Vidovdan mrmota: Narikače vode u novi Gazimestan

Piše: Tomislav Marković

Navršilo se trideset godina od pompezne, megalomanske proslave 600. godišnjice Kosovske bitke na Gazimestanu, kada je Slobodan Milošević definitivno ustoličen za novog vožda svih Srba. Tom grandioznom mitingu prethodilo je nekoliko godina Miloševićevog forsiranog marša u kojem je preuzeo sve poluge političke moći u Srbiji, a i šire. Pre nego što se ukazao milionskoj masi okupljenoj na Gazimestanu, sletevši među njih helikopterom, direktno sa nebesa, kao nekakav srpski mesija, Milošević je pozavršavao brojne zemaljske poslove.

Obračunao se sa strujom Ivana Stambolića na Osmoj sednici, pokrenuo je čitav niz mitinga i antibirokratsku revoluciju u kojoj je srušio autonomiju Vojvodine i Kosova, a usput izvršio i državni udar u Crnoj Gori, uveo je vanredno stanje na Kosovu i poslao tenkove u južnu pokrajinu da zavedu strah i teror. Preuzeo je sve medije u svoje ruke, postavio poslušnike na urednička mesta i neumorno radio na homogenizaciji stanovništva, prigrlivši ideologiju nacionalizma koju su mu intelektualci servirali na memorandumskoj tacni. Sve pripremne radnje obavljene su na vreme, sve je bilo spremno za krunisanje Miloševića u novog lidera i spasitelja srpstva vaskolikog.

Na Gazimestanu se okupila ogromna masa ljudi, prema procenama Reutersa bilo ih je oko 600.000, prema domaćim izvorima oko dva miliona. Nakon desetina masovnih mitinga širom Srbije na kojima je uz pomoć „spontano“ okupljenog naroda učvršćivao svoju vlast, Milošević se ukazao na mitskom mestu nacionalističke svesti, na polaznoj tački entiteta sumnjivog ontološkog statusa koji nacionalisti vole da nazivaju srpskim identitetom. Milošević se pokazao dostojnim uloge koju je sam sebi namenio. Održao je vatren, zapaljiv govor, šaljući poruke koju su njegovi poklonici dobro razumeli.  

Kosovo je srce Srbije

Milošević je svoj scenski nastup započeo podsećanjem na Kosovsku bitku, dovodeći je u vezu sa aktuelnim trenutkom: “Drugarice i drugovi, na ovom mestu u srcu Srbije, na Kosovu Polju, pre šest vekova, pre punih šest stotina godina dogodila se jedna od najvećih bitaka onoga doba. (...) Sticajem društvenih okolnosti ovaj veliki šeststogodišnji jubilej Kosovske bitke dogodio se u godini u kojoj je Srbija, posle mnogo godina, posle mnogo decenija, povratila svoj državni, nacionalni i duhovni integritet. Nije nam, prema tome danas, teško da odgovorimo na ono staro pitanje - sa čim ćemo pred Miloša”.

Prvi put je sa zvaničnog institucionalnog mesta Kosovo proglašeno srcem Srbije, što je do dana današnjeg ostala omiljena parola i navijački slogan svih nacionalno onesvešćenih jedinki, čak i onih koji nemaju reči hvale za Miloševića. Ali zato skandiraju njegove reči kao zavetnu mantru. Iza skromne Miloševićeve formulacije “sticajem društvenih okolnosti” krije se nekoliko godina bespoštedne borbe za moć, zakulisnih igara, intriga, pretnji, podmićivanja, surovog obračuna sa neistomišljenicima.

Nikakav sticaj okolnosti nije pao s neba, već je Milošević napornim radom, služeći se svim sredstvima, preuzeo u svoje ruke nezapamćenu koncentraciju moći, predstavljajući svoje vlastoljublje kao povratak državnog i nacionalnog integriteta. U realnosti je taj integritet značio diktatorsku vlast u kojoj samo jedan čovek ima da se pita za sve. Citiranje čuvenog mesta iz “Gorskog vijenca” o izlasku pred Miloša Obilića, Miloševiću je poslužilo kao uvod u oživljavanje kosovskog mita i sopstvenu identifikaciju sa kosovskim herojima.

Jedan narod – jedan vođa

U nastavku govora Milošević je insistirao na homogenizaciji srpskog naroda koju on eufemistički naziva slogom i jedinstvom, iza čega se krije stara, zloslutna ideja: jedan narod – jedan vođa, takoreći firer. Milošević ovako obrazlaže tu ideju nacionalnog jedinstva: “Srpski narod je ove godine postao svestan nužnosti svoje međusobne sloge kao neophodnog uslova za svoj sadašnji život i dalji razvoj. Uveren sam da će ta svest o slozi i jedinstvu omogućiti Srbiji ne samo da funkcioniše kao država, već da funkcioniše kao uspešna država. Zato i mislim da to ima smisla reći baš ovde na Kosovu gde je nesloga jednom tragično i za vekove unazadila i ugrozila Srbiju i gde obnovljena sloga može da je unapredi i da joj vrati dostojanstvo”.

Insistiranje na jedinstvu Milošević zagovara u trenutku kad se ruši jednopartijski sistem u Istočnoj Evropi, kad je konačno došlo vreme za politički pluralizam i demokratizaciju. Miloševiću tako nešto nije bilo ni na kraj pameti, on se zalagao za slogu, a ne za složenost društva. A samo složeno, raslojeno i razvijeno društvo može da stvori tu uspešnu državu o kojoj Milošević govori. Međutim, u takvom društvu za autoritarne tipove poput Miloševića ne bi bilo previše mesta, mnogo je poleznije držati se stare floskule o jedinstvu i slozi, pozivajući se ponovo na kosovski mit i na legendu o srpskoj neslozi koja je kriva za poraz u Kosovskoj bici.

Obnavljanje kosovskog mita

Milošević kasnije postaje konkretan, pa veli da je Kosovo Polje  “simbol nesloge i izdaje”, ponavljajući još jednom laž o izdaji Vuka Brankovića koju su srpski istoriografi još u XIX veku odbacili kao običnu izmišljotinu. Međutim, Miloševića uopšte ne zanima šta je laž, a šta istina u narativu o Kosovskoj bici. On to eksplicitno i kaže: “Danas je teško reći šta je u Kosovskoj bici istorijska istina, a šta legenda. Danas to više nije ni važno”. Džaba su mrčili hartiju istoričari Ljubomir Kovačević i Ilarion Ruvarac, skidajući mitske naslage sa Kosovske bitke kako bi došli do istine o jednom istorijskom događaju, Miloševića sve to ne zanima. Zamagljivanje granice između istine i legende, između fakata i laži bio je dominantan metod Miloševićeve propagande, a takav relativizujući odnos prema činjenicama ostavio nam je kao trajno nasleđe svoje zločinačke vladavine.

Uprkos bagatelisanju istorijske istine za koju mu puca prsluk, Milošević je ipak siguran u jedno: “Ono što je izvesno, kroz sve ove vekove iza nas, je da nas je na Kosovu pre 600 godina zadesila nesloga”. Ako se već ne zna šta je istina, a šta legenda, kako onda Milošević zna da je došlo do nesloge i da je to uzrok kosovskog poraza? Novi vožd demonstrira osnovno načelo koje će vladati u Srbiji kojoj je vratio dostojanstvo: istina je ono što ja kažem, a činjenice koje se u to ne uklapaju ima da budu kuš ili ih neće biti.

Sitnom gramatičkom intervencijom Milošević obnavlja kosovski mit i mitsku svest. On ne kaže da je njih, srpske velmože iz XIV veka zadesila nesloga, već je nesloga zadesila nas. Kao da se Kosovska bitka odigrala pre šest meseci, a ne pre šest vekova! Ko je to prvo lice množine koje predvodi Milošević? To je nekakvo imaginarno kolektivno telo koje obuhvata i žive i mrtve, i one koji su živeli pre šest vekova i one koji žive danas, to je nacija, onako kako je shvataju nacionalisti. Jedino tako je moguće da se ono što se desilo nekim drugim ljudima pre 600 godina - zapravo dogodilo nama, razumu i golim činjenicama uprkos.

Miloševićeva najava rata

Na tom tragu Milošević izgovara ključne rečenice: “Šest vekova kasnije, danas, opet smo u bitkama, i pred bitkama. One nisu oružane, mada i takve još nisu isključene”. Ovde se dalje razvija mitsko shvatanje istorije: opet smo nekakvi mi pred bitkama, iako u realnosti u bitkama nismo bili, pa ne možemo ponovo da budemo u njima. Ali, ako je nas zadesila nesloga pre šest vekova, to znači da smo mi na neki volšeban, magijski način učestvovali u Kosovskoj bici, valjda preko svojih avatara u Lazarevoj vojsci, pa je onda logično da smo sada ponovo pred bitkama. Kosovski mit je vezivno tkivo koje nas sve spaja u istu masu, i srednjovekovne srpske vitezove i današnji naraštaj koji treba da pokaže da je dostojan slave svojih predaka. Jer smo svi deo istog nacionalnog tela, a proticanje vremena tu kao da ne postoji, šest vekova manje-više ne znači ništa za mitsku svest koja je ionako bezvremena.

Srpski vožd je tada po prvi put otvoreno najavio ratove i stavio svima do znanja šta ih čeka ako ga budu sledili. Okupljena masa je dobro razumela i oduševljeno prihvatila Miloševićevu poruku, zato su i zapevali popularni ratni poklič: „Ko to kaže, ko to laže Srbija je mala/ nije mala, nije mala, tri put ratovala (…) i opet će, i opet će, ako bude sreće”. A Milošević se potrudio da bude sreće, pa je svom voljenom mitskom narodu narednih godina priredio čak četiri agresorska rata u kojima su gorela sela, opsedani gradovi i rušeni do temelja, ubijani civili, silovane žene, otvarani konc-logori, vršena etnička čišćenja i masovne pljačke, razorena zemlja i izvršen genocid.

Milošević je lepo obećao oružane bitke na Gazimestanu, a potom je obećanje ispunio. Njegov politički program dobio je ogromnu većinsku podršku na izborima koji su usledili sledeće godine. Toliko o tome da niko nije znao šta nas čeka, da su birači bili zavedeni i obmanuti, da su bili izmanipulisani – to su ipak samo providni izgovori. Ako se neko ponaša kao nasilnik kog razgovor i kompromis ne zanimaju, ako se vidi iz aviona da ga zanima samo gola vlast i koncentracija moći, ako gazi svakog ko mu se nađe na putu, pa ako još najavi oružane bitke – nije nikakvo iznenađenje kad taj agresivac povede rat. Ili je možda nešto bilo nejasno u sintagmi “oružane bitke”?

Kosovski narativ kao sredstvo mobilizacije

Miloševićeva reaktivacija eksplozivnog kosovskog mita nije nikakva originalna politička ideja, on je preuzeo gotov proizvod od srpske intelektualne i crkvene elite. Istoričarka Olga Zirojević u tekstu „Kosovo u kolektivnom pamćenju“, objavljenom u zborniku „Srpska strana rata“, piše da se književni tekstovi o kosovskoj temi „osamdesetih godina, javljaju kao talas, koji posle 1985. postaje sve snažniji, da bi u poslednjim godinama pred šeststogodišnji jubilej dobio razmere kakve nijedan prethodni talas u srpskoj književnosti nije imao“. Srpska inteligencija euforično se bacila na jadikovke nad Kosovom, pisane su stotine novinskih tekstova, hiljade stihova, dramski tekstovi, snimani su filmovi i igrane pozorišne predstave, e da bi se u savremenicima probudila pomračena nacionalna svest.

O tome izvanredno piše Ivan Čolović u kapitalnoj studiji o istoriji kosovskog mita „Smrt na Kosovu polju“: “Dok se Milošević, učvršćujući vlast, obračunava sa svojim protivnicima u Srbiji i Crnoj Gori i preti da će isto učiniti sa onima u drugim jugoslovenskim republikama, njegovi novi saveznici među piscima, istoričarima, sveštenicima i novinarima nastavljaju 'idejni rad' u srpskom narodu, pevajući mu i pričajući mu o njegovom stradanju i junaštvu, izgubljenom i ponovo zadobijenom carstvu, o kobnoj srpskoj neslozi, o smrti bez koje nema vaskrsenja, o Kosovu bez koga nema Srbije. Oni aktiviraju kosovski narativ kao sredstvo mobilizacije za nove bitke u koje ih poziva Milošević, uveravajući ih da su se na isti takav poziv njihovi preci rado odazvali, kad ih je pre šest vekova knez Lazar pozvao da na Kosovu dočekaju Turke”.

Tapkanje u mestu

Prošlo je čitave tri decenije od Miloševićevog govora na Gazimestanu, decenije u kojima se Srbija odala strahovitoj destrukciji i potonuću u zlo. Nakon svega, odgovor na pitanje sa čim ćemo izaći pred Miloša je porazan: sa zločinima i mržnjom, sa zatrovanim dušama, sa društvom u raspadu, sa ruševinama u koje smo pretvorili sve čega smo se dotakli. I gde je Srbija danas, 30 godina posle? Što reče pokojni, ali neumrli Slobodan Milošević: opet smo u bitkama i pred bitkama, one nisu oružane, mada ni takve – kako nas tabloidi ubeđuju svakog dana – nisu isključene.

U toku je ponovo bitka za Kosovo na svim frontovima. Predsednik Aleksandar Vučić se zalaže za etničko razgraničenje sa Albancima, njegovi oponenti iz Saveza za Srbiju plediraju za zamrznuti konflikt, a obe strane baštine Miloševićevo nasleđe. Intelektualna i crkvena elita i dalje gusla o kosovskom mitu i kosovskom zavetu, o najskupljoj srpskoj reči i srpskom Jerusalimu, priželjkujući novi Kosovski boj u koji bi gurnuli današnju omladinu da pogine za svetu srpsku zemlju. Oni koji ne dele tu ubilačku viziju bivaju proglašeni za izdajnike i brankoviće, te služe kao živi primer proklete srpske nesloge zbog koje smo nekad izgubili carstvo, a danas ne možemo da vratimo Kosovo u okrilje srpske države.

U ovakvom kontinuitetu kosovskog mitskog narativa naši nacionalisti verovatno vide nešto dobro i pozitivno, očuvanje srpske nacionalne svesti, čuvanje zaveta predaka, patriotizam srpske inteligencije, zalog da će potomci nastaviti junačko delo predaka koje se, doduše, poslednji put završilo hladnjačama i masovnim grobnicama, ali herojskim delima se u zube ne gleda. Posmatraču koji više drži do činjenica i razuma nego do loših metafora rodoljubivih pesnika, sve to izgleda kao tragična nemoć da se izađe iz začaranog kruga nacionalističkih zabluda, kao večno tapkanje u mestu i ponavljanje istih grešaka, kao nekakav Vidovdan mrmota.

Kuda vodi veličanje nacionalne tradicije

Kuda može da odvede povampirenje kosovskog mita i ostalih izanđalih rekvizita nacionalne mitologije, kosovskih božura, vidovdanskog hrama, kosovskog opredeljenja, carstva nebeskog i carskih dvora, svetitelja Save i cele familije Nemanjića, Lazareve kletve i Miloševog koplja – to je bilo jasno umnim ljudima mnogo pre nego što se pojavio Milošević, praćen svitom dvorskih pesnika. Kada su 50-ih i 60-ih godina u srpskoj književnosti počeli ponovo da se javljaju narečeni motivi, kada se mnogi pisac zagledao u srednjovekovnu nacionalnu prošlost i bacio na pojanje, to je delovalo sasvim bezazleno. Pogotovo kad se pogleda iz današnje perspektive pomahnitalog šovinizma.

Međutim, Marku Ristiću, nadrealisti i jednom od najvećih esejista u našoj književnosti, to idealizovanje prošlosti i izmišljanje tradicije nije delovalo nimalo nevino, on je odmah ustao protiv povratka kosovskog opredeljenja na scenu. Kasnije, u intervjuu koji je dao Slobodanu Blagojeviću za studentski list „Naši dani“ 5. maja 1973. godine, Marko Ristić je sumirao svoj stav: „A to veličanje, po svaku cenu svake nacionalne tradicije, kakva god bila, samo da je nacionalna, šta je to drugo, u krajnjoj analizi, u krajnjoj konsekvenci, no jedan konkretan vid, jedna određena manifestacija one ultra koncepcije koja se u svoje vreme definisala kao filozofija 'krvi i tla' (BLUT UND BODEN)? Ali, da se razumemo: neću da kažem da je svaki sentimentalni rodoljub, svaki dobronamerni konzervativni patriot, samim tim, gotov fašista. Ali, kao što je davno poznato, put do pakla popločan je dobrim namerama“.

Ukoliko i dalje budemo slušali kosovske narikače, ponovo ćemo zaglaviti na Gazimestanu, neki Milošević će se uvek naći da nas sve zajedno povede u novu katastrofu. Jedini izlaz iz začaranog kruga krije se u delima odbačenih pisaca kao što su Marko Ristić, Oskar Davičo, Radomir Konstantinović ili Bogdan Bogdanović. Kada to budemo jednom konačno shvatili, više nećemo biti „u bitkama i pred bitkama“, već ćemo naučiti da živimo u miru sa svojim susedima. A – što je još važnije – i sa samima sobom.