Kako je propao Vučićev kontramiting

Piše: Tomislav Marković

Suočen sa masovnim protestima protiv nasilja u Beogradu i drugim gradovima širom Srbije, Aleksandar Vučić je odlučio da uzvrati na jedini način koji ume – kontramitingom. Najavio je najveći skup u istoriji Srbije za petak, 26. maj, baš na dan kad desetine hiljada demonstranata protestuju protiv sveopšteg nasilništva u srpskom društvu koje generiše vladajuća oligarhija na čelu sa vrhovnim nasilnikom – predsednikom države. Zbog toga su opozicione partije koje delimično organizuju proteste odustale od okupljanja tog dana, da ne bi došlo do sukoba i dodatnog podizanja tenzija u ionako napetoj atmosferi.

Vučićevi odani medijski kerberi, stranački funkcioneri i ostali šrafovi naprednjačke mašinerije odbrojavali su dane do gigantskog mitinga. Provladini portali svakodnevno su menjali udarne naslove na vrhu stranice, baveći se amaterskom futurologijom sa primesama vidovnjaštva: “Još 10 dana do najvećeg skupa u Srbiji”, “Još 9 dana do najvećeg skupa u Srbiji”, i tako redom. Broj kontramitingaša unapred je bio poznat, pa su tako tabloidi dan ranije objavili vest kako će se u Beogradu sutra okupiti 200.000 ljudi.

Nisu ovde na delu bile proročke moći urednika tabloida, već su prognozu dobili direktno od kreatora naše razvaljene stvarnosti, Aleksandra Vučića, koji se na društvenim mrežama predstavlja kao “Budućnost Srbije AV”. A kad uredniku budućnost Srbije, lično i personalno, javi koliko će ljudi biti na nekom budućem događaju, ko je on da u to posumnja.

Svesrpski kontramiting

Svi stranački aktivisti, predsednici lokalnih odbora, poverenici partije, direktori javnih preduzeća, domova zdravlja, bolnica, škola, svi predsednici opština i ostale budžetlije povezane sa Srpskom naprednom strankom dobili su kvote za predstojeći giga-mega-skup. Počele su pretnje, ucene, iznude, pritisci, podmićivanja i ostali rekviziti iz tradicionalnog naprednjačkog arsenala. Zakupljene su hiljade autobusa, napravljeni sendviči, spremljeni lanč-paketi, voće i osvežavajuća pića za nevoljne putnike. Masovno su otkazivane školske ekskurzije, đački izleti, sve aktivnosti koje zahtevaju autobuski prevoz, čak je i jedna agencija otkazala ugovoreno putešestvije fanova Pantere na koncert omiljenog benda u Sofiji.

Pored žitelja Srbije, dolazak na kontramiting najavili su i veliki Srbi iz drugih zemalja. Milorad Dodik obećao je značajno pojačanje iz Republike Srpske, a u stopu su ga pratili i oni koji su mu zvanično opozicija. Vaskoliko prekodrinsko srpstvo ujedinilo se u podršci “predsedniku svih Srba”, kako to voli da kaže Aleksandar Vulin. Dolazak su najavili i ljudi iz Makedonije, kao i neizbežni Andrija Mandić i Milan Knežević iz Crne Gore (to su oni što su onomad osvežili susednu državu, uz podršku praktično celokupne srpske političke scene, i one na vlasti i one u opoziciji).

Pred pokislom i tužnom masom

A onda je osvanuo i taj famozni petak, 26. maj. Od ranih jutarnjih časova kolone autobusa pristizale su u Beograd i parkirale se širom grada. U ranim popodnevnim satima pola prestonice je bilo blokirano, sve je bilo zakrčeno autobusima i kontramitingašima. Dežurni propagandisti koji onoliko kukaju zbog protesta koji na par sati blokiraju most Gazela, ovog puta nisu bili zabrinuti kako će se ljudi vraćati s posla i deca iz škole, niti kako će pacijenti stići do bolnice. Početak govorancija bio je zakazan tek za 19 časova, pa su se silni mahom prisilno dovedeni ljudi razmileli po gradu.

U međuvremenu je počelo nevreme, kiša je padala u više navrata, potom je bivala sve jača, a u vreme početka kontramitinga lilo je kao iz kabla. Broj okupljenih ispred Narodne skupštine bio je neuporedivo manji nego broj ljudi koji dobrovoljno dolaze na protestne skupove. Nije samo loše vreme dovelo do fijaska “najvećeg skupa u istoriji Srbije” koji nije bio ni najveći skup u poslednjih nedelju dana. Pred sam početak kontramitinga, u trenucima kad nije bilo kiše, reporteri nezavisnih televizija susretali su ljude kojima nije padalo na pamet da se pojave ispred Skupštine.

Na bini su se ređali govornici, pred pokislom i tužnom masom, apatičnom i nezainteresovanom za ono što se događa. Uzalud su dežurni vikači izvikivali parole, nastojali da podignu raspoloženje, e da bi sve zaličilo na skup oduševljenih pristalica Aleksandra Vučića i njegove politike, nije im pošlo za rukom. Govorili su napredni glumac Lazar Ristovski, predsednik SPS-a Ivica Dačić, gosti iz regiona Milan Knežević i Milorad Dodik, Orbanov šef diplomatije Peter Sijarto, teniser Janko Tipsarević koji se krajem 1944. upisao u četnike (pre neki dan je postao član SNS-a). Branili su Kosovo, srpstvo svekoliko, Rusiju i ostale tradicionalne vrednosti Srpskog sveta, mlako i neubedljivo, što je izazvalo istu reakciju u publici.

Nisu kontramitingaši reagovali ni na bizarne izjave među kojima se posebno izdvajaju dve. Milan Knežević nije samo političar, već i pesnik, pa je malo rimovao: “Možda nekome niste fensi jer ne slušate tehno muziku ili Eltona Džona, ali vi čuvate dečanska zvona”. Tipsarević je pokazao izrazito odsustvo smisla za orijentaciju u vremenu i prostoru, zakucavši bekend-paralelom: “Mogli smo da biramo, ali smo izabrali Srbiju, zemlju gde ćemo podizati našu decu. Racionalni razlozi su presudili. Videli smo kako se Srbija menja i napreduje”. Možda bi neko trebalo da ga podseti kako su pre samo tri nedelje stradala deca u OŠ “Vladislav Ribnikar” i mladi u Duboni i Malom Orašju, pa možda njegove reči i nisu baš najprimerenije, a i nemaju baš mnogo smisla.

Vučićeve pristalice u bekstvu

Na kraju je govorio i šef parade Aleksandar Vučić, ali su i pre njegovog nastupa ljudi počeli masovno da se osipaju. Dok se on spremao za govoranciju čitave kolone kontramitingaša jezdile su preko Brankovog mosta ka Novom Beogradu, u pravcu autobusa koji bi trebalo da ih vrate kući nakon celodnevnog maltretiranja. Nisu dočekali da čuju mudre državničke reči, a izgleda da ih za to nije ni bilo briga, gledali su svoju muku. Razbežaše se silne pristalice Srpske napredne stranke i voljenog vođe, kao da ih je neko silom dovukao ispred Narodne skupštine.

Nisu ništa značajno propustili. Vučić je verglao svoju staru priču, jedino novo je što se obraćao poslednji put kao predsednik stranke, najavio je da se povlači sa tog mesta, da će vođenje partije prepustiti nekom drugom, te da će se pozabaviti stvaranjem Pokreta za narod i državu, na Vidovdan. To smo znali i ranije, odavno je Vučić najavio osnivanje tog pokreta, samo nismo znali datum formalnog povlačenja sa funkcije predsednika SNS-a. Mogao je to svojim prisilnim pristalicama da saopšti i kod Milomira Marića u “Ćirilici” ili jutarnjem programu, nije morao da dovlači silan svet iz svih krajeva Srbije. Pogotovo što većina njegovo saopštenje i nije čula uživo, već su to saznali putem medija, kao i svi ostali.

Totalni debakl

Vučić u svojim rukama drži bukvalno sve poluge moći, vlasti, finansija, sve institucije, čitavo društvo i državu. Potrošio je silne pare na taj svoj kontramiting, prema nekim procenama čak deset miliona evra našeg novca, mobilisao je čitavu partiju, inače najbrojniju u Evropi, pritegao je sve šrafove u mašini, hiljade partijaca je radilo na organizaciji gigantskog skupa – i ništa. Totalni debakl, fijasko, raspad. Jesu naprednjaci dovukli ogroman broj ljudi u Beograd, ali nisu uspeli da ih sačuvaju na predviđenom mestu.

Posmatraču sa strane čitav taj prizor od petka deluje pomalo čudno. Dakle, to je taj svemogući diktator, apsolutni vladar Srbije? Gde su mu pristalice? Ima li neko ko tog čoveka dobrovoljno podržava? Kad ne bi primoravao ljude da dođu na partijski skup, koliko bi ih se dobrovoljno pojavilo? Koliko je onih koji bi došli bez ikakve lične koristi? Par hiljada? Hiljadu? Stotinak? Članovi porodice?

Partijska disciplina je očigledno popustila, dva strašna masakra i najveći građanski protesti u poslednjih 20 godina uzdrmali su čitavu Srbiju, pa čak i naprednjački kadar. Počeli su i da se osipaju, nekoliko partijskih funkcionera se već iščlanilo. Građani su pobedili apatiju i izašli na ulice, pobunjeni i voljni da se bore za drugačije, demokratsko i slobodno društvo. Mehanizam vlasti je ogoljen do kraja, tu nema ničeg osim prinude, ucene, prisile, klijentelizma i korupcije na svim nivoima.

Srbija nade i Srbija beznađa

Sutradan je SNS održao vanrednu skupštinu u Kragujevcu, Vučić je predsedničko mesto u stranci ustupio formalno Milošu Vučeviću, ministru vojnom, čoveku bez ikakve političke težine, jednom od brojnih poslušnika. Naravno, strankom će i dalje u stvarnosti upravljati Vučić, stvarna moć je tamo gde je on, svejedno koju funkciju obavljao. Stvaranje novog pokreta je manevar, pokušaj zamazivanja očiju, nastojanje da se održi na vlasti iako mu je istekao rok trajanja.

Novi protestni skup “Srbija protiv nasilja” održan je u 18 časova, kao i obično. Kiša je i sada lila kao iz kabla, ali to nije sprečilo desetine hiljada građana da dođu na skup. Za razliku od dovedenih kontramitingaša, slobodni građani se okupljaju o svom trošku, bez dnevnica, lanč-paketa, osveženja i famoznih sendviča, bez organizovanog prevoza, bez trošenja para iz budžeta. I bilo ih je više nego Vučićevih kontramitingaša. Nije bilo blokade mosta, demonstranti su napravili prsten oko RTS-a koji je, za divno čudo, u dnevniku izveštavao o protestu.

Okupljenima su se obratile profesorka zrenjaninske gimnazije Senka Jankov, protiv koje je škola u kojoj je zaposlena pokrenula postupak suspenzije zbog plakata „Zrenjanin protiv nasilja“ i Ranka Kašiković, zaposlena u Gerontološkom centru u Subotici, koja je pre dve godine ostala bez posla i trpela mobing jer je odbila da ide na miting SNS-a. Skup je bio miran i dostojanstven, kao i svi prethodni. Nekoliko grupica raznih ubačenih desničara pokušalo je da napravi incidente kod RTS-a i Skupštine, ali u tome nisu uspeli, organizatori protesta su se od njih ogradili.

Sve je Vučić uzurpirao u ovoj zemlji, pa čak i pojmove. Ono što se moglo videti na Vučićevom kontramitingu – to je bila Srbija beznađa. Baš onakva kakvom su je stvorili naprednjaci, da bi na njoj parazitirali, da bi se bogatili na tuđ račun i živeli kao bubrezi u loju na tuđoj nesreći. Srbija nade može se videti na protestnim skupovima. To je pobunjena i probuđena Srbija koja više ne želi nasilnički, autokratski režim, koja želi demokratsku, evropsku, bezbednu, slobodnu državu. U kojoj bi se nada vratila i onima koji su u petak prisustvovali tužnom Vučićevom skupu, bar onima koji nisu prodali dušu đavolu.