25 °

max 32 ° / min 25 °

Petak

18.09.

32° / 25°

Subota

19.09.

30° / 21°

Nedjelja

20.09.

31° / 20°

Ponedjeljak

21.09.

31° / 20°

Utorak

22.09.

28° / 21°

Srijeda

23.09.

25° / 22°

Četvrtak

24.09.

27° / 22°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Naprednjački udar na Institut za filozofiju i društvenu teoriju

Stav

Comments 1

Izvor: Al Jazeera Balkans

Autor: Antena M

  • Viber

Naprednjački udar na Institut za filozofiju i društvenu teoriju

Piše: Tomislav Marković

Više od 400 vodećih svetskih intelektualaca sa preko 200 najznačajnih univerziteta uputilo je javni apel za zaštitu beogradskog Instituta za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT). Među njima su i najveći mislioci današnjice: Jirgen Habermas, Džudit Batler, Žak Ransijer, Toma Piketi, Frensis Fukujama, Aksel Honet, Etjen Balibar, Juval Noa Harari, Žan-Lik Marion, Timoti Snajder, Marta Nusbaum, Noam Čomski, Antonio Negri, Fredrik Džejmson… Nikada se nije dogodilo da bilo šta iz ove nesrećne zemlje privuče pažnju najvećih intelektualnih imena na svetu, i to još u ovolikom broju.

Povod je, naravno, nesrećan – Vučićeva vlast pokušava da ućutka i razori Institut, jer u naprednjačkoj Srbiji nema mesta za ozbiljne naučnike, kritičko mišljenje i slobodne institucije. Pogotovo za institucije poput IFDT-a koji se, kako su napisali doktori nauka i naučni istraživači Marjan Ivković i Srđan Prodanović, “već više od četiri decenije teorijski i praktično bori da u Srbiji demokratija prestane da bude bezvredna moneta na dnevnopolitičkoj pijaci i postane deo naše svakodnevice”. Nema tog člana vladajuće kaste koji ovakvu ustanovu ne bi doživeo kao smrtnog neprijatelja.

Kazna za podršku protestima

Nevolje su počele 30. januara 2019. godine kada je grupa naučnih radnika sa Instituta podržala građanske proteste koji su se mesecima održavali širom Srbije. U pismu podrške je, između ostalog, stajalo i da su u Srbiji  “demokratske institucije u potpunosti ‘otete’ i kao takve ne rade u javnom interesu”, da se “neprestano krše ustavne ingerencije i dovodi u pitanje osnovna podela vlasti, građani se podstiču da veruju da je partokratija ispravan model vladanja, i da je autoritarni model vlasti jedini ‘efikasni’ mehanizam za rešavanje društvenih problema”. U jednoj od tačaka je stajalo i ovo: “Javno ponižavanje, demonstriranje da zakon ne važi za sve podjednako, stalno prokazivanje ‘neprijatelja’ i sasvim neskriveno gušenje rasprave, stavlja do znanja da je svaki oblik drugačijeg mišljenja, kritike i alternativnog delovanja, nepoželjan, a potencijalno i opasan”. 

Podrška protestima je silno najedila Vučića i njegove čauše, pa su brzo uzvratili udarac. Nije prošlo ni dva meseca, a Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja postavilo je novi Upravni odbor Instututa, na čijem se čelu našao provereni radikalsko-naprednjački kadar, sociolog kulture za specijalne operacije Zoran Avramović. Nakon toga počinje borba zaposlenih na Institutu protiv rušenja autonomije i integriteta ove ustanove. U aprilu je Naučno veće Instituta uputilo pismo nadležnom ministarstvu, predsedniku Aleksandru Vučiću i premijerki Ani Brnabić u kojem se protive odluci i izražavaju sumnju da je namera UO da “nedemokratski utiče na kreiranje kadrovske politike, menja orijentaciju našeg akademskog rada, kao i poništi sve dosadašnje napore kojima smo pozicionirali Institut kao važan centar u naučnoj i istraživačkoj zajednici u Srbiji, regiji, Evropi i svetu“.

Pismo nije naišlo na dobar prijem, vlastima je nametanje uprave sasvim normalna stvar, radnici Instituta su nastavili borbu, na kraju je Ministarstvo imenovalo i v.d. direktora Instituta dr Veselina Mitrovića, iako on “nije bio zaposlen na IFDT i nema iskustva u vođenju projekata za vršioca dužnosti direktora IFDT”. To vršiocu dužnosti nije nimalo smetalo, jer je njegova dužnost nešto drugo: pretnje obustavom plata, pokušaji ograničavanja slobode rada Naučnog veća, vršenje pritiska na mlađe istraživače, obustava međunarodnih projekata, obustava plaćanja saradnika u inostranstvu… Ukratko, zatiranje Instituta, i to jedinog u Srbiji kojem je nametnut v.d. direktora koji nije iz redova zaposlenih. Kao krajnji rezultat nastojanja vlasti da uguši slobodnu misao imamo vanredno stanje na Institutu, onemogućavanje normalnog rada, blokade projekata, ugroženu međunarodnu saradnju i narušavanje ugleda Instituta. Dobro obavljen posao! Ni skakavci ne bi bolje.

Rodoljubac na partijskom zadatku

Kad postaviš Zorana Avramovića na mesto predsednika Upravnog odbora, drugačije ne može ni da bude. Avramović je bio član Srpske radikalne stranke u vreme krvavih devedesetih, kad je ova stranka širila mržnju, proterivala Hrvate iz Vojvodine i organizovala paravojne formacije. Potom se presvukao u naprednjaka i postao član Predsedništva Srpske napredne stranke. Kao podoban partijski kadar, odan nacionalističkoj ideologiji, poznat po komičnom propagiranju podele na “rodoljupce” i “rodomrsce”, postavljan je na brojne funkcije. Bio je direktor Zavoda za unapređenje obrazovanja, predsednik Programskog odbora RTS-a, državni sekretar Ministarstva kulture i predsednik Odbora Sajma knjiga.

Na potonjoj funkciji istakao se proterivanjem ozbiljnog izdavača “Karpos” sa štanda na koji je postavio svog nekadašnjeg partijskog šefa Vojislava Šešelja i njegovu nazovi izdavačku kuću. A kako i da ne izvrši ovo patriotsko delo kad izdavačka kuća ima neodoljiv naziv koji sublimira Avramovićeve intelektualne težnje – “Velika Srbija”. Za ovakvu odluku Avramović je imao logično obrazloženje: “Šešeljeva kuća ima veći broj naslova, veći broj zaposlenih, veći promet”. Razumljiva odluka, bivšem radikalu su svakako bliži Šešeljevi naučni radovi “Smežurano kengurovo mudo Kevin Parker” i “Lažljiva haška pederčina Džefri Najs”, nego neka bizarna “Karposova” izdanja poput Epiktetovih “Razgovora”, “Tehnologije sopstva” Mišela Fukoa ili “Ekonomije nejednakosti” Tome Piketija.

Uspešno proterivanje izdavača koji se – gle čuda – specijalizovao baš za objavljivanje filozofije i društvene teorije preporučilo je Avramovića za slične progoniteljske poslove u Institutu za – filozofiju i društvenu teoriju. Uklanjanje štanda sa delima Tome Piketija pokazalo se kao proročki potez koji govori o Avramovićevoj prozorljivosti, jer se dotični našao među potpisnicima apela za odbranu Instituta. Na vreme je napredni rodoljubac prepoznao neprijatelja koji je očigledno deo dobro osmišljene međunarodne zavere protiv srpskog naroda i njegovih vekovnih težnji da svi misle kao jedan, a da taj ne misli nikome ništa dobro.

Usamljeni Srbin okružen centrima moći

Zvuči kao gola ironija, ali Avramović je sklon ovakvom konspirološkom pristupu stvarnosti, bez trunke šale. U vreme kad ga je partija zadužila da unapredi obrazovanje, Avramović se ljuto protivio ideji da u srpske nastavne programe uđe bilo kakav pomen o Srebrenici.  Tekst “Srebrenica nije za školu” koji je objavio u “Večernjim novostima” Avramović ovako počinje: “U nekim deklaracijama, rezolucijama o Srebrenici koje se pišu po zapadnoinostranim centrima moći, predlaže se da ovaj grad uđe u škole (srpske ili svih škola Evrope ili sveta) kao primer genocida koji ne sme da se ponovi”. Centri moći, pa još zapadnoinostrani? Miriše na opaku zaveru protiv Srba, ili bar protiv onih koji su u ime Srba ubijali i izvršili genocid. Koji Avramović, naravno, negira, jer ne priznaje činjenice, hiljade dokaza i svedočanstava, a ne priznaje ni priznanja okrivljenih. Što ga preporučuje za disciplinovanje nepokornih naučnika koji se upravo činjenicama i bave.    

Dosledan je Avramović u svom neprijateljstvu prema Evropi i jadikovanju nad zlehudom srpskom sudbinom. U tekstu za “Pečat” Miloševićevog Gebelsa Milorada Vučelića ovako veli: “A Srbi su i dalje usamljeni, svesni da ih Zapad prezire. Ne ceo Zapad već neki važni centri moći i medijski štabovi. Šta će još zadesiti Srbiju? Udružene vlade prosvećenog Zapada upotrebile su sve moguće oblike kažnjavanja jedne nacije: ekonomske, političke, kulturne, sportske, diplomatske, vojne. Budući čitalac evropske istorije pitaće se otkuda tolika brutalnost u vremenu ‘trijumfa demokratije’, zašto se liberalna Evropa toliko mešala u unutrašnje stvari jedne male države, i šta su to učinili Srbi da bi se gurnuli u geto”. Stvarno nema smisla da se liberalna Evropa meša u unutrašnje stvari jedne države samo zato što njena vojska i policija pakuju civile u hladnjače, a potom ih trpaju u masovne grobnice. Ili zato što sprovode etničko čišćenje po komšiluku, a omakne im se i poneki genocid.

Ovakvi stavovi su najbolja i jedina preporuka Avramoviću da dođe na mesto predsednika UO na Institutu. Jer tamo rade neki čudni ljudi, za neke se opravdano sumnja da su Srbi, koji uopšte nisu usamljeni i nisu u ratu sa Evropom, već ostvaruju međunarodnu saradnju širokih razmera, komuniciraju sa ostatkom sveta i ne gledaju Zapad preko nišana, već su skloniji stupanju u dijalog, razmeni mišljenja i naučnom istraživanju. Takve opasne tendencije treba u korenu saseći, a nema bolje sekire od Avramovića.

Kiselo elitno grožđe

U napadima na Institut i njegove uposlenike nametnuti predsednik Upravnog odbora pokušava da predstavi svoju misiju kao spasilačku, on šatro brani instituciju od nekakvog “kriptopolitičkog kartela”. Uzaludan trud, budući da na svakom koraku odaje svoje prave pobude i namere. U nedavnom tekstu za “Pečat” Avramović veli: “U ovom naučnom institutu defiluju članovi Helsinškog odbora za ljudska prava, Žena u crnom, Lige socijaldemokrata Vojvodine”. A to su valjda zakonom zabranjene organizacije? Nije dozvoljeno biti njihov saradnik i baviti se naučnim radom? Možda bi Avramoviću više prijalo da Institutom defiluju članovi “Levijatana”, “Srpske desnice” i zabranjenog “Obraza”?

Avramović dalje otkriva šta ga najviše muči: “Skoro svi (svi!!) saradnici IFDT potpisali su podršku uličnim protestima”. Ova dva uskličnika su rečitija od celog teksta. Avramovića najviše žulja što su skoro svi saradnici Instituta podržali proteste i digli glas protiv diktature njegovog šefa Aleksandra Vučića koji je preuzeo državu u svoje ruke, guši medije i svaku kritičku reč, pretvara javne resurse u partijsku prćiju i vlada kao da mu je Srbiju deda ostavio u nasleđe. Avramović zaključuje: “Jasno da ne može biti jasnije: na delu je opoziciona politička instrumentalizacija Instituta”. Nesrećni Avramović i svi naprednjaci s njim, a još nesrećniji mi s njima.

Vučića i njegovu partijsku bratiju boli to što na svojoj strani nemaju ugledne naučnike i profesore, a i ovo šake jada što ih kao podržava to ne radi iz ubeđenja, već iz lične koristi. Biti protiv jednog uzurpatorskog režima koji zlostavlja građane i uništava Srbiju nema veze sa opozicionim političkim delovanjem, to je stvar elementarne intelektualne i moralne čestitosti. Otuda Vučićeve zapenjene tirade protiv onoga što naziva “kvazielitom” i “lažnom elitom”. Taj retorički postupak je u narodu, na koji se predsednik neprestano poziva, poznat pod imenom “kiselo grožđe”.

Srbija na mračnom putu

U borbu za autonomiju Instituta sada se uključila i međunarodna intelektualna elita koju čak ni Vučić, koliko god mahnitao, ne može da proglasi lažnom. Intelektualci se nisu zaustavili samo na potpisivanju apela, već su pružili i druge vidove podrške. U pisanoj izjavi za Glas Amerike Džudit Batler, između ostalog, veli: “Država koja ne podnosi neslaganja i kritike pokazuje da je slaba država i dodatno će slabiti primenom pretnji i cenzure, kao taktike izgradnje sopstvene moći. Međunarodno protivljenje ovim pretnjama jasan je pokazatelj da je podrška Institutu za filozofiju i društvenu teoriju snažna, globalna i rastuća. Reč je ovde o temeljnim pitanjima vrednosti demokratije: uloge akademskih institucija u podršci otvorenih istraživanja je od suštinske važnosti svake politike koja sebe označava demokratskom”.

Noam Čomski poslao je pismo Aleksandru Vučiću u kojem kaže: “Duboko je uznemirujuće saznanje da se ovaj izuzetni Institut sada nalazi na meti vlasti, kao još jedna manifestacija pošasti koja se širi regionom, najevidentnije u Mađarskoj, gde su obrazovne, istraživačke i kulturne institucije izuzetno pogođene, na veliku štetu čitavog društva. Nadam se da Srbija neće poći ovim mračnim putem”.

Ovog puta Vučiću neće lako proći pokušaj zatiranja slobodnog naučnog rada i mišljenja, bez obzira što su on i njegova partija zakleti neprijatelji takvih izdajničkih delatnosti. Sve što žele zaposleni na Institutu jeste poštovanje zakona, kao što kaže jedan od naučnih istraživača Luka Glušac: “Kolektiv IFDT-a ne traži nikakve posebne uslove, već samo da u njegovom Upravnom odboru sede ugledni naučnici dostojni renomea Instituta, a da se direktor bira na kompetetivnom javnom konkursu, kako zakon i nalaže”. Ni taj minimum nije lako ostvariti. Bez međunarodnog pritiska srpska vlast nije u stanju da poštuje čak ni zakone sopstvene zemlje.

Izvor: Al Jazeera Balkans

Komentari (1)

POŠALJI KOMENTAR

Katunjanin

Size bi glasio ; U Srbiji sve po starom .