U mafijaškoj državi uzbunjivači završavaju u zatvoru

Piše: Tomislav Marković

Kad je Aleksandar Obradović, radnik državne fabrike oružja "Krušik", obelodanio svoja saznanja o zloupotrebama u toj fabrici, u kojima je učestvovao i otac ministra policije, državni organi reagovali su sasvim logično.

Umesto da ispitaju navode o korupciji, potkradanju države i uništavanju državne fabrike zarad finansijskih interesa pojedinaca, umesto da utvrde ima li tu nekakvog krivičnog dela nadležni organi su lišili slobode Obradovića u spektakularnoj akciji BIA-e, koja je izgledala kao da hapse nekog međunarodnog teroristu.

Ljudima iz tužilaštva nije bilo sumnjivo što penzioner Branko Stefanović, otac ministra Nebojše, kupuje oružje po bagatelnoj ceni da bi ga višestruko skuplje izvozio nego im je bio sumnjiv čovek koji je ukazao na nelegalne radnje. Tačnije – sa visokog mesta političke moći im je naređeno šta treba da im bude sumnjivo, a šta nesumnjivo, pa su i delovali u skladu s tim.

Pa neće valjda tužilaštvo i policija da se drže zakona kao pijan plota i da volji moćnika pretpostave nekakve pravne regule i slične andramolje?

Sistem totalne korupcije i opće otimačine

Obradovićev slučaj nije usamljen, a nije karakterističan ni samo za naprednjačku vlast. Tokom prethodnih decenija gotovo svi uzbunjivači su slično prolazili. Ko god je ukazao na korupciju i zloupotrebu državnih sredstava prošao je golgotu.

Praksa je pokazala da se u Srbiji svaka težnja ka pravdi i poštovanju zakona surovo kažnjava. Takvi slučajevi do kraja ogoljavaju sistem koji vlada u Srbiji, koji preživljava sve partijske i kadrovske promene, a koji bi se mogao okarakterisati kao sistem totalne korupcije ili opšte otimačine.

Spolja gledano, Srbija izgleda kao normalna demokratska država: ima višepartijski sistem, manje-više slobodne izbore, medije, parlament, sudske organe, tri grane vlasti koje su zvanično razdvojene, razne državne institucije, uglavnom dobre zakone prepisane iz zapadnih legislativa, baš kao i svaka druga evropska demokratska država.

Tako izgleda zvanična verzija naše države, ona koja je zapisana u Ustavu i zakonima. Kad se pogleda iznutra, postaje očigledno da realnost nimalo ne liči na tu projektovanu sliku.

U praksi se demokratske procedure ne poštuju, institucije su sopstvena parodija, svako ko ima parče političke moći može da krši zakone kako mu se prohte, grane vlasti su sjedinjene i celom zemljom se rukovodi iz jednog kabineta, mediji su propagandni servis vladajuće partije, zbog takvih medija izbori su neslobodni, ali i zato što su birači ucenjeni da glasaju za naprednjake (pod pretnjom gubitka posla), obični građani su izloženi na milost i nemilost šačici političkih moćnika, a jedina svrha države je bogaćenje onih koji su na vlasti.

Tako zapravo izgleda politički i društveni život u Srbiji, koji se odvija po nepisanim pravilima, dok mu zvanični zakoni služe kao najobičnija Potemkinova fasada.

Juriš na budžet

Po tim nepisanim i jedinim važećim zakonima u Srbiji ponaša se ministar Nebojša Stefanović. Došao je na vlast i koristi sve mogućnosti koje mu ministarski položaj i partijska pozicija donose, pa je lepo rešio da zbrine čitavu porodicu do četvrtog kolena, koristeći državne resurse u privatne svrhe.

Uzbunjivač Obradović je uhapšen jer krši te nepisane zakone, te zato što pravi probleme vladajućoj kasti u nastojanju da političku moć pretvore u debeo bankovni račun. Čemu inače bavljenje politikom i mukotrpno uspinjanje ka visinama vlasti?

Nisu valjda naprednjački prvaci ušli u politiku da bi uređivali državu, olakšavali i poboljšavali život stanovništvu i bili službenici građana?

Takve zaludice naši nazovipolitičari prepuštaju dekadentnim zapadnjačkim državama, u kojima još poneka naivčina veruje u te priče o liberalnim, demokratskim vrednostima, javnom dobru i zajedničkom interesu. Kod nas ionako niko ne veruje ni u šta, osim u rođeni džep i lično blagoutrobije, a politika se doživljava kao juriš na budžet.

Neki političari, kojima je jezik brži od pameti, čak su i javno govorili da je upravo u tome jedini smisao politike.

Kada je napuštao Srpsku radikalnu stranku, Tomislav Nikolić je na sednici Otadžbinske uprave lepo objasnio da suština bavljenja politikom nije u ideologiji nego u tome da imaš vezu da ti neko zaposli nekog, da imaš koga da nazoveš da ti sredi kod lekara. Legendarna je izjava čelnika Nove Srbije Velimira Ilića u obraćanju izvođačima radova na izgradnji auto-puta dok je bio ministar građevine: "Ljudi, mnogo kradete. Da kraduckate, pa da vas tolerišemo."

Kategorički imperativ lopovluka

Ilićev kategorički imperativ lopovluka ukazuje na važnu podelu rada među korisnicima državnog budžeta: glavni igrači mogu da kradu i otimaju do mile volje, a za sitne ribe ostaje samo kraduckanje. Na sličnoj liniji je Nebojša Stefanović neki dan, na proslavi partijske slave svete Petke, objasnio da je Srpska napredna stranka – "stranka običnih ljudi", te dao sledeće obećanje:

"Nećemo nikada postati stranka ljudi koji su tu iz ličnih interesa već ćemo nalaziti uvek nove ljude koji će težiti ka višim interesima građana i zemlje." A građani Srbije nemaju viši interes nego da ministar tati ulepša penzionerske dane tako što će mu omogućiti da trguje oružjem po povlašćenim cenama. Da parafraziram jednog u Srbiji izrazito nepopularnog autora: "Poštuj oca svoga i mater svoju i nabaci im neki državni posao."

To, naravno, važi samo za rukovodstvo stranke. Većini od više od 700.000 članova SNS-a ostaju mrvice u vidu nekog sitnog nameštenja, apanaže, mesta u pravnom odboru, koje ponekad nije čak ni plaćeno, ili u vidu nade da će se partija pobrinuti za njih, makar u nekoj dalekoj budućnosti.

Srbija je, ipak, siromašna zemlja, uglavnom zahvaljujući takvom poimanju države, i nema dovoljno resursa da podmiri sve redove ogromne partijske vojske. Što reče jedan lokalni aktivista, demonstrirajući suštinu ovdašnjeg shvatanja politike: "Bio sam i kod Koštunice i u Demokratskoj stranci i ništa. Sad sam ušao u SNS. Ako sad ne dobijem posao, prestajem da se bavim politikom."

Dobrovoljni pristanak na ropstvo

Po svemu sudeći, a po očiglednim činjenicama ponajviše, naše političke partije nisu grupe ljudi koje povezuju slični ideološki svetonazori nego najobičniji kriminalni klanovi koji se lažno predstavljaju. Osnovni motiv za ulazak u politiku najčešće je želja da se zaposedne budžet i nekažnjeno krade.

Svako zna da će, ako se dokopa kakve visoke političke funkcije, moći nesmetano da zgrće novac i otima sve što mu padne pod ruku, po dobro razrađenim mehanizmima korupcije, a da nikome neće morati da polaže račune.

Potonja činjenica je najporaznija jer ukazuje na to da se politički moćnici ponašaju bahato samo zato što im građani to dozvoljavaju, uz dobrovoljni pristanak tihe većine da bude pokradena, ponižavana, maltretirana, orobljena i iskorišćavana.

Bez tog opšteg pristanka na nepravdu, bezakonje i ropski položaj ne bi bilo moguće da nekoliko stotina ljudi na visokim političkim položajima brutalno eksploatišu sedam miliona građana Srbije, koristeći ih kao neiscrpan resurs za lično bogaćenje.

Država bezakonja

Hapšenje Aleksandra Obradovića izgledalo bi kao incident da živimo u koliko-toliko uređenoj pravnoj državi. Ali, ako imamo u vidu da živimo u mafijaškoj državi sa potpuno urušenim pravnim sistemom, onda je hapšenje i zlostavljanje uzbunjivača i svih ljudi koji ukazuju na korupciju sasvim logična posledica postojećeg stanja. Drugačiji sistem i ne može da bude uspostavljen u zemlji koja je nastala na zločinu, u državi u čije su temelje ugrađene desetine hiljada nevinih žrtava.

Učesnici udruženog zločinačkog poduhvata su bogato nagrađeni za svoj pregalački rad na zatiranju drugih naroda i masovnoj ratnoj pljački, postali su ugledni građani, bogati biznismeni, nagrađivani pisci, visokopoštovani intelektualci, moćni političari. Srbija je i dan-danas u rukama ratno-zločinačke elite, a njoj nipošto nije u interesu ustanovljavanje vladavine prava i stvaranje pravne države.

Bezakonje, razbojništvo, zločini i hajdučija stvorili su naše vladare, to je jedina klima u kojoj se osećaju kao svoji na svome. A u državi bezakonja za retke pojedince koji se bore za pravdu i poštovanje zakona rezervisano je samo jedno mesto – iza rešetaka.