14 °

max 15 ° / min 9 °

Ponedjeljak

04.03.

15° / 9°

Utorak

05.03.

14° / 8°

Srijeda

06.03.

14° / 8°

Četvrtak

07.03.

9° / 8°

Petak

08.03.

12° / 7°

Subota

09.03.

11° / 7°

Nedjelja

10.03.

12° / 7°

Podijeli vijest sa nama.

Dodaj do 3 fotografije ili videa.

Maksimalna veličina jednog fajla je 30MB

minimum 15 karaktera

This site is protected by reCAPTCHA and the Google. Privacy Policy and Terms of Service apply.
Šta zna dijete ko je Ratko Mladić

Izvor: EPA

Stav

Comments 1

Šta zna dijete ko je Ratko Mladić

Izvor: Al Jazeera

  • Viber

Piše: Tomislav Marković

Inicijativa mladih za ljudska prava sprovela je istraživanje o stavovima mladih prema ratovima devedesetih godina prošlog veka. Istraživanje je obavljeno na reprezentativnom uzorku od 910 ispitanika uzrasta između 18 i 30 godina starosti. Dakle, u pitanju je generacija rođena tokom ratova ili po njihovom okončanju, ona koja ne pamti ratne događaje, nema lično iskustvo vezano za tu mračnu, prelomnu epohu, već se o nedavnoj prošlosti obaveštava iz druge ruke. Rezultati su manje-više očekivani i očekivano zabrinjavajući.

Na pitanje koje su glavne svrhe suđenja pred Haškim tribunalom, nešto više od polovine ispitanika odlučilo se za odgovor „da svali krivicu za ratne zločine na Srbe“ (50,77 posto), a nešto manje se opredelilo za blažu varijantu: da ispuni zahteve Međunarodne zajednice (41,21 posto). Trećina mladih smatra da Slobodan Milošević arhitekta svekolikog zla, nije odgovoran za zločine za koje je optužen pred Haškim tribunalom, a skoro polovina odgovara da ne zna. Slično je i saRadovanom Karadžićem, perjanicom genocida: 29 posto mladih misli da nije odgovoran za zločine za koje je osuđen, a 58 posto kaže da ne zna.

Lažna slika prošlosti

Većina mladih smatra da ne treba dopustiti političko i javno delovanje osuđenih ratnih zločinaca, ali onako, u principu. Međutim, većina je mišljenja da mural Ratku Mladiću ne treba prekrečiti, a jedna trećina mladih smatra daRatko Mladić nije odgovoran za zločine za koje je osuđen. Takođe, većina kaže da nije primetila porast broja murala i grafita vezanih za ratove devedesetih, iako se razni poludržavne skupine ubiše da gardove i sela širom Srbije ukrase grafitima s porukom “Kad se vojska na Kosovo vrati”, te neprebrojivim grafitima, muralima, stensilima i natpisima posvećenim Ratku Mladiću. Valjda sve to nema nikakve veze s ratovima devedesetih, ili je takva scenografija postala toliko uobičajena, očekivana i normalizovana da je više niko i ne primećuje.

Nisu samo na pitanju Haga mladi podlegli popularnim konspirološkim teorijama, već je jedan deo sklon takvim objašnjenjima i samih uzroka ratova. Nešto više od četvrtine ispitanika (26 odsto) ocenilo je da su za ratove u Jugoslaviji najodgovorniji lokalni političari, a skoro podjednak procenat ispitanika smatra da odgovornost za ratove snose NATO, SAD, EU i zapadne sile. S obzirom na masovnu propagandu koja za sva zla ovog i onog sveta krivi zli Zapad, a poglavito za sve naše nevolje, ovaj procenat i nije tako velik.

Gotovo dve trećine mladih (62,09 odsto) čulo je za proterivanje Srba iz Hrvatske 1995. godine, nešto više od polovine (53,52 odsto) čulo je za zločine pripadnika OVK tokom rata na Kosovu, a veliki procenat zna i za genocid u Srebrenici (42,42 odsto). Doduše, odgovor je formulisan ovako: “U Srebrenici je u julu 1995, za nekoliko dana, streljano nekoliko hiljada Muslimana/Bošnjaka”.

Ispitanici ne sumnjaju da se zločin dogodio, to je neupitno, ali se u javnosti negira njegov karakter, uporno se insistira da nije u pitanju genocid, uprkos brojnim presudama Haškog tribunala. Zato na pitanje koji je, po njihovom mišljenju, najveći zločin počinjen u ratovima devedesetih na prostorima bivše Jugoslavije, manje od pet posto mladih pominje Srebrenicu. Na prvom mestu su operacije Oluja i Bljesak, sledi NATO bombardovanje, pa zatim ubijanje civila bilo koje nacionalne pripadnosti.

Sila poricanja

Očekivan je i rezultat istraživanja na temu verodostojnost ratnih događaja. Anketirani najmanje sumnjaju u verodostojnost zločina počinjenih nad Srbima. S druge strane, najviše sumnjaju u ubijanje albanskih civila u Suvoj Reci i Podujevu, ubijanje civila u Bijeljini, proterivanje i ubijanje Albanaca sa Kosova pre bombardovanja i postojanje masovne grobnice u Batajnici. Džaba svi dokazi, suđenja, činjenice, podaci dostpuni u roku od tri sekunde na interenetu, poricanje je sila koja sve nadjačava, čak i očiglednost.

Više od jedne trećine mladih ne zna da se u Srbiji sudi za ratne zločine (39 procenata), što nije ni čudo. Ko još o tome izveštava? Vesti sa suđenja ratnim zločincima mogu se pronaći eventualno uz prijateljsku pomoć lupe. Više od polovine anketiranih je reklo da treba raditi na pomirenju naroda iz okruženja, ali zato 43 odsto smatra da pomirenje Srba i Albanaca nije moguće. Što će reći da je večni rat do istrebljenja naša jedina sudbina, kad su u pitanju odnosi sa kosovskim Albancima. Ne znam samo šta mladi koji ne veruju u pomirenje misle ko bi u tim vojnim sukobima učestovao. Možda penzioneri?

S koje god strane da pogledamo rezultate, oni su očekivano porazni. Stavovi mladih o ratovima devedesetih se u deset deka poklapaju sa stavovima koje društvu nameću posednici moći, vladajuća kasta, kulturne elite, crkveni velikodostojnici, mediji, obrazovni sistem, porodica, prethodne generacije. Decenijama se u Srbiji udarnički radi na poricanju zločina, na falsifikovanju istorije i odbijanju suočavanja s prošlošću. U taj projekat uložena je neviđena ljudska energija, nebrojeni radni sati i astronomske količine novca. Sudeći po rezultatima ovog istraživanja, uloženi trud se višestruko isplatio.

Večno vraćanje istog

Ne treba biti nepravedan prema mladima, ne razlikuju se njihovi stavovi od onoga što misle pripadnici starijih generacija, što je i logično, jer svi misle istim organima: “Ćirilicom” Milomira Marića, Šešeljevim gostovanjima na nacionalnim frekvencijama, “Informerom”, proglasima naprednjačko-radikalskog političkog krila, medijskim lažima i sumnjivim sadržajima sa društvenih mreža. Nisu mladi ni po čemu posebni u odnosu na sredovečne i stare. Naprotiv, nema tu ničeg posebnog, kao što se da videti iz priloženog, u pitanju su sve sama opšta mesta nacionalističke ideologije koja vlada umovima najvećeg dela stanovništva.

Iz nekog posve iracionalg razloga, od mladih se očekuje više nego od drugih, u njih se projektuju silne nade, očekivanja i čežnje, u njima vidimo spasitelje države i društva, utopijsku sliku budućnosti. Mladi bi trebalo da isprave sve brljotine prethodnih generacija, da krenu novim putevima, da stvore drugačije društvo, od jednog naraštaja očekujemo da učini sve ono što je propušteno u poslednjih dvestotinak godina. Takve nade su, naravno, iracionalne, one se ne zasnivaju na realnom sagledavanju stvari, već na mitu o mladosti kao novoj verziji mita o mesiji ili plemenitom divljaku.

U realnosti, mnogo je izglednije da će mladi ponoviti greške prethodnih pokolenja nego da će napraviti nekakav čudesni iskorak u novo i drugačije. Današnji sredovečni i stariji ljudi nekad su takođe bili mladići i devojke koji obećavaju, pa su masovno pali u nacionalistički amok krajem osamdesetih i skrenuli zemlju ka najbližoj provaliji.

Pesimističke prognoze nisu zasnovane na predrasudama, niti na ogorčenju sredovečnog čoveka, već na empirijskim podacima iz istraživanja Inicijative mladih. Sudeći po njima, naša budućnost je poznata, izgleda gotovo isto kao prošlost i sadašnjost, vrtećemo se u krug, u večnom vraćanju istog. Kad bi mladi u Srbiji zapitkivali roditelje “Šta si radio u ratu, tata?”, kao što su to onomad činili mladi u Nemačkoj, bilo bi razloga za optimizam, budućnost bi izgledala znatno svetlije. Ovako, ostaje nam da se krčkamo u loncu poricanja i negiranja, među krivotvorinama, likovima Mladića i Karadžića na zidovima i majicama, zagnjureni do grla u anticivilizacijsku čorbu koju smo sami sebi zakuvali.

Nasleđena ravnodušnost

Istini za volju, u istraživanju se nalazi i jedna velika olakšavajuća okolnost za mlade generacije. Polovina ispitanika je rekla da ne zna mnogo o ratnim događajima devedesetih, a četvrtina da ne zna ništa. Nepoznavanje osnovnih činjenica im, naravno, ne smeta da o tome zauzmu stavove i imaju mišljenje, ali to takođe nije karakteristika vezana za starosno doba, več obeležje čitave epohe. Takva je moda zavladala, niko se ne libi da izrazi svoje apodiktično mišljenje o stvarima o kojima ne zna apsolutno ništa, o kojima ništa nije čitao, niti se njima ikada bavio.

Stiče se utisak da znanje samo ograničava mišljenjima i stavovima da se slobodno razmahnu. Što manje znaš – to si rasterećeniji i slobodniji da kreativno interpretiraš datu temu po sopstvenom ćefu. Doduše, takva sloboda se najčešće okončava u ponavljanju opštih mesta i zvaničnih laži državne propagande. A narečena olakotna okolnost ima i svoje tamno naličje. Nepoznavanje nedavnih istorijskih događaja znak je očigledne ravnodušnosti prema žrtvama, prema besprimernoj patnji koju je naša zemlja nanela susednim narodima.

Ni ta ravnodušnost nije samonikla, već je nasleđena od prethodnih generacija, upijena iz društvene atmosfere. Prošlost i nasleđe ne možemo birati, ali možemo birati kako ćemo se prema njima odnositi, to ipak zavisi samo od nas. Neko će jednom morati da prekine ustaljenu praksu samoobmanjivanja, da se suoči sa prošlošću i raščisti nagomilane laži. Mladi ili stari, svejedno.

Komentari (1)

POŠALJI KOMENTAR

Golijan

U tim sukobima smo jedni drugima naneli toliko zla a gradili smo bivsu zemlju parolom bratstva i jedinstva. Sadasnje generacije to ne znaju i ako bi bio neki eventualni sukob bilo bi mnogo vise zlocina i razaranja. Na srecu vise nema JNA koja je bila zloupotrebljena od strane Milosevica.