Ilija Radulović: Panično sam zaljubljen u ljepotu advokatske djelatnosti

Nesumnjivo je da veliki doprinos pravilnom funkcionisanju pravne države daje i advokatska profesija. Iako Ustavi savremenih država prepoznaju ovu profesiju kao važnog stožera u zaštiti ljudskih prva, put do najviših pravnih akata za advokaturu bio je dug i trnovit. O značaju advokature za društvo u cjelini, ali i o svom advokatskom iskustvu, za portal Antena M govorio je gospodin Ilija Radulović, advokat iz Beograda. Radulović je rođen 16.09.1937. godine u Kamenarima, kod Herceg Novog. Njegov otac je bio pravoslavni sveštenik u Risnu. Advokaturom se bavi skoro već pet decenija. Veliku popularnost je stekao kao sudija Okružnog suda u Tuzli, u bivšoj SFRJ kada se u slučaju „magnetofonska traka“ suprotstavio velikim prijetnjama i pritiscima komunističkih vlasti te je bio inspiracija Vuku Draškoviću za prvi roman „Sudija“. Ilija Radulović živi i radi u Beogradu i na Fruškoj Gori.

Gospodine Raduloviću, šta Vas je opredijelilo da se odlučite za karijeru u advokaturi?

- Advokatska delatnost je posebna, naročita, sui generična, jedinstvena, složena, odgovorna, metafizička pa zato nije čudno što je Flavius Petrus Sabbatius Iustinianus, (483-565) poslednji rimski i prvi vizantijski Car, imperator Istočnog Carstva, (527-565), hrišćanski teolog rekao pitoreksno, pohvalno i hvalospevno o njoj za zauvek:

„Advokati su oni koji rešavaju sporove u procesima. Oni u građanskim i krivičnim stvarima, snagom svoje odbrane, dižu pala prava i podržavaju uzdrmana prava. Oni nisu manje korisni ljudskom rodu od onih koji su spašavali svoju domovinu i svoje očeve svojom borbom i svojim ranama. Mi poštujemo one koji nose štit i oklop, ali nisu oni jedini koji čuvaju naše carstvo. To čine i advokati, jer i oni , ti majstori sudnice, takođe se bore , uzdajući se u snagu svoje slavne reči, čime brane nadu, život i potomstvo onih koji pate.“

Zato, kao što se Hristos izdvaja među ljudima, kao što se Biblija izdvaja među knjigama, kao što se Groblja izdvajaju među boravištima, kao što se Večnost izdvaja među vremenima, kao što se Budin govor Cveća izdvaja među besedama, kao što se Čovek izdvaja među bićima, kao što se Njegoš izdvaja među književnicima i svim ljudima Duha, tako se Advokat izdvaja među svim ljudskim delatnostima.

Očigledno, u ovoj Advokatskoj delatnosti je prosto inkorporirana metafizičnost, večnost, smisao, jer teško je zamisliti stvarno nekog iz naših redova koji nije dobio krivičnu ili građansku parnicu i tako postao večnost pred Bogom izašavši iz dotadašnje vremešnosti i prolaznosti da je „obična vest pred čovečanstvom“.

U ovom okeanu, beskraju, apejronu i kosmosu razlika, dakle, odvija se Advokatska delatnost sa ljubavlju, a ne sa mržnjom. Nas razlike izazivaju, erotišu, podstiču, ekscitiraju na stvaralaštvo, a ne na poslušnost ili pokornost ili mržnju.

Primena zakona je ono što se označava kao Ararat Advokatske Delatnosti, koja dobija snagu i moć onog čarobnog Mojsijevog Pravnog Štapa kojim se Načelo Zakonitosti isprečuje Načelu Celishodnosti u primeni Zakona.

Ovako doživljena Advokatska delatnost nije samo profesija, niti obično zanimanje, nego ona predstavlja način i smisao života na putu večnosti!

„Težak vijenac, al’ je voće slatko”!

Čuveni francuski filosof Volter je svojevremeno govorio: „Htio bih da budem advokat, to je najljepši poziv na svjetu“. Vi ste advokat već skoro pet decenija. Recite nam koliko je citirana Volterova filosofema bila tačna u Vašem slučaju?

- U celosti se pridružujem ovom aksiološkom ili vrednosnom sudu Volterovom, s obzirom da je u Advokatskoj delatnosti sadržana, rekoh, metafizičnost i logos u punom smislu. Nezamislivo je da postoji prosečni advokat koji nije dobio građansku ili krivičnu parnicu i tako je u Talmudovskom smislu “spasio čovečanstvo”.

Zbog toga se Advokatska delatnost izdvaja kao sui generična, posebna, naročita, sakralna, izabrana, koja zahteva čoveka tzv. Klirik Nacije, ili, Otvorene Nacije. Ne može on biti pripadnik onog kraja u kome se rodio u nacionalnom smislu, kao što bi to rekao Dante, imajući u vidu da “i ribe imaju okean kao svoju Domovinu kao što i ptice imaju Vazduh kao svoju Otadžbinu.

Panično sam zaljubljen u lepotu Advokatske delatnosti, jer sam sebe doživeo kao Defensor legisa, ili, Zaštitnika Zakona.
Etimološki reč Advokat znači: POZVATI UPOMOĆ!

Ovako doživljavajući suštinu Advokatske delatnosti eo ipso je uzdižem, podižem i hirotonišem prema Gore, prema Nebu, prema Prvim Zvezdama, dakle, prema Bogu, pa na taj način se nadovezujem na Svešteničko dejstvovanje moga obožavanog Oca, koji je zaista misionario, izvorno i stvarno misionario Riječ Gospodnju po Crnogorskim krševima, pešice.

Kakvu ulogu u savremenom društvu bi trebalo da zauzima advokatura?

- Car Justinijan je na najpitoreksniji mogući način ocenio dubinu, lepotu, sakralnost i Adam-kadmonovsku ulogu Advokatske Delatnosti, pa mi je stvarno teško da nešto tome dodam.

Jedino bih istakao da se ništa nije promenilo za ova dva milenijuma od onog suđenja Gospodu Isusu Hristu, na Golgotskom Krstu, kada je osuđen bez dokaza, nevin:

Svet nikada nije imao ZAKON, niti ga je primenjivao; Svet nikada nije imao SUDSTVO nego tzv. PRAVNU RAZBOJNIČKU PEĆINU, pa su zato i moja Zakonita Sudovanja doživela ono što su morala doživeti tzv. Sudbinu Ikarovog Leta.

No, ako je Umberto Eko verovao da će se “sred galaktičke katastrofe možda naći neka preživela Zvezda” koja će pomoći da neko rastumači njegove znake i da bi njegovo pisanije, uoči apokalipse, imalo smisla, onda imam prava da verujem da moja Vera u Zakon ima smisla pošto sprečava nastupanje vremena da je “sve dozvoljeno” (Smerdljakov) i da je došlo vreme ”Prava na nepoštenje” (Petar Verhovenski- “Zli dusi”).

Konačno, pošto sam rođen ispod mesta iznad kojeg je Najvisočiji Umnik u istoriji čovekovog duha, lovćenski pesnik rekao da je “al’ tirjanstvu nogom stati za vrat, dovesti ga poznaniju prava, to je ljudska dužnost najsvetija” i pošto je Talmud rekao da “spasiti samo jednog čoveka znači spasiti Čovečanstvo”, onda Advokatska delatnost je hvala Gospodu Bogu Rokfelerski obogaćena metafizičkim razlozima za svoje večno postojanje. Mora da isprečuje SUD ZAKONA protivzakonitom SUDU POTREBE.

Kako Vi definišete uspješnog advokata? Koje su, po Vašem mišljenju, ključne osobine koje bi trebalo da karakterišu osobu koja se želi baviti advokatskom profesijom?

- Treba da služi isključivo Primeni Zakona, a ne da bude tzv. Običan Ćirica slugeranjska u zadovoljavanju dnevnopolitičkih potreba, koje služe njegovom ličnom dobru.

Poznato je da advokatska profesija potiče još od antike. Prema tome, šta tu profesiju izdvaja od ostalih oblasti ljudskog djelovanja i koliko je advokatura, od antičkih doba do danas, uspjela da sačuva onu iskonsku težnju za boljim i pravednijim?

- Političar je čovek Odozdo, Advokat je uvek čovek Odozgo. Advokat nosi u sebi Drvo Života, Političar nosi u sebi Drvo Imanja, Advokat nosi u sebi Zakon, a Političar nosi Korist, Advokat nosi u sebi Vreme u obliku Večnosti, Političar nosi Vreme u koordinatama Dana, Advokat nosi u sebi Smisao Života, dok Političar nosi u sebi Prolaznost, Smrt Dana i Besmisao Života “ala vodeni cvet”, koji ujutru procveta a naveče uvene, Advokat živi od Rada, a Političar od Prilagođavanja Korupciji, Advokat mora da veruje u Apsolut i da hoždi Stazom Večnosti koja podrazumeva, itekako podrazumeva Muku i Stradanje, dok Političar živi u koordinatama Smrti koja se označava kao Dan.

Ovako prezentirani Advokat je Advocatus Dei, dok Advokat sa prezentiranim osobinama Političara je Advocatus Diaboli.

Tačno je da je advokatura zamišljena kao nezavisna i samostalna služba pružanja pravne pomoći fizičkim i pravnim licima. Međutim, oduvijek državna vlast na razne načine nastoji da, takoreći, ukroti nezavisnost ove profesije. Stoga, kako osigurati slobodu koju advokatura pruža?

- Sloboda postoji jedino i isključivo u SVETOM DUHU dok je uopšte nema u bilo kojem društvenom uređenju ovoga SVETA.
Na onom Volstrit plakatu je zapisana istina o tome ko vlada ovim Svetom: “Mi smo 99% a Vi koji vladate ste 1%”!

Ako je to tako, a jeste, onda nema ni Istine, ni Sudstva, ni Advokature, ni Demokratije, ni Slobode, nego su ovo floskule koje lažno prikazuju IZBORNU VOLJU MANJINE kao IZBORNU VOLJU VEĆINE!

Ova Laž predstavlja Arhimedovu tačku oslonca u ovakvom Svetu, koji metaforički označavam kao ERGASTULUM, ili, ŠTALU u kojoj stanuju ROBOVI!

Ovaj 1% vlada” divide et impera”, koja se oslanja na neistini, tiraniji, zločinu, despotizmu i zato je normalno da postoji tzv. “PUSTINJA NEPRAVA” umesto lažno predstavljenog tzv. POLJA PRAVA.

Ovim lažonosnim lepim rečima samo se prikriva zločinačka stvarnost života ovog svetskog ERGASTULUMA, pa zato podmeću neistine kao istine, demokratiju kao tiraniju, “raspni ga” kao zakon, sudije kao pravne razbojnike.

Sudije su ubile Hrista, Tomasa Mora, Sokrata i ostale duhovne lučonosce, jer ovaj 1% Svetskih Despota isključivo poseduje jedan nepodnošljivi strah, koji se označava kao TERROR LUCIS, ili, STRAH OD SVETLOSTI!

Sa gospodinom Radulovićem smo razgovarali i o njegovim sjećanjima, razmišljanjima, utiscima...

Prije stupanja u advokatski red, bili ste sudija Okružnog suda u Tuzli, u bivšoj SFRJ. Upravo je Vaša sudijska uloga inspirisala Vuka Draškovića da napiše svoj prvi roman „Sudija“. Radi podsjećanja crnogorske javnosti, Draškovićev povod za roman je bio slučaj „magnetofonska traka“ karakterističan po tome što ste odbacili magnetofonsku traku kao inkriminirani dokaz protiv jednog ljekara koji je kritikovao Tita i partiju. Kakva Vas danas sjećanja vežu za daleku 1971. godinu i taj slučaj?

- Kao što Car David ostavlja etički testament svom sinu da bude hrabar i da bude čovek, tako i mene Otac, Protostavrofor Marko Radulović iz Risna, vaspitava i ukorenjuje u Jevanđeoske istine. Od njega sam saznao da “ko sije u Duh, od Duha će požnjeti vječni život” i “da je blagosloveno biti prognan pravde radi”.

To je bilo vaspitanje Odozgo!

Poštovao sam Mitru Vlasti, ali još više Vijenac Života, poštovao sam Svet vlasništva, ali još više Svet Postojanja, poštovao sam Čašu Zemlje, ali još više Čašu Neba, hoždio sam veoma poštovanim Putem Predaka, ali sam Smisao Života tražio i pronalazio na Putu Bogova.

Jer, niko u istoriji Sveta nije rekao da je Čast, kao duhovna kategorija, vrednija od Života kao biološko – naturalne kategorije osim lovćenskog pesnika.

Ovako vaspitan sudio sam u Sudu Partijske Države, usred jednog Tamnog ideološkog vilajeta, u Bosni, u Okružnom sudu u Tuzli, kao u Sudu Pravne Države.

Doživeo sam sudbinu tzv. IKAROVOG LETA, jer Partijska Država nije mogla da otrpi shvatanje da je “Zakon u državi ono što je Bog u Svemiru” (Altusius), niti je dozvolila da ovaj tzv. moj Sud Zakona zameni njen Sud Potrebe.

Uglavnom, naša i međunarodna javnost osetili su da sam u svojim Presudama primenjivao “Pravo kao umetnost dobrog i pravednog”, a ne kao Pravo Mača. Lepota Pravnog Duha je prosto zasijala svojom svetlošću i ukazala na mrak otpasanog mača opšte primenjene represije Suda Potrebe.

Iz ove filozofsko-prirodno-pravne Osmatračnice donete su Presude u tzv. MAGNETOFONSKOJ AFERI, DRNSKOM SLUČAJU, MONSINJORU IVANU MRŠI, UGLJEVIČKOM SLUČAJU, SAOBRAĆAJNOJ KRIVINI i u brojnim drugim presudama o najtežim krivičnim delima.

Jedan glasoviti crnogorski pesnik je uočio suštinu izuzetnosti ovih presuda poetski se izrazivši :

“ILIJA RADULOVIĆ UZROK TRAŽI I UZROK SUDI”!

Taj način sudovanja eo ipso podrazumeva obligatnu primenu Zakona.

Ove presude su ušle kao prva filozofija prava u Anale Svetskog Prava, jer sam prvi put u jednom krivičnom predmetu, predmetu tzv. MAGNETOFONSKE AFERE, u Okružnom sudu u Tuzli, saslušao profesora etike beogradskog Univerziteta, dr. SVETOZARA STOJANOVIĆA, u svojstvu Sudskog Veštaka. To je bilo prvo saslušanje, rekoh, jednog etičara, u svojstvu sudskog veštaka, pa se ova Presuda uči na Sorboni, Oxfordu, Harwardu, Brajtonu, Rimu i svim ostalim svetskim Pravnim Fakultetima.

Postavilo se etičko pitanje:

Da li jedna Izjava, snimljena bez upozorenja onog sa kojim se razgovara, može biti legitimni dokaz u krivičnom postupku, a posebno imajući u vidu da je taj razgovor vođen u privatnom stanu?

Pošto je već bila doneta tzv. BRIONSKA ODLUKA u vezi Aleksandra Rankovića, onda sam svim bogatim pravnim i etičkim razlozima da jedan ovakav podmetnuti magnetofonski snimak ne može biti dokaz pridružio i opšteprihvaćenu brionsku odluku da je Josip Broz protivzakonito prisluškivan. Zato sam zaključio da u jednom društvu ne mogu postojati dve Etike, jedna Brionska, a druga za ostale građane!

Čitava međunarodna javnost je egzaltirano prihvatila ovu moju Presudu kao i sve prethodno navedene Presude, pa sam proglašavan za Ličnost Nedelje, Ličnost Godine, Ličnost Jugoslavije dobivši preko 3000 pisama od čitalaca “Večernjih novosti” i ostalih tadašnjih štampanih medija SFR JUGOSLAVIJE.

Naravno, ubrzo sam isključen iz SKJ, i razrešen Sudijske dužnosti, izbačen na ulicu, bez posla, ali sa osećanjem radosti, punoće, plirome, logosa da sam ovim Presudama, ipak, izašao iz ograničenosti prostora tzv. Euklidovskog Uma i nekim čudesnim lestvicama Duha stigao do “Prvih Zvezda” na Putu Večnosti.

Začudio sam Jugoslovensku Javnost što nisam progovorio ni jednu poganu reč na račun ove Kazne, jer sam je doživeo kao istinsko i stvarno priznanje da sam uradio nešto na što se odnosi ono lovćensko priznanje:

“Imao se rašta i roditi”!

Recite nam koju ulogu imaju knjige u Vašem životu i da li imate svoje omiljene pisce?

- Čoveka doživljavam kao Aristotelovu Triparticiju: Telo, Duh i Duša.

Noseći u sebi Duh i Dušu de facto nosim celo Čovečanstvo, pa sam tako postao, vremenom, čovek tzv. Otvorene Nacije: SVET JE MOJE SELO, JUGOSLAVIJA JE MOJA KUĆA otvorivši u sebi Univerzum.

To je moje najvrednije dostignuće na Putu tzv. Večnoga Života.

Pročitao sam veliki broj knjiga, ali kako sam rastao u vertikali prema GORE ostao sam pri čitanju NJEGOŠA, DOSTOJEVSKOG, BELU HAMVAŠA, HERMANA HESEA, ALBERT KAMIA, NOVI ZAVET, STARI ZAVET, KURAN, TALMUD, M.CRNJANSKI, ANDRIĆ, MEŠA SELIMOVIĆ, BERĐAJEV, LOSKOG, TOLSTOJA, GOGOLJA.

Smatram da na svetu postoji samo 0.3 promila pametnih ljudi, jer čovek mora da pređe taj trnoviti, znojavi, mukotrpni, golgotski put od Individue do Ličnosti da bi postao vernik religije, tzv NEBESKOG HLEBA. Ovi milijardski vernici tzv. Religije Zemaljskog Hleba su obični pagani, koji život ljudski svode na Telo, alias rečeno, na isključivi život u Modusu Imanja.

Kada biste bili u prilici da sjednete i porazgovarate sa nekom istorijskom ličnošću, ko bi to bio? I zašto?

- Njegoš ! Moram da Vam priznam da ga toliko duboko poštujem, cenim da bih više mucao, nego zborio.

On bi sa svojih duhovnih visina na kojima je našao “Spasitelja Sveta”, koji je Vaskrsenjem Smrt Porazio, najbolje ocenio da li su ove moje filozofsko-metafizičko-političke i sotirološke refleksije ispravne ili potpuno pogrešne.

Čovjek ste bogat i životnim i profesionalnim iskustvom. Kada se osvrnete iza sebe, šta je to na šta ste najponosniji nakon svih ovih godina?

- Najviše sam ponosan što sam hoždio i odživeo dosadašnji život po koridoru Duha, onako kako sam bio poučen od Njegoša, svoga premilog Oca i božanstvene Majke, Riječi Gospodnje, pa sam više cenio i poštovao Veličinu od Karijere, Večnost od Prolaznosti Dana, Slobodu od Uživanja i Lagodnosti, Rod Logosa od Roda Krvi, Ličnost od Individue, i doživljavajući Čovečanstvo kao jedinu verodostojnu zajednicu, znači BITI ČOVEK za mene je ideal svih Epoha i Eona!

Intervju uradio: Darko Šćepanović