske pesnikinje ostalo je pismo u kom je stajalo: "Molim da me primite na rad kao sudoperu u otvorenoj menzi Književnog fonda". Ni to joj nisu dali, zlikovci. "Nije čovek ko u naše vreme živi i diše".

Posle Staljinove smrti, represija je posustala, ali ne i prestala. Pisci i ostali nepodobnici bili su i dalje pod prismotrom, povremeno su ih proglašavali duševno bolesnima i zatvarali u ludnice, a palo bi i pokoje progonstvo. Tako je protiv Josifa Brodskog 1963. vođen proces u kojem je optužen za društveni parazitizam i osuđen na progonstvo i prisilni rad.

Brodski se branio, između ostalog, i argumentom da nije neradnik, već pesnik i prevodilac, ali mu sud to nije uvažio. Nobelov komitet je bio nešto drugačijeg mišljenja, pa je Brodskom dodelio Nobelovu nagradu za književnost 1987. godine, ali šta znaju tamo na trulom Zapadu šta je književnost. Nakon odslužene kazne i povratka u Lenjingrad nisu prestale muke Brodskog, pa je 1972. bio prinuđen da napusti zemlju, praktično je proteran, na "fin" način.

Prvo se obreo u Austriji, posetio Vistana Hju Odna, potom su zajedno otišli u Englesku, a na kraju se Brodski domogao SAD-a i tamo proveo ostatak života, mirno pišući poeziju i eseje, i predajući književnost studentima, bez opasnosti da će završiti u zatvoru, logoru ili ludnici.

Ali sovjetski režim nikada nije dozvolio roditeljima Brodskog da napuste SSSR i vide svog sina. Ostarili su i umrli, a država je stalno smišljala izgovore zašto ih ne treba pustiti da izađu iz zemlje i još jednom se sretnu sa svojim jedincem, pre smrti.

Ili Tolstoj, Cvetajeva, Ahmatova, Mandeljštam, Brodski – ili Putin

Neki će reći da je sve ovo davna prošlost, a da je Rusija danas drugačija država. Jeste, ali u toj državi i dalje postoji cenzura, zakonom je zabranjena upotreba psovki i ružnih reči (usput budi rečeno, istim takvim zakonom dičila se i Pavelićeva NDH), zabranjena je tzv. homoseksualna propaganda, kao i vređanje verskih osećanja. Novinare ubijaju, Putinove falange iz organizacije "Naši" javno spaljuju Sorokinove knjige (po ugledu na svoje nacističke prethodnike), hapse se umetnici poput Pjotra Pavlenskog ili članova grupe Vojna, zabranjuje se prikazivanje filmova (najsvežiji primer je "Staljinova smrt", bezazlena komedija koja Džugašvilija i vladajuće ubice iz najbližeg mu okruženja čak prikazuje kao ljudska bića, donekle simpatična, ali džaba, to u Putinovoj Rusiji nije dozvoljeno), članice benda "Pussy Riot" završiše u radnom logoru zbog sviranja i pevanja u crkvi, i sve u tom stilu, reklo bi se prilično carsko-staljinističkom.

Ruski reditelj Kiril Serebrenikov nalazi se u kućnom pritvoru od 23. avgusta prošle godine. Optužbe protiv njega su besmislene, svi znaju da je zatvoren zato što oštro kritikuje politiku Kremlja. Zabranjeno mu je da izlazi iz stana, zabranjeno mu je da radi i da koristi internet. A nisu mu dozvoljene ni posete.

Reditelj Aleksej German Mlađi nedavno je zamolio Putina da se smiluje, jer bi moglo da se desi da Serebrenikov više nikada ne vidi roditelje. Putin, baš kao ni Brežnjev pre njega, nije imao milosti. Pre neki dan, umrla je majka Kirila Serebrenikova koja je bolovala od Alchajmera. Zvuči nekako baš poznato, kao u vreme Josifa Brodskog. Lepo je videti da i savremena Rusija drži do svojih osveštanih tradicija, nije ni Putin tikva bez korena.

Pobrojani primeri ne predstavljaju, naravno, potpun spisak pisaca i intelektualaca koji su u ruskoj državi bili progonjeni, ovde sam naveo samo one koji su mi prvo pali na pamet.

Sveobuhvatna istorija represije ruske države nad ruskom kulturom obuhvata silne tomove i tomove literature. Ali, ono što se iz nekoliko gornjih primera može videti jasno kao na dlanu jeste da je najljući neprijatelj ruske kulture vazda bila ruska država, u svim svojim ovaploćenjima.

Rusija je zemlja koja je ubijala, satirala, cenzurisala, progonila, uništavala, hapsila, prebijala, zagorčavala život, onemogućavala rad, zatirala sve ono najvrednije i najbolje što je u njoj nastalo.

Zato bi srpski ruskokolonaši morali da se odluče, jer se ne može istovremeno voleti i ruska kultura i ruska država, činjenice nedvosmisleno pokazuju da jedno isključuje drugo. Ili Tolstoj, Cvetajeva, Ahmatova, Mandeljštam, Brodski – ili Putin! Ko voli rusku kulturu, taj jednostavno mora mrzeti rusku državu. A važi i obrnuto.